Берлинске године нашег писца

ЗАНОСИ И ПРКОСИ АТАШЕА ВИНАВЕРА

„Сматрам да је модеран само онај који је разумео старо, па умео да га одбаци. Ако старо не можете да одбацитие, онда падате у понављање.” – Станислав Винавер

Двадесетих година прошлога века почела је, како је то записао Милош Црњански, „мода постављања културних аташеја по посланствима” Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Власти нове државе пратиле су дух времена и разумеле да модерна дипломатија не подразумева само односе између влада и министарстава, него и мере којима ће се утицати на ширу јавност. У то време најделотворнији утицај на јавно мњење имали су штампа и радио. Ускоро је створен и такозвани Централни пресбиро при Влади Краљевине СХС (1929) чији су задаци били врло широки и обухватали праћење рада штампе, скупљање података политичког, економског и културног садржаја, утицај на рад страних гласила и слично. Укратко, Пресбиро се бавио пропагандним и обавештајним делатностима у земљи и иностранству.
   Један од првих аташеа за штампу у посланствима СХС био је Станислав Винавер, по професији новинар, писац, есејиста, преводилац, али исто тако боем, ерудита, козер, полемичар, музички критичар, математичар, филозоф и још много тога.
   „Чудни су путеви господњи, али мени су моји недокучивији. И мени самом”, написао је једном Винавер мислећи вероватно и на своју краткотрајну дипломатску каријеру у једном од најдраматичнијих раздобља европске, посебно немачке историје.
   Винавер је био један од наших најдуховитијих писаца и најсвеобухватнијих књижевних стваралаца. Рођен је у Шапцу у јеврејској породици. Отац му је био лекар а мајка пијанисткиња. На париској Сорбони студирао је математику, филозофију и музику, дипломирао је физику, знао је шест страних језика. Био је један од 1.300 каплара у српској војсци у Првом светском рату, прешао је голготу српског повлачења преко Албаније.  На Крфу је радио као  уредник „Српских новина”, а касније као службеник Државног пресбироа и у Министарству просвете. Био је и непосредни сведок Октобарске револуције, заробљеник немачких логора, присни пријатељ европских песника и писаца, страсни јогин.

Чудна, неухватљива личност

   Винавер је 1927. године постављен за аташеа при нашој делегацији у Друштву народа у Женеви, да би две године касније 1929, био премештен у посланство у Берлин у својству аташеа за културна питања. Без обзира на све његове квалитете, бистрину и дух, вероватно је било тешко наћи природу која је мање одговарала уштогљеним правилима дипломатске струке, засноване на начелима дисциплине, сарадње, поштовања хијерархије и бирократског реда. Винавер је био сушта супротност свему томе. По карактеру бунџија, полемичар, хаотичан, разбарушен, увек са сто мисли и хиљаду замисли, око себе је увек стварао вртлог и вашар креативности. Због музичке критике „успео” је 1926. године да буде осуђен на новчану казну и три дана затвора јер је, према процени суда, увредио диригента и композитора Стевана Христића за којег је написао да „диригује као саобраћајни позорник”.
   „Ја волим полемике”, написао је једном Винавер, „али са мном се не дискутује, мене нападају и негирају”.
   Писац Брана Ћосић оставио је успомену на Винавера и његов стан у време када је радио и живео у Женеви у условима који су више подсећали на живот слободног уметника него дипломате.
   „Када сам... прекорачио преко прага његовог женевског стана у соби ме је чекао велики американски писаћи сто претрпан новинама, књигама, хартијама, чашама... као да је остао на оном месту где су га носачи случајно спустили, исте оне столице, полице, исти онај хаос новина, књига, коректура... Са замршеном косом, са својим мало завијеним носом, снажан иначе, Винавер је у том хаосу своје собе, полуодевен, личио на фауна... Винавер у раздрљеној пижами, босих ногу у папучама. Тек у том часу помислио сам да ипак мора бити неке мистичне везе између човека и оквира у коме тај човек живи.”
   „Чудна, неухватљива личност”, написано је за Винавера, „немиран, знатижељан, гибак дух”. Такав ће се показати и у раду као дописник Централног пресбироа из Берлина (1929–1934).
   Када је стигао из Женеве у Берлин, 1929. године, било је пуно значајних збивања, како у Немачкој, тако и у Краљевини СХС. Почетком године, у јануару, краљ Александар Карађорђевић прогласио је диктатуру. Средином исте године земља је променила име и постала Краљевина Југославија. Тадашња (све мање вајмарска а ускоро нацистичка)  Немачка, чији је министар спољних послова био знаменити Густав Штреземан, приступила је међународном Келог–Бријановом пакту, којим су државе чланице (међу којима и Југославија) свечано одбациле рат као инструмент међународне политике, противан међународном праву.
   Комисија америчког индустријалца Овена Јанга изнова је утврдила начин плаћања немачких репарација за Први светски рат. После прихватања Јанговог плана, савезничке трупе напустиле су рурску област. Исте године, француски министар Бријан свечано је у Друштву народа предложио стварање Европске федералне уније. Крајем године, изненада је умро министар Штреземан. Пад акција на берзи у Њујорку октобра 1929. најавио је велику економску кризу, чији ће дејство бити посебно тешко за Немачку. Већ 1932. године шест милиона Немаца било је незапослено. У огорченим сукобима екстремних националиста и комуниста крв се лила по улицама немачких градова. Наступало је драматично време.
   У краљевском посланству у Берлину Винавера је „лепо дочекао” посланик Живојин Балугџић, живописна личност, некадашњи новинар, комита, секретар краља Петра Карађорђевића иако по опредељењу републиканац. Задатак аташеа, говорио је Балугџић јесте да „упозна много Немаца, дипломата, новинара, професора, писаца, уметника... треба да прати шта о нама пишу, шта се о нама предаје по школама. Треба да смешта пропаганду по немачким редакцијама и часописима”. Винаверов претходник у посланству у Берлину (1928–1929) био је Милош Црњански, који ће о својим успоменама из тог доба написати „Књигу о Немачкој” (објављена 1931).
   „Чини се да ће и после ових првих десет година мира, свака нова година значити за Немачку по једну добијену битку... Политички и економски односи европски опет ће крити у себи клице будућих сукоба, што ће се, ако се то не онемогући, решавати опет ратом”, писао је 1928. године помало пророчански, Црњански.

