Књижевна награда „Политикиног Забавника” 38. пут

ЗАШТО ЈЕ КИКА ПОМАХНИТАЛА

Најбоља књига за младе у прошлог години је роман за децу по азбучном реду „Аврам, Богдан воду газе”. О томе и још понечем посебно за наше читаоце пише Владислава Војновић.

Овако је то било. Прво је Кика помахнитала! Кика је најстарија од наше три мачке, има тринаест година и паметнија је од већине људи које сте упознали. Већ дуги низ година нема обичај да се игра као да је маче, све разуме, све зна, није блазирани сноб, али јесте поприлично достојанствена. За разлику од Ћиће, која има девет година и која за себе мисли да је миш или друга животињица на крају ланца исхране, па трепераво хода кроз кућу несигурна где је, ко смо ми и да ли смо заиста добронамерни или се само претварамо да смо такви свих ових година. А нарочито за разлику од четворогодишњег разбојника Рајка, који стало нешто ради против своје и туђе безбедности, који уништава намештај, просјачи, лаже, краде и никад се не зна кад ће бити насилан, а кад умиљат.
   Елем, Кика је почела да мјауче, трчи, мази се, јури лоптице, да се пење уз мене и да ме грли обема шапама у потпуној одушевљености којој нисам могла да докучим повод. А онда је зазвонио телефон и јавили су ми да сам добила „Забавникову” награду за роман за децу „Аврам, Богдан, воду газе”. Е, онда сам ја почела да трчим по кући, скачем и грлим кћерку обема шапама, овај, рукама, а Кика ме је гледала као што обично гледа Ћићу и мјаукнула „Па, рекла сам ти малопре, зар ниси схватила?!“ „Наравно да сам схватила“, слагала сам, да не испаднем глупа у (мачјем) друштву.
   С Аврамом, Богданом, водом и гацкањем све је било необично од самог почетка. Прво ме је једног дана позвао Горан Петровић, уредник издавачке куће „Службени гласник” и питао ме да ли бих написала књигу о азбуци за њихову едицију „АзБучни ред”. Одмах сам одговорила да бих јер – иако то неки људи на челу с мојом тетком Душком која је била судија не разумеју – ја обожавам да пишем! Кад човек нешто обожава, њему никад није тешко да то ради – музичари да свирају, мој муж Милош да снима камером, наша кћерка и птице да певају, фудбалери да трче за лоптом, Рајко да цепа меблштоф, Лука Тилингер да црта...
   Мислим, необично је било што ме издавач зове и нуди ми да напишем књигу и да она буде објављена, јер је обично бивало да ја сама напишем књигу, а онда издавачи кажу да су им планови попуњени за до 2065, па нека се тада поново јавим, али после Сајма књига. Затим је необично било што је све ишло глатко и што никог нисам морала да гњавим, нити је ико гњавио мене, што је књизи додељен Лука Тилингер, илустратор којем се, надам се, текст допао колико и мени његове илустрације.

Па је необично било што сам за књигу добила награду Змајевих дечјих игара, иако то није било вероватно, али је било могуће. Вероватно је оно у шта човек може да поверује иако је немогуће, као на пример да Супермен може да лети, а могуће је оно што човек поуздано зна да може да се деси у стварности, мада се понекад не дешава.

ПИСАЦ О СЕБИ

Рођена сам у Белој Цркви у Банату где има неколико језера и неколико река у близини. Град је скроз по мери детета, а и није далеко. Тамо, додуше, нећете срести Меланију и остале из ове књиге (јер сам их све измислила), али сценографија стоји као после снимања филма, па можете да је искористите. Филм, знате, и није ништа друго него обичан живот из којег су избачени досадни тренуци. Осим „Аврам, Богдан воду газе”, написала сам још две књиге за децу: „Принца од папира” и „Приче из главе”. Писање је готово исто што и читање, само опа-на-чке – споља изгледа досадно, а изнутра је занимљивије од најзанимљивије игрице. Ко зна да чита и пише, зна о чему говорим. Ко не зна, увек може да научи. Каква је ово биографија? Па, моја... Добро, 'ајде, ако вас баш занимају подаци, имамо три мачке! Оне много воле да слушају кад неко чита. Наглас или у себи, свеједно је јер мачке одлично чују. Нарочито кад пада киша.

   Дакле, није било вероватно да ће „Аврам, Богдан воду газе” добити награду Змајевих дечјих игара јер је прошле године ту награду добио Дејан Алексић за „Чудесне подвига Азбучка Првог у тридесет слова”, то јест за књигу исте едиције истог издавача, а и ја сам већ једном била добила ту награду за „Принца од папира”. Но, иако није било вероватно, испоставило се да је могуће. Е, а најнеобичније је било то о чему размишљам откад су ми јавили да сам добила награду „Политикиног Забавника”.

