С окрајка историје

ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ПИЛОТА КОЊОВИЋА

На улазу у Боку Которску примећена је подморница. Напад који је уследио сматра се првим потапањем подморнице из ваздуха у повести ратовања...

Почетком јануара 1916. године у албанској луци Сан Ђовани ди Медуа владао је хаос. Већ неколико недеља град је претрпан српским избеглицама, војском и цивилима. И сви они су стално загледали ка пучини, не би ли видели макар некакав траг бродова који ће да их пребаце на сигурно, после пакла Албаније. Од бродова ни трага.
    Када су се коначно појавили, испоставило се да их нема довољно. Капетани су једва обуздавали светину која је наваљивала. Без наређења нису смели да приме ни једног јединог цивила. А њих онолико. Тако и капетан лађе „Чита ди Бари”. Имао је наредбу да укрца само државни трезор и особље Државног рачуноводства. И тога се тврдоглаво држао. Најпосле, на наваљивање министара, коначно је допустио да се и сав избеглички свет укрца на лађу.
   То је продужило останак на пристану. Тек око поноћи лађа је дала знак за полазак. И баш тада жамор је утихнуо, као по команди. Онда се разлегла вриска. Практично ниоткуда појавио се авион. За неколико тренутака они с лађе врло јасно могли су да виде ознаке. Крстови на крилима, црвено-бели труп. Аустроугарски! Видели су и пилоте. Правили су круг, само да би се вратили и још брже обрушили. Неколико секунди касније почеле су да падају бомбе. Још већа паника, на броду је преко 4.000 душа. Плус цео државни трезор. Неки су скакали преко ограде. Само, бомбе су падале подаље од брода. Ниједна да окрзне. Противавионци нису стигли да реагују, а аероплан се изгубио, не причинивши никакву штету. Лађа је испловила за Бриндизи.
   Знатно касније, сазнаће се да је на том броду, у сандуцима државног трезора, било и Мирослављево јеванђеље. Међу путницима налазио се и патријарх Димитрије.

Трка са Италијанима

   Док је брод пловио ка Бриндизију, аустроугарски хидроавион спустио се у базу у Кумбору. Пилот хидроавиона, капетан корвете Димитрије Коњовић, написао је у извештају да је видљивост била лоша и да није могао да погоди ниједан брод. Навигатор је потврдио причу, а извештај нико није ни проверавао. На срећу, пошто је Коњовић над бродом одустао од наума да изручи товар бомби. Видео је много цивила и схватио какву би кланицу направио. А то је већ излазило из оквира витешког ратовања.
   Свега неколико дана касније постао је командант свих хидробаза Аустроугарске од Шибеника до албанске границе. Команду је преузео 16. јануара, али му није падало на памет да одустане од летења. Напротив, предњачио је на свом хидроавиону „лонер”.



   Већ 2. фебруара његова ескадрила добија задатак да бомбардује савезничко бродовље у заливу код Валоне. Ту су их чекали италијански противавионци. Хидроавиони су се с муком пробијали кроз облаке олова. Обрушавали су се, избацивали бомбе. Олакшани, бежали би под пуним гасом, само да би се после окрета враћали да доврше започето. Бродови су горели, а пуцњава никако да умине. Од силне ватре било је светло као да је подне. А мркла је ноћ. Коначно, Коњовић је командовао повлачење. Док су његова два пратиоца испредњачила, он је решио да направи још један круг над заливом. Разданило се. Право време за фотографисање обављеног посла. Па нека они доле и даље махнито пуцају.
   При повратку је приметио да је један хидроавиона тешко одржава висину. Полако се спуштао ка пучини. То је могло да значи само једно. Од оне пуцњаве авион је оштећен, па пилот слеће на таласе.
   То су приметили и Италијани. Неколико моторних чамаца је пуном брзином испловило ка аустроугарском авиону, који се до тада већ љуљушкао на таласима. Коњовић је имао три могућности. Да настави лет, а да авион и пилоте отпише. Да баци бомбу која му је преостала и спречи заробљавање и заплену. Или да слети и покуша да спасе пилота и навигатора. Одлучио се за последње.
  Брзо је атерирао поред оштећеног „лонера”. До тог тренутка, посада је хидроплан припремила за потапање. Укрцао их је и једва узлетео. Када су Италијани стигли, авион је већ био на дну, а за Коњовићем су могли само бесно да припуцају.