Аташе у Берлину

   „Немачка се опоравља и биће опет велика сила”, говорио је посланик Балугџић. Када је реч о политици Београда према Немачкој – „Балуг је тврдио да ње и нема. Она је у рукама краља Александра. Улога посланства је мала. На Балкану, каже, спољна политика је увек ловиште краљева. Он је само писмоноша”, објашњавао је духовито Црњански скромне амбиције шефа посланства СХС у Берлину.
   Винаверове непосредне бриге, међутим, нису биле спољна политика или политички и међународни односи него његова плата у Немачкој и „конкуренција” у посланству. Већ по доласку жалио се централи на „огромну скупоћу Берлина” у коме једва може да издржава малу породицу. У августу 1930. године шаље молбу за унапређење „из 2. групе II категорије у 5. групу I категорије дописника”. Очигледно да су југословенске власти сматрале важним утицај на мишљење Немачке о СХС јер су једно време држале, не једног него два дописника. Врло брзо по доласку у посланство у својству аташеа за културу Винавер се сукобио с аташеом за штампу, Омером Кајмаковићем. Временом су се све мање подносили.
   Кајмаковић се жалио на похвале које је добијао Винавер: „Не могу бити равнодушан да се у мојој земљи отвори мишљење да сам ја овде г. Винаверов апендикс...” С друге стране, Винавер је духовито примећивао:
   „Ваљда вам је такође познато да нас двојицу у Берлину зову der kultur- und der unkulturatasche (културни и некултурни аташе) где је овај други епитет власништво г. Кајмаковића.” У једном случају дошло је до сцене у посланству – међусобног вређања и размене претњи („Ви сте безобразна свиња!” – „Животињо, показаћу ја теби да сам ја јачи!”), па су обојица послала жалбе у Београд. Ипак, иако је Винаверу у једном тренутку претио премештај, његова говорљивост, духовитост и боље везе на крају су превладали код шефова, па је Кајмаковић 1931. године премештен за дописника у Минхен, док је Винаверу проширен ресор и на штампу. Уз то је, ипак, добио и укоре.
   У таквим околностима Винавер је морао и да се покаже на послу, па је уз помоћ посланика Балугџића настојао да упозна што више немачких дописника и прати све  важно што се односило на културу, образовање, информисање и што је могло да задире у интересе и  слику о јужнословенској држави у Немачкој. Како је од 1929. године Југославија постала диктатура, то је све чешће била предмет напада немачке демократске штампе. Винавер је настојао да помоћу својих веза ублажи те критике. Чињеница да је био и члан ПЕН клуба, Међународног удружења писаца, олакшавала му је посао и пружала могућност за нове везе.
   Бројне су биле Винаверове активности у том времену, од држања предавања о култури немањићке Рашке приликом прославе Светог Саве у Берлину (1930) до учешћа на прослави годишњице оснивања Југословнско-немачког друштва у Франкфурту, од помоћи у стварању сличног друштва у Берлину до организације посете председника немачког ПЕН клуба Југославији, извештаја о организацији културног одељења немачког Министарства спољних послова...



