ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ЖИВИ У МРТВОЈ ШУМИ

Када су се нашли усред огромних стабала, почело је да грми. Нису обраћали пажњу. Убрзо су схватили да је то кобна грешка...

Када се огромно стабло бора срушило на мање од пет метара удаљености, Џош Престин и Бен Иркер схватили су да су у смртној опасности. Нису препознали знаке двадесетак минута раније, када су чули како стабла прво пуцкетају, па све гласније пуцају.
   Били су у шуми педесетак километара од Манитобе, у Канади. Када је пало прво дрво, кривили су за то бујицом испрано тло. Од тога огромна стабла постану нестабилна и лако падају. Убрзо су оно пуцање зачули свуда около. Чак је и једно дрво које је изгледало сразмерно здраво почело опасно да се криви. Били су у клопци. Смртоносној.
   А само неких десетак сати раније, тог 2. јуна 2018. године, пуни полета изашли су из аутомобила на ободу шумске стазе. Замислили су да путању кроз шуму прођу за један дан, а ако баш не стигну, имају и шатор. Заноћиће у шуми, није им први пут.

Како је време одмицало, а они се пробијали кроз шуму, осетио се и ветрић. Прво благ, лаган, па све бржи и јачи. Мислили су да ће да прође. Нису ни трагали за безбедним чистинама или неким другим природним склоништима. Зашто би се уопште бринули? Па пре поласка проверили су прогнозу и није било никаквих упозорења. Напротив, уобичајени дан за почетак лета.
   Док су пешачили, нису превише мислили на тамне сивозелене облаке који су се ваљали изнад долине. Ни повећана влажност ваздуха није им била чудна. Повремено би налетели на неког јелена, који, за дивно чудо, није бежао. Као да се и животиња плашила нечега што долази. Ветар се појачавао. Олуја се приближавала, али они нису обраћали пажњу.
   Тако су налетели и на такозвану мртву шуму. Гола стабла уздизала су се на неколико хектара. Џош се сетио да је читао о томе. Дошло је до најезде неких паразита, који су иза себе оставили мртва стабла. Предео је био прилично суморан. Као да је баш ту негде експлодирало нешто веома велико. Џош и Бен нису могли да верују шта могу да учине мали паразити. Тада је пукло.
   Грмљавина је почела нагло. Другари су могли само да гледају муње. Грозничаво су размишљали где ће и шта ће. Мртва шума је нешто што по природи ствари привлачи громове. А они се налазе усред ње.
   Недуго затим, први гром ударио је у високо дебло. Сручило се уз тресак. Ветар је већ постао забрињавајуће јак. Чули су како негде даље падају стабла. Још једна експлозија, још једно дебло пада. Овај пут близу њих. Ветар носи. Једва да могу да гледају. Покушавају да иду наслепо. Џош предњачи, Бен му држи руку на рамену и прати га, корак по корак.

Стабла пуцкетају. Громови пуцају. Звуци као из пакла. Пуцкетање се убрзо претвара у пуцњеве, мале експлозије. Џоша је подсетило на петарде. Само, тај звук није обећавао ништа добро. Још једно стабло пада. Приметили су то у последњем тренутку и склонили се неколико метара. Право иза другог. Не могу да остану ту. Питање је тренутка када ће гром да удари. Морају даље. Само куда?
   Базали су кроз шуму, готово слепи од силне прашине. Ветар је носио откинуте труле гране. Само би се зачуо хук када би им нека пролетела поред главе. Као метак. Та је прошла, али их има још. И непрестано долећу.