Дубинске бомбе

   Низали су се задаци, а хидроплани из Кумбора постали су страх и трепет за савезничка пловила у близини. Извештаји казују да је Коњовић 26. августа летео изнад Отранта. На његову несрећу, налетео је на савезничке бродове који су већ неко време блокирали теснац. Опет се нашао на нишану противавионаца. Хидроплан је изрешетан, с више од двадесет погодака. За дивно чудо, мотор и крила остали су нетакнути. Коњовић се дао у бег. Ближе Валони наишао је на извиђачки брод „Роузи”. У налету је пустио малу бомбу, која је завршила право у котлу брода. Експлозија, и брод тоне. Само се потврдило оно што су сви знали. Коњовић је један од најбољих морнаричких пилота царевине.
   Двадесетак дана касније, 16. септембра, један хидроплан био је у извиђању. Десетак километара од обале, код рта Оштро, на улазу у Боку Которску, извиђач је видео нешто у мору. Пилот је спустио авион, а испод њих се указала подморница. Брже-боље су наставили ка Кумбору. Тамо су тражили потврду из команде. Речено им је да у тој зони нема њихових бродова ни подморница. Зато, мора да је непријатељско пловило. У заседи, чека бродове који испловљавају из Боке. Стигла је наредба. Напад! На један „лонер” попео се лично командант базе, Димитрије Коњовић. Као пратилац је узлетео поручник Валтер Железни.
   Лете на 800 метара висине, све до последње познате позиције подморнице. Почињу претрагу мора, а ловац у заседи постаје ловина. Након пола сата кружења, Железнијев извиђач маше рукама и урла. Открио је подморницу. И Коњовић и пратилац надлећу место. Јасно је виде, изгледа као да је на десет метара дубине. Праве круг. Враћају се, опет надлећу,
   Прво Коњовић, а потом и Железни, испуштају дубинске бомбе, направљене посебно за противподморничку борбу. Детонатори су намештени да активирају бомбу баш на дубини од десет метара. Подморничари тешко да су имали било какве могућности за спас.

29 морнара

   То су убрзо схватили и они на „Фукоу”, јер радило се баш о тој француској подморници. Одјекнуле су експлозије. Део посаде помислио је да су улетели у минско поље. Прамац и крма су оштећени.
   Подморница се искренула и почела да тоне. Казаљка на дубиномеру застала је на 75 метара. Уређај више није могао да прикаже. Убрзо су отказале и батерије. Почеле су да испуштају отровна испарења, па је посада била готово сигурна у скору смрт.
   За то време, хидроплани су кружили. Видели су експлозије, подморница је нестала. На површини је остало само неколико мрља од испуштеног уља и горива. Ипак, Коњовићу се учинило да су мрље премале, да тек тако поверује у успех напада. Зато ће кружити још неко време.
   Француски морнари већ су се били опростили од живота. Прошло је готово пола сата од две експлозије. Ваздух је све загушенији отровима, неки су се већ онесвестили. Изненада, капетан Леон Девин приметио је да се казаљка дубиномера помера. Пењу се. Изгледа да су електромотори прорадили, макар на кратко. Сасвим довољно да извуку подморницу из подводне гробнице.

ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ

   Димитрије Коњовић рођен је у угледној породици учитеља Павла Коњовића у Станишићу код Сомбора, 31. децембра 1888. године. Старији брат му је био чувени композитор Петар (1883–1970), а брат од стрица велики српски сликар Милан Коњовић (1898–1993).
   Завршио је мађарску гимназију у Сомбору, а потом Поморску академију у Ријеци. Пловио је на разним бродовима, где се истакао као навигациони официр, па је убрзо постао навигатор ескадре. Потом и већих делова флоте. Још 1912. године летео је хидроавионом у Пули. Зато се 1914. године пријавио на курс пилотаже, који је завршио за свега петнаест дана.
  Цео рат провео је на хидропланима. Као капетан фрегате дочекао је српске јединице и предао им флоту и целу базу у Кумбору. Ступио је у војску Краљевине СХС, прешао у речну флотилу у Нови Сад, а потом је постављен за првог шефа Одсека за поморско ваздухопловство у Министарству војске и морнарице.
   Када је 1923. године напустио војску, заједно с браћом Душаном и Миливојем Ковачевићем, Ђоком Радуловићем и инжењером Јосифом Миклом, основао је предузеће „Икарус”. Почели су у објектима малог предузећа „Индустрија мотора Протић и др” у Новом Саду, а убрзо су прешли у Земун. Мало предузеће је временом прерасло у фабрику с преко 3.000 радника. До 1941. године „Икарус” је произвео 475 авиона. Готово половину у Краљевини Југославији. Слободан Коњовић каже да је његов отац Димитрије био пробни пилот на првим моделима које су произвели. Био је и директор фабрике и један од главних деоничара скоро двадесет година.
   Пошто су Немци ушли у Београд 1941. године, Димитрије Коњовић је ухапшен и затворен у логор на Бањици. Пуштен је на залагање школског друга из Ријеке, официра Вермахта. Димитрије није тражио да га ослободе, већ је овај то од своје воље учинио.
   По ослобођењу, обновио је рад фабрике. Иако је нова власт поставила комесара за управника, био је потребан и неко ко је знао посао. Зато је Коњовић остао директор. Ипак, 1946. године принуђен је да деонице преда држави. Потом је без икаквог основа осуђен за „привредну сарадњу с окупатором”. Заплењена му је имовина, а он се 1947. године с породицом преселио у Бешку. У Београд се вратио 1961. године. Човек који је први потопио подморницу, велики индустријалац умро је 5. јануара 1982. године. Недавно је рехабилитован.