Кад сам ја била мала... Да, мој другар Стив ми је једном посаветовао да никад не почињем тако реченицу, ако се обраћам деци. „Штоооо?“ - зачудила сам се ја. „Зато што ти никада ниједно дете неће поверовати. Деца не верују да су одрасли икада били мали.” Кад сам о томе размислила, схватила сам да је у праву. Заправо, нисам схватила, него сам се сетила. Сетила сам се како сам се чак и љутила на одрасле јер сам била убеђена да су они намерно одрасли и остарили само да би били важни и да би могли свима да соле памет. То је било пре отприлике сто година. Или нешто мање.
   Дакако да сам и сама желела да одрастем, па да не морам никога да слушам, да могу не носим џемпер, да не морам напоље из воде кад су ми уста плава и да не морам на спавање ако ми се не спава. И, добро, нећу почињати како ме срце вуче, а знам да не треба почињати, него ћу овако: чудо је над чудима што сам једног раног зимског јутра лежала у кревету јер ми нису дали да устанем док се соба не загреје. Тек што сам била оздравила од једне од милион упала грла. Крајници су били моја ужа специјалност и високе температуре које сам волела јер ми се свашта привиђало. Мој тата је тек био запалио ватру у пећи и ја сам га гледала како ставља шубару на главу и излази напоље. Дешавало се то у Белој Цркви у Банату где су куће такве да се често право из собе излази у двориште. Врата имају на себи прозор, па нису нарочита топлотна изолација, али су зидови толико дебели да на њих стану још једна врата са спољашње стране, а између је простор величине дечјег или псећег и мачјег предсобљенцета.
   И, док мој тата затвара спољашња врата, чујем маму како довикује за њим „Купи ниниполитику!“ Запитам се шта је то ниниполитика, нини ми звучи лепо, а политика досадно, то знам по томе што моја мајка каже да кумови стално причају о политици, а то је нешто због чега сви говоре углас и обично их ништа не занима да виде шта сам нацртала. Тек кад чујем како тата споља довикује да откуд мами идеја да је по таквом снегу поштански аутобус из Београда могао да прође сметове између Страже и Јасенова, досетим се да су новине у питању и да је нини још досаднији јер нема ни „Политику” за децу четвртком, ни мале стрипиће које „Политика” има, то јест да је то „Нин” у којем нема ама баш ничега за децу. Али, ипак се досећам шта да и ја вичем за оцем – „Купи и Политикин Забавник!“

КЊИГА ЗА ЦЕЛУ ПОРОДИЦУ

   На тридесет осми по реду конкурс за књижевну награду „Политикиног Забавника”, која се додељује за најбоље дело намењено младима објављено у 2016. години, стигло је 69 наслова. Жири (позоришни редитељ Небојша Брадић, председник, Владимир Костић, председник Српске академије наука и уметности, карикатуриста и илустратор Душан Петричић, композитор Зоран Симјановић и заменик главног уредника „Политикиног Забавника” Петар Милатовић) у ужи избор издвојио је следеће књиге: „Аврам, Богдан, воду газе” Владиславе Војновић („Службени гласник”), „Лудвиг ван Моцарт” Весне Алексић („Пчелица”), „Стилске игре 2” Симеона Маринковића („Креативни центар”), „Авантуре Краљевића Марка” Бранка Стевановића („Мала Лагуна”), „Кад прича прича причу” Весне Видојевић Гајовић („Креативни центар”), „Бајке плене и са сцене” Дејана Алексића (Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин”), „Емоција Луке Караџулеског” („Чигоја штампа”), „Хоћу кући” Јасминке Петровић („Одисеја”) и „Кад сам био мали” Славице Милошевић („Мала Лагуна”).
   Једногласном одлуком жирија награда је припала књизи Владиславе Војновић „Аврам, Богдан, воду газе” и свечано уручена у Скупштини града Београда, у здању Старог двора, 25. јануара 2017. године, на Дан „Политике”.
   У краћем саопштењу жирија пише:
   „У овом роману за децу по азбучном реду, својеврсној малој породичној хроници, расте прича о одрастању. Испричана је врцавим, поетичним и промишљеним језиком који је чини и књигом за породично читање. Изузетно је графички опремљена, са сјајним илустрацијама Луке Тилингера...”

   Мати ме пита откуд ми идеја да је „Забавник” могао да дође, ако „Нин” и „Политика” нису, а ја самоуверено почнем да измишљам изговоре да не испаднем глупо дете и како би „Забавник” можда могао да дође на санкама јер је он за децу.
   Е, то је било једног зимског јутра, а већ сутра или прекосутра, хладног зимског поподнева прво помахнита Кика, а онда зову из „Политикиног Забавника” да ми кажу да сам добила награду. Па, јел' није чудо? Ево, замислите ви да сад ово читате, а за неколико дана имате неколико десетина година више и зову вас да часком одвезете ракету до Марса или да препливате Ламанш. Добро, ако волите бајке или научну фантастику, можда вам и не би било толико чудно као мени која волим и реализам, али признајте да бисте се мало замислили.

Замишљено вам машем седећи испред свог компјутера и куцкајући по тастатури, док се разбојник Рајко прави да спава испод стоне лампе, као да не знам да мерачи да скочи на дугме на којем пише delete, Ћића се шуња по кући, а Кика чита „Политику”, а већ сутра ви ћете ово читати држећи „Политикин Забавник” у рукама, а прекосутра правац Марс! Да, да, душу дало за рубрику „Веровали или не“, само ја волим да пишем, па је предугачко за ту рубрику. Срдачно вас поздравља ваша Владислава.

(одломак из награђеног романа објављујемо на странама 58 и 59)

Број: 3390 2017.