   Писао је Станислав Винавер на разне теме и ништа што би га окруживало не би измакло његовим оценама, попут, на пример, приче о односу немачке музике и кафане:
   „Материјалистичка немачка култура убијала је човека, продирала у њихове пиваре-са-Вагнеровом-музиком, где се јело са бесом и страшћу, у диму неке бескрајне метафизике... Ја сам тако често осећао у немачким кафанама тај задатак немачке музике, филозофије, песништва: да створе коначну дефинитивну грубост... и да се тада дух немачки, ослобођен свога робовања материји – вине у луде недогледе. („Громобран свемира”)
   Уз све интелектуалне врлине, из угла претпостављених у Београду Винавер није био лак сарадник. Овакава је била оцена о њему упућена управнику Централног пресбироа:
   „Винавер је створио одсеку много непотребног посла и непотребну преписку... Највећи део његове кореспонденције са Централним пресбироом састоји се или у оптуживању свог претходника... или у ситничарском истраживању и најмањих прилика и повода да на јасна и конкретна наређења одговара саркастичним примедбама.” Ипак, позитивна страна Винаверовог деловања у Берлину је превладала и он је наставио с радом.
   Тих година Немачка је била „у врењу” (есеји „Немачка у врењу” објављени су 1924. године) а немачки политички дух винуо се „у луде недогледе” и  у непредвиђеном правцу.

