С окрајка историје

ЖЕНСКА БУНА У САРАЈЕВУ

Кад им је дојадило да све што имају продају будзашто и децу оставе без коре хлеба, мештанке села Осеник решиле су да ствар узму у своје руке...

Августа 1917. године тешко је било у Босни видети мушку главу. Они у напону снаге завршили су по рововима, свугде где је војевала војска Аустроугарске. Много њих пребегло је у српску војску, још с почетка рата. Остали су били развејани од Галиције до Италије. Масовно су се предавали Русима, али су их ови слали далеко у позадину, у заробљеничке логоре. Док су лежали иза жице и чекали да их врате на ратишта, овог пута пушака уперених у аустроугарског орла, питали су се шта се дешава код куће. По селима су остале само жене. Како ли се сналазе, како преживљавају са ситном децом и гомилом посла? Све је пало на њихова плећа.
   Баш тих дана у селу Осенику повише Сарајева примећивала се неуобичајена живост. Ништа радови, ништа уобичајени кућевни послови. Напротив. Неколико жена ишло је из куће Ане Њего по свим околним селима. Гласници. И то најповерљивији. Ишле би од домаћинства до домаћинства, нешто шапутале. Тајно, наравно. Сазивале су збор.

Узалудне молбе гувернеру

   Тако је Ана Њего једне вечери остала у свом млину у околини села. Нигде ничега у близини, ретко ко би се одважио да се по мраку маје по тој бестрагији. Села је на праг и чекала. Одједном, околним стазама и богазама пристизали су гости. Жене. Свако мало шушнуло би неко грмље, а одатле изашла сељанка. Сат-два касније пред млином је стајало више од хиљаду жена. Многе од њих дошле су издалека. Натерала их мука.
   Реч је убрзо узела Ана. Попела се на неки камен, да је жене боље виде. Онда је почела тирада. Сви знају како су остале саме, мушкарци су или на ратиштима или испод земље. А кроз њихова села непрестано пролази војска. Војска ко војска, покупи све што јој падне под руку. Храну уопште, али стоку и жито нарочито. На све то, тог лета села су почела да обилазе и жандари. Загледали су свако двориште, тор, завукли се у сваку шталу. И све пописивали. Да су пописивали ни по јада, него су издавали „бефеле” да пописана стока има да се дотера на пијацу на Илиџу, првог следећег пазарног дана, и да се тамо преда војним лиферантима.
   Трајало је то недељама, све док по селима није завладала глад. Оно мало стоке што су жене успевале да сакрију није могло да им храни породице. Деца су почела да силазе на друмове, да лутају и траже било какву храну. Догорело је до ноката. Шта им је чинити?
   Жене су заграјале. Да крију стоку, немају где. А није богзна шта ни остало за скривање. Да одбију наређења, не иде. Стоку ће свакако да заплене, а њих да побију. Зато, да оне лепо напишу молбу премилостивом генералу Стјепану Саркотићу, гувернеру Босне и Херцеговине. То је опослила Анина сестра Јованка, једина писмена.



   Како је Ана више од двадесет година касније казивала у перо новинару „Политике” Радомиру Павловићу, у том писанију молиле су генерала да обустави одузимање стоке, јер ће деца да им помру од глади. И њих три крену у Сарајево, право код Саркотића. Како обично бива у таквим приликама, гувернеру није падало на памет да прими неке три сељанке, али се зато његов посилни издрао на њих. Како су се само одважиле да молбу напишу ћирилицом? Брзо их је измарширао из кабинета.
   На одговор су чекале неколико дана. Напокон је Ана схватила да од чекања нема вајде, да од Саркотића неће добити ни слова, ако је уопште и видео писмо. Зато су се опет  растрчале по селима. Разносиле су Анину одлуку. Она је била искључива: следеће среде нико да не гони стоку на пијацу! На Илиџу да дођу само жене, али добро наоружане. Шта која дохвати: коље, мотке, виле. По селима више нема пљачке, неће више њихова деца да умиру од глади ради туђег хира и ратовања.
   И заиста, прве следеће среде на пијаци на Илиџи нашло се више од две хиљаде жена. Ниједног грла стоке, али мноштво мочуга. Све жене обучене у црно, намргођене. До зуба наоружане.

