Живот пише драме

ЗАРОБЉЕН У ВАЗДУШНОМ ЏЕПУ

Двојица пријатеља кренула су да истраже новооткривени подводни гребен. Једном је неочекивано нестало ваздуха а други се заглавио у пукотини дубоко испод површине мора.

Тог 15. августа 1992. године бродић се љуљушкао двестотинак метара од обале на југу Италије, недалеко од сеоцата Полинањо. Двадесетседмогодишњи Антонио Ђовине млатарао је рукама и пријатељу Хорсту Хартману одушевљено причао о чудесима која је дан раније видео испод површине. Наишао је на нешто налик на пролаз у гребену. Ту је нашао пећину у којој се слана вода меша са слатком, што је стварало необичне оптичке варке.
   Обојица су били искусни рониоци. На броду је било још неколико путника – под командом Антониовог брата Лучана. Убрзо су се договорили да истраже гребен.
   Лучано и Антонио имали су двоструке боце, па су под водом могли да издрже око сто минута. Хорст је имао само једну. То је било сасвим довољно, пошто су намеравали да зароне свега девет метара, брзо истраже пећину и врате се на бродић. Хорст је понео подводну камеру и батеријску лампу. Било је пола четири.

Кад су заронили, Антонио је испредњачио. Тражио је пукотину, што је потрајало. Готово да је одустао, кад је коначно успео да је нађе, па је дао знак осталима да га следе. Били су под водом већ 45 минута. Хорст је већ користио последње резерве ваздуха.
   Лучано је одустао и изронио, а Хорст је пратио Антонија. Било је то свега неколико метара. Хорст ће да урони, направи неколико фотографија и врати се на површину.
   Посматрао је како се Хорст приближава процепу. Укључио је лампу. Прстима је показао да је све у реду, потом нестао у гребену. Како су минути пролазили, Антонио је осећао некакав притисак у стомаку. Хорста није било. Да није заборавио су му резерве ваздуха на измаку? Можда је нешто пошло наопако? Потом је и сам уронио у процеп.
   Брзо је угледао светло изнад себе. На тренутак му је лакнуло. Био је то Хорст. Тек онда је схватио да се батеријска лампа неконтролисано помера. Нешто није у реду.
   Антонио једва да је приметио како му се Хорст приближио. Дограбио је његово црево за ваздух у покушају да му га истргне. Антонио је нагонски покушавао да се измакне, а онда је схватио да Хорст само жели да поделе ваздух из његових боца. Антонио се мало смирио, додао црево Хорсту, али је овај и даље нервозно млатарао рукама. Тако је Антонију стргао и маску и овај више није видео ништа. Није могао ни да дише. Окренуо се крајњем решењу – дисао је право из вентила резервне боце.

На ивици да се онесвести, одврнуо је вентил. Ваздух је излазио, а Антонио је покушао да дише. Удахнуо је и воду, па се загрцнуо. Мора да се покварио вентил. Ухвативши се за црево, кренуо је ка површини. Тек онда се сетио да Хорста нема. Молио се да је овај успео да исплива.
   Полако је почео да израња кроз замућену воду. Некако је напипао Хорстову лампу и заденуо је за појас. Пипао је зидове гребена, који су водили навише. Сигурно је то пут ка површини. Очекивао је да види светло сваког тренутка. Уместо да изрони, тунел у коме се нашао водио је готово усправно. Антонио је потрошио резерве ваздуха. Одбацио је боце и снажно запливао нагоре. Коначно је осетио да је на површини.
   Жудно је удисао, али је тек после неколико секунди приметио да нешто није у реду. Где је небо? Изнад себе је видео само стену. Простор није био много већи од његове главе. Схватио је да је упливао у погрешну пукотину. Сад је у маленом ваздушном џепу, негде усред гребена, и то без боца за ваздух. Могао је само да чека смрт, која, по свој прилици, ускоро стиже.