   Још један удар грома, још једна експлозија. Делови дебла разлетели су се около. Џошу су деловали као стрелице за пикадо. Зујало је око главе. Понека би га и погодила. Две су му се заболе у лице. Једва да је од ветра могао да подигне руку, да почупа иверје. Погледао је у шаке. Крваве. Деловало је да је Бен неповређен. У том тренутку заклонио се иза Џошових леђа. Хитно морају да нађу заклон, било какав.
   Џош је кроз урлање олује успео да довикне да морају да трче. Бен га је гледао. Ништа му није било јасно. Где да трче, како да се пробију уз ветар? Ако им и пође за руком, убиће их неко дрво. Падају на све стране. Ако се овако настави, од шуме ће за пола сата да остане чистина. Џош није имао када да се убеђује. Он креће. И потрчао је.

Бен је могао само да га следи. Трчали су као никада у животу. Свако мало су прескакали оборена дебла. Напоредо с њима падала су све нова и нова. Земља се тресла, засипало их је иверје. Нису се обазирали, нису имали када. Само су трчали. Убрзо су угледали чистину.
   Када су се коначно зауставили, нису знали колико су прешли. Изгубили су сваки осећај о времену и простору. Само им је било важно да преживе. На чистини би требало да буду сигурни. Залећи ће, како би смањили могућност да их удари гром. Бен је управо то и урадио. Џош је гледао около.
   Секунд касније, схватио је да ипак нису на сигурном. У то га је убедило дебло које је пало с ивице шуме. Сручило се свега неколико метара од њих. А и остала се претећи нагињу. Чистина је сувише мала, ако почне да пада дрвеће, прекриће их. Морају даље. Подигао је Бена.
   Поново су били у трку. Низбрдо. Земља им је излетала испод ципела. А свуда около стабла. И још стабала. Не види им се крај. Поново крцкају и пуцају.

У трку им се испречило дебло. Џош га је прескочио, Бен га није ни видео. Саплео се. Док му је помагао да устане, Џош је гледао како се огромна стабла повијају под ударима ветра, као да су штапићи. Бен је урлао да га остави и сам се спасава. Овоме то није падало на памет. Или ће да изађу обојица или неће ниједан.
   Некако је успео да га осови на ноге и пребаци преко дебла. Наставили су трк низбрдо. Више су се клизали, него што су трчали. А испред њих је био некакав усек. Нису имали када да се зауставе. Полетели су наниже.

Приземљили су се прилично мекано. Бена је болела нога. Није више могао да трчи. Џош је стајао, покушавао да га подигне. Не вреди, не може даље. Остаће ту. Џош је унезверено гледао около. Неопходан им је заклон, било какав. Онда је угледао стену, на другом крају тог усека.
   Повукао је Бена. Овај је урлао од бола. Чуло се чак и кроз олују. Вукао га је, носио, стена није далеко. Доћи ће до ње, заклониће се док не прође олуја. Колико може да траје? Тутњи онолико, вероватно ће брзо да мине. Полако су напредовали ка стени.
   Када су се коначно довукли, срушили су се у заклон. Није био баш најбољи, стена која је штрчала из падине. Џош је чак покушавао да копа рукама, да мало прошири склониште.
   Како су се шћућурили испод камена, то је још једно стабло треснуло. Баш на стазу којом су дошли. Да су само мало касније прошли, поклопило би их. С тог места не би имали где да се склоне.
  Џош је покушавао да изађе из склоништа. Корак касније, схватио је да то није добра замисао. И даље је пуцало, ветар никако да се стиша. Зато се брже-боље завукао још дубље под стену.
   Нешто касније, исто тако нагло као што је и почела, олуја је стала. Одлучили су да сачекају још мало, за сваки случај. Све је било мирно. Испузали су испод камена. Потом се узверали уз усек. Дочекао их је призор који је личио на смак света. Највећи део мртве шуме био је раван. Потпуно сравњен са земљом. Прескакали су дебла, оштри комади дрвета потпуно су им искидали чизме. Дуго им је требало до стазе.
   За дивно чудо, аутомобил су затекли тамо где су га и оставили. Био је нетакнут. И Џош је одмах нагазио на гас. Што даље од мртве шуме.

Број: 3491 2018.
Аутор: Н. Баћковић