Немачка у врењу

   У септембру 1930. године у Немачкој су усред економске кризе одржани парламентарни избори. Националсоцијалистичка партија (НСДАП) коју је водио мало познати Адолф Хитлер, на опште изненађење заузела је друго место. Док је 1928. године НСДАП добила тек 800.000 или 2,6 одсто гласова, две године касније, у јеку велике кризе за њу је гласало 6,5 милиона људи или 18 одсто гласача. Број места у парламенту за НСДАП повећан је са 12 на 107. Вајмарска Република бројала је своје последње дане. Мањинска влада коју је 1930. године створила Центристичка странка Хајнриха Брининга владала је уз подршку старог председника Фон Хинденбурга. Уместо закона у парламенту усвајани су укази на основу овлашћења о ванредном стању.
   Немачку економску кризу пратила је и политичка криза. Ниједна партија није имала јасну већину, док су и нацисти и комунисти, свако са своје стране, настојали да што више уздрмају парламентарни систем. На председничким изборима 1932. године поново је изабран осамдесетогодишњи Фон Хинденбург, док је његов противкандидат Адолф Хитлер добио 30 одсто гласова. Хитлер више није био никоговић који држи запаљиве говоре на челу групице екстремиста, него политичка фигура са којом се рачуна. Дописник листа „Политика”  Предраг Милојевић који је, као и Винавер, од 1929. боравио у Немачкој, овако је описао Хитлеров говор:
   „Свака његова реч, сваки гест, свака гримаса на његовом лицу фасцинирала је присутне и изазивала делиријум одушевљења. То се не да разумом објаснити. Изгледа да неће бити потребно толико дуго чекати док падне пресуда по овој историјској парници. Та пресуда ће само морати да буде убиствена, или по Хитлера, или по његове данас још тако многобројне противнике...“
   Милојевић је описао и једну малу анегдоту током предизборног скупа комуниста коме су присуствовали он и Винавер. Када су пришли сали у којој се одржавао скуп, редари им нису дозволили да прођу.
   „... Али Винавер је био упоран. Онако импулсиван, извадио је пасош и млатарајући њиме викао је према редарима: ’Југословенески дипломата!’ Винаверова дипломатија била је делотворна.” Редари су их одвели у ложу за госте. Међутим, нису се баш лепо провели. Пре званичног говора, један комунистички функционер објавио је да је „монархофашистичка југословенска влада на мучки начин убила два борца радничког покрета, Ђуру Ђаковића и Хећимовића.... Ефекат саопштења био је снажан... Сви присутни су скочили на ноге и двораном се разлегао урнебесни урлик ’Освета! Освета!’... Нас двојица се нисмо осећали угодно... Седели смо у ложи шћушурени... Нисам могао да не боцнем Винавера – ’Ево ти твој југословенски дипломата, тако нам и треба’... Винавер и ја смо се тихо извукли из ложе и изгубили из дворане што смо брже могли.”
   Плашећи се комунистичког удара, десне парламентарне групе на челу са канцеларом Фон Папеном, предложиле су стварање коалиционе владе у којој би Хитлер постао канцелар, али у којој би нацисти били у мањини. Хитлер је тако јануара 1933. године потпуно законито Хинденбурга именовао за канцелара. Требало му је само неколико месеци да потпуно преузме власт и да на основу закона о ванредним овлашћењима прво забрани комунистичку партију а затим угуши сваку опозицију.
   „Талас насиља, злостављања и свакојаких злоупотреба запљуснуо је Немачку”... бележио је Винавер, који се уместо културом све више бавио политичким приликама у Немачкој, која се више није могла препознати. „Хитлерова пропаганда показује велику окретност и генијално схватање немачког менталитета у садашњем тешком времену”, писао је. Преносио је Герингове острашћене говоре против полиције која чува јеврејске излоге:
   „Ми нисмо Немачка Густава Штреземана и Хајнриха Брининга, ми смо Немачка Адолфа Хитлера и ми ћемо своје право задобити борбом!”, урлао је преко радија Геринг. Винавер, који је лично познавао нацисту број 2, преносио је да овај гори од жеђи да се освети револуционарима из 1918. године и да не остави ништа од парламентарне и демократске Вајмарске републике. Винавер је писао о паљевини Рајхстага и политичким последицама овог чина, о неуспесима преосталих републиканских политичара да се супроставе Хитлеру, о бекству познатих интелектуалаца из Берлина, попут Томаса Мана, о најавама нацистичке вартоломејске ноћи и доласка Трећег рајха, о нападима на Јевреје, о нацистичким смотрама на којима су спаљиване књиге Јевреја и слободоумних интелектуалаца.
   „Уместо мозаика разних воља, жеља и политичких тенденција, сада постоји само једна политичка директива” – насловио је Винавер свој извештај приказујући хитлеровску Немачку 1934. године.
   У прво време Хитлерове власти, усмерене на унутрашња питања, нису се толико осећале спољнополитичке последице новог тоталитарног режима. Немачка се октобра 1933. године повукла из Друштва народа али већина страних посматрача још није била у потпуности свесна степена Хитлерове деструктивности. Када је реч о Југославији, у којој је о спољној политици у потпуности одлучивао краљ Александар, нацистичка политика углавном је посматрана кроз призму њених последица на суседе Југославије.
  Краљ Александар делио је Хитлерову мржњу према бољшевицима. У августу 1933. године незванично је посетио Минхен, где се сусрео са Герингом (тада управитељем Баварске), а кружиле су непотврђене приче да се тајно сусрео и са Хитлером. После посете, краљ је изјавио да „Југославија има више поверења у Хитлера него у Вајмарску републику”. Краљ је рачунао да ће јачање Немачке ограничити претње од Италије. Све док Италија буде тежила да разбије Југославију, он мора да „држи отворена врата према Немачкој”, говорио је Александар. Маја 1934. године Александар је добро проценио да ће Немци „једног дана сигурно узети Аустрију”, што није сматрао највећом опасношћу по своју земљу која се у првом реду плашила осветољубивости Мађарске и Аустрије и обнове Хабзбуршке царевине.
   Иако је посланик у Берлину Балугџић долазак Хитлера на власт доживео као „личну несрећу” (П. Милојевић) наставио је с дипломатским радом. Марта 1934. посетио је Хитлера коме је говорио „о стварању добре атмосфере” у међусобним односима. Хитлер му је узвратио да српска влада не треба да сумња у добре намере Немачке.

                                                                        * * *
   С новим немачким режимом мењао се и начин рада аташеа за штампу у југословенском посланству у Берлину. Полиција је надзирала све телефонске разговоре, као и поштанске пошиљке, па су дипломате морале да још више воде рачуна о контактима као и о томе како и шта јављају. Винаверов задатак у Берлину ускоро се ближио крају. У Београд се вратио 1934. године. На његово место ће 1936. године доћи (по други пут) његов књижевни пријатељ Милош Црњански. Берлински дани оставили су дубок траг на Винаверу.
   Почетком  Другог светског рата Винавер је био заробљен као југословенски војник. Провео је рат у немачком логору. Његову мајку Ружу, као Јеврејку, убили су Немци.
   Након рата, остатак живота Винавер је провео у Београду радећи као новинар, преводилац и есејиста. Уз бројне текстове, тада је написао и своје најобимније „животно дело” – величанствен  приказ живота и дела песника Лазе Костића под називом „Заноси и пркоси Лазе Костића“, објављен тек после његове смрти. Умро је 1955. године.

Број: 3403 2017.
Аутор: Д. Лопандић
Илустратор: Милан Ристић