Лучано је на броду схватио да се нешто лоше дешава тамо доле. Позвао је спасиоце, ватрогасце из Таранта, удаљеног 65 километара. Ови су око пола седам почели с потрагом. Њихов главни ронилац упливао је у пукотину у гребену. Убрзо је запазио нешто велико и тамно, што плута уз врх пролаза. Био је то Хорст – мртав.
   Ронилац је извукао тело из тунела. Знао је да су двојица уронила у пукотину. Године искуства су му говориле да, ако је један мртав, а прошло је толико времена, сигурно је и други. Вода је била мутна, па није смео да настави даље. Антонија су отписали.
   Главни ронилац ватрогасне бригаде у Барију, четрдесетпетогодишњи Нико Фумаи, већ је био у кревету, кад му је зазвонио телефон. Из штаба су га питали да ли зна шта се догодило у Полињану. Чуо је већ преко радио-везе. Тражили су баш њега. Брзо је свом тиму наложио да буду спремни у пола пет ујутру. Размишљао је о свим деловима подухвата. Шта ако је Антонио и даље жив? Позвао је своје људе и наредио раније окупљање.
   Сат после договореног времена Никови људи већ су били изнад гребена. Он је тражио боце с двоструким цревом за дисање, предвиђене за две особе. Проверили су опрему и заронили.

Антонио је сањао да се дави. Кад се присилио да се пробуди, схватио је да грца. Грло му је било пуно воде. Мора да му је глава пала испод површине кад је изгубио свест. Више није осећао удове. Хладноћа га је обузимала и осећао је да умире, превише уморан да се бори.
   У међувремену Нико је био испред улаза у тунел. Укључио је лампу и уронио. Пет метара даље тунел се рачвао. Схватио је да га из десног тунела посматрају црне очи. Била је то јегуља. Потегао је сигурносни конопац да јави пратиоцима да је све у реду и упливао у леви тунел.
   Убрзо је приметио нешто на дну. Била је то маска за роњење, коју је узео и закачио за појас. Потом је пронашао фото-апарат. Близу је!
   Затим је тунел почео да се пење. Нико је наставио. Мора да је био двадесетак метара дубоко у гребену. Зидови су били све ближи, све док се није нашао у тунелу кроз који се једва пробијао. Лампом је осветљавао околину, а онда се нагло зауставио. Можда је нека варка?
   Уперио је лампу и поново угледао пар ногу. Једна се мрдала. Биле су заглављене између две стене. Кад је Нико кренуо да их додирне, однекуд је излетела рука и ухватила га за зглоб. Био је то Антонио.
   Полако је подигао црево за ваздух изнад главе. Трудио се да то буде у правцу у коме мора да је била рониочева глава. Неколико секунди касније, црево се вратило. Нико је био задивљен. После 17 сати у тој рупи Антонио је и даље био свестан. Мислио је да деле црево, а Нико му је додао оно резервно. Потом га је полако повукао испод површине. Тек онда је видео Антониово лице – бледо, готово мртвачко.
   Чим му се глава нашла испод површине воде, Антонио је почео да се тресе од ужаса. Брзо је изронио на површину оног џепа. Нико је схватио да Антонио неће моћи да зарони све док не види куда иде. На срећу, задржао је ону маску. Овај ју је ставио и потом заронио.

Нико је знао да Антонио нема снаге да самостално рони. Зато га је гурао испред себе, дуж конопца. Повремено би проверавао да ли младић дише. Напредовали су тако споро да се Нико плашио да ли ће резерве ваздуха потрајати. Прошли су поред оног тунела у коме је још увек била јегуља. Неколико секунди касније били су на површини.
   Људи на броду једва су подигли Антонија на палубу. Потпуно је обамро. Кад су га пребацили у болницу, лекари су рекли да не би преживео још сат времена у ваздушном џепу. Срце би му стало да није било Ника.