   До тада, пилоти готово да су почели да размишљају о повратку у базу. А онда се површина воде отворила. Из дубине је излетео „Фуко”. Подморница је плутала. Коњовић и Железни видели су људе који из куполе излазе на палубу. Не зна се ко је био више изненађен. Да ли морнари, који су мислили да су авиони одавно одлетели, или пилоти, убеђени да је подморница на дну. Хидроплани су надлетали подморницу, без бомбардовања. Први официр „Фукоа” брзо је реаговао и отворио ватру из митраљеза. Да оборе макар један непријатељски авион, пре него што потону.
   Изгледа да је та паљба разљутила авијатичаре, па је Коњовић надлетео подморницу и, како би очистио палубу, бацио једну мању бомбу. Експлодирала је у близини и „Фуко” је почео да тоне. Капетан је коначно увидео да не може да настави борбу. Издао је наређење. Посада да напусти подморницу.
   Минут касније, сви су били у води. Гледали су да што пре отпливају што даље, да их „Фуко” не повуче у дубину. Убрзо од подморнице није остао ни траг на површини. Само 29 морнара.

Закаснело признање

   Слободан Коњовић, Димитријев син и дугогодишњи легендарни музички уредник РТВ „Студио Б”, сећа се да му је отац говорио да ни тренутак није размишљао. Они у мору су у трену потапања подморнице престали да буду непријатељи. Сада су били несрећници виђени да се подаве, и ваљало им је помоћи. Спустио се ка површини, а следио га је и Железни. Иако је море било узбуркано, хидроплани су слетели недалеко од морнара с „Фукоа”. Ови нису знали шта да раде. Да ли Аустријанци хоће да их побију? То и неће да буде неки тежак посао, пошто су у води практично савршене мете. Нема смисла да покушају да пливају, меци су свакако бржи. Готово да нису могли да верују када су пилоти хидроавиона рукама почели да их позивају да се приближе. Да не спремају неку замку?
   Први је ка Коњовићу запливао капетан подморнице. За њим и први официр, онај што је митраљирао. Посада их је следила. Убрзо су несрећници висили с понтона и крила. Хидроплани су благим гасом глисирали на таласима, пошто тако оптерећени нису могли да узлете. „Лонери”, накићени гроздовима морнара који су висили са сваке расположиве површине, одржавали су се на таласима још пола сата. Није једном запретила опасност да се преврну, што од таласа, што од терета.
   Утом је стигла аустроугарска торпиљерка, која је покупила морнаре с „Фукоа”. Отпловили су ка Котору, док су француски капетан и први официр хидропланима одлетели у Кумбор. Тамо је исте вечери приређен коктел у њихову част. Све по правилима витешког ратовања. После тога, Французи су и званично отпраћени у заробљеништво. Испоставило се да је овај подвиг Димитрија Коњовића заправо прво потапање подморнице из ваздуха у повести ратовања.
   Слободан Коњовић сведочи да је његов отац примљен и на аудијенцију код цара Фрање Јосифа. Одликовања су се низала, а последње је стигло више од пола века после потапања „Фукоа”. Наиме, 14. фебруара 1968. године француско „Удружење спасилаца дављеника из мора” и влада Републике Француске послали су Димитрију Коњовићу почасну диплому и захвалницу за храброст, човечност и милосрђе у борбама на мору. Гравира из епохе, која сведочи о спасавању посаде „Фукоа”, данас стоји на званичном сајту француске Ратне морнарице.

Број: 3449 2018.
Аутор: Немања Баћковић