Мотке за жандаре

  Свет се чуди куда ће толика гомила жена. Лиферанти бесни, скрстили руке и чекају за својим столовима. Нигде стоке за пописивање. Жене се праве невеште, ћуте, севају очима и обилазе око вашаришта. У гомили.
   Није се дуго чекало на варницу. Када су лиферанти схватили да од стоке нема ништа, надигли су дреку. Уносили се женама у лице, претили. Однекуд су се појавили и жандари и почели да кундаче. Један је млатнуо Ану, на челу „женске војске”. Она је  узвратила коцем. Жандар се срушио. Завладала је мртва тишина. Онда су наступиле и остале. Радили су кочеви, секире, полетеле каменице. Пуцале су мотке по леђима, а жандари  падали.
   Како њиховим саборцима није падало на памет да и даље искушавају отпорност на ударе мочугама, повукли су се по појачање. Тада су жене могле да се посвете онима због којих су и дошле. Лиферанти су брзо разјурени од својих столова. Спискови су завршили у блату. Неки и запаљени. До тада осиони чиновници бежали су кроз каљугу.
   Неколико минута касније на разбојишту су остале само победнице. Док су видале ране и већале шта даље, од Сарајева се зачуо топот. На пазаришту се убрзо створио читав вод коњице. И јурнуо међу жене. Сада су Ана и њена војска могле на својој кожи да осете колико је ратна срећа променљива. Жандари су коњима крчили пут. С коња су пљуштали ударци. Пљоштомице, сабљама, као по марви. Разјарени коњаници су урлали:
   – Коме чуваш стоку? Сигурно краљу Петру!
   Од силног дивљања и борбеног жара, један жандар случајно је пао с коња. Ана је то видела, а онда јој је синуло. Брже-боље је притрчала другом и почела да га скида из седла. Следиле су је и остале. Лакше ће им бити на земљи. Једну туру жандара већ су тако разбиле. Опет су прорадиле мотке и остало приручно оружје. Развалиле су и неке тарабе око пазаришта. Незгода је била у томе што су жандарима непрестано пристизала појачања. А многе жене већ су биле избачене из строја.
   Најзад, готово сви жандари устремили су се на Ану. Биће да им је неко дојавио да је она вођа. Одједном су је четворица зграбила. Гледали су да је изнесу из гомиле, с којом ће касније лако да се обрачунају.
   Ана ни двадесет година после није знала откуд јој је надошла снага. Разбацала је четворицу жандара, као снопље. Кад је то видео заповедник, улетео је међу своје људе. Не да им помогне да устану, већ да дода порцију батина. Све уз урлање:
   – Срамота шта од вас раде жене! И ви сте ми неки солдати!
   На крају су жене малаксале од борбе. Ану, Јоку Јанковић и Илинку Сокић покупили су и оковали. Остале су лако разјурили. Црна женска тројка завршила је у затвору у Сарајеву.

До истребљења

   Жене по селима пак нису тек тако седеле. Заточеништво коловођа значило је наставак одузимања намирница, па су опет почеле да састанче у млину. Убрзо се по срезу пронео глас: одређеног дана све жене пред Земаљску владу, да траже да пусте Ану Њего и остале ухапшене. Не да моле, већ да захтевају. Као кључне аргументе нека понесу што више камења. Може и понека мотка.
   Чиновници и официри у Земаљској влади у Сарајеву тог дана нису могли да верују сопственим очима. Ка згради се ваљала до тада невиђена поворка жена. Сви су им се склањали с пута. Жандари које су сретале успут открили би да имају нека неодложна посла. Они испред, на стражи, брже-боље су решили да не чекају смену. Побегли су у зграду.
   Убрзо се чуо прасак стакла. Каменице су летеле као на заповед. „Артиљеријска припрема” престала је тек да би жене углас тражиле ослобађање ухапшеница. Или ће тако или ће све да изгину ту. Њих три хиљаде, бесних и орних за борбу. А већ су испекле занат на пијаци на Илиџи. Власти нису имале куд, па су се коловође брзо нашле на слободи. Биће да је неко проценио да је мања штета да се замени неколико десетина прозора, него да се сукоби с гневним женама. То може само да распламса побуну.
   Сада је Ана опет председавала на већањима у млину. Наметнуло се само једно решење. Борба до истребљења. Па ко претекне.
   Зато су жене опет кренуле у поход на рампе око Сарајева, где је проверавана роба која стиже у град и наплаћиван порез. Крајње омрзнута места за Ану и друштво. Разјуриле би чиновнике и жандаре, запоселе стражарнице и сву стоку коју би неко хтео да тог дана отера у град враћале назад у села.
   Дошло је до нове битке. Власт је слала жандаре, што коњанике, што пешаке. Ови су  пуцали у ваздух, као последње упозорење пред плотун у живо месо. Није им више падало на памет да прилазе смркнутим женама, наоружаним кукама и мотикама. Ана је поново ухапшена, као и многе друге. Сада су је стрпали у неки нужник. Остале су затворене иза бодљикаве жице. Тај простор чували су наоружани стражари. Не зна се како и зашто, тек, после неколико дана су их пустили. Победа је била потпуна. Више нико није одузимао стоку по селима.

* * *

   Ана и њене жене готово да су заборавиле на буну. Као да се и Саркотић трудио да те немирне догађаје што пре сметне с ума. Имао је и важнија посла. Прошли су месеци, нико од власти није се појављивао по забрђу. Само један поштар, а у торби позив војног суда. Неко је Ану пријавио властима и оптужио за револуцију. С њом и остале истакнуте жене, па и њену сестру Јованку. Ону која је писала молбу.
   То је знао и војни иследник. Чим су се појавиле пред њим, дрекнуо је на жену:
   – Како сте се усудили да пишете ћирилицом? Ви сте учитељица и морате да зната оба писма.
   Онда се посветио Ани:
   – Ви сте дизали револуцију! Ви долазите под параграф који осуђује на смрт!
   Иследнику је одговорила Јованка. Говорила је да нису дизале никакву револуцију, већ су само протестовале против незаситих лифераната, који њих и њихову децу остављају без игде ичега. Терају их у смрт од глади. То као да је мало смирило иследника.
   Позив за друго саслушање нису дочекале. Пропала је Црно-жута монархија. Нова држава, нове муке. Подвиг жена из села око Сарајева убрзо је готово заборављен.