ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ЗАГРЉЕНИ НАД БУЈИЦОМ

Подивљала река озбиљно је претила да поплави кућу. Једини спас био је мостић склепан од цеви...

Киша је падала целе ноћи. Као да је неко поцепао облаке из којих се сурвава вода. Када је свануло, људи у Ченају, бившем Мадрасу, на југу Индије, помислили су да ће падавине коначно да стану. Ништа. Небо и земља су се спојили тог 1. децембра 2015. године. Седамдесетогодишња Нирмала Рамасвами сетила се поплаве од пре десет година. Почела је истоветно. А онда су власти биле принуђене да отворе бране на језеру, тридесетак километара ван града. Вода је грунула у реку Адјар, па право у Бенгалски залив. А успут је покупила и многе куће.
   Овог пута све је деловало много горе. Нестало је струје, телефонске везе су биле у прекиду, а мобилни телефони једноставно нису радили. Нирмала и њен супруг, Шрирам, остали су у свом дому, одсечени од света. Прву ноћ провели су колико-толико безбедно. А онда је вода почела да продире у кућу. Оно што је у једном тренутку било до глежњева, после пет минута пело се према коленима. Имали су мало времена да одлуче шта од ствари да спасу. Или макар да покушају. Остало им је једино да се попну на спрат. Понели су кипове божанстава. Ипак, године им нису дозвољавале да се неколико пута пењу и силазе. Шта су понели у прва два пута, понели су. Нема назад. Могу само да стоје на врху степеништа и гледају како вода носи столове и столице.
   Понадали су се да ће вода брзо да се повуче кад киша престане да пљушти. Ваљда ће ускоро. Шрирам је на транзистору успео да ухвати временску прогнозу. Предвиђали су још веће падавине. Следили су извештаји о отворању устава на бранама, упозорења да се становништво склони. А њихова кућа била је баш у близини реке. Једноспратница у насељу намењеном војним лицима. Ту су се доселили када је Шрирам окончао каријеру у војсци.
   Кућа до њихове била је напуштена. С друге стране рупа која се веома брзо пунила водом. А иза грађевина. Видели су неке момке на другом спрату започете зграде. Зидари. И они су остали заробљени. Ако ништа друго, макар су на већој висини.
   Нико није могао да зна колико воде долази ка насељу. Спасилачких бродова ни од корова, биће да се нису усудили да заплове. Повремено би пролетали хеликоптери. Када би зачули звук, старац и старица су излазили на терасу и махали и урлали из све снаге. Летелице би нестале исто тако брзо као што су се појавиле. Онда је Шрирам објаснио Нирмали да су то вероватно извиђачи. Њихов посао није да спасавају, већ да дојављују докле је стигла бујица. Остали су сами. А киша је и даље падала...

Схватили су да нема више хране. Успели су да понесу само неколико банана и бисквита. И свега два литра воде. Шрирам је видео како по приземљу плутају ствари из кухиње, такође потопљене. Да ли да покуша да се докопа неке хране? Жена га је једва убедила да би тешко издржао пливање. Једино би успео да се удави. Шта би онда она, сама? Развући ће храну и воду колико год могу, узимаће само по залогај и гутљај.
   Док су грицкали кекс, могли су да чују како бујица урла. Баш испред куће, тамо где је некада била улица. Повремено би се чуло некакво крцкање, и то из куће. Да није потпорни зид почео да пуца?
   Поглед кроз прозор открио им је шта све бујица носи. Разно ђубре, комаде намештаја, а убрзо су почели да плутају и лешеви животиња. Окруживала их је вода дубока више од седам метара. Повремено би пронела и неки аутомобил.
   Вода је расла и у унутрашњости куће. Сада је већ почела да запљускује и спрат. Није било говора о било каквом покушају силаска и пробијања. А и где би? Право у бујицу. Супружници Рамасвами изашли су у паници на терасу. Онда се вратили унутра. Па поново на терасу. Тада су спазили људе на оближњој грађевини, спрат изнад њихове куће. Приметили су Нирмал и Шрирама и машу им.

Један од грађевинаца, вероватно шеф, довикивао је нешто. Кроз тутњаву бујице једва је  минут касније схватио о чему се ради. Момци хоће да им помогну. Да их извуку на сигурно. Само, удаљени су више од десет метара, а између је бујица. Рамасвамији не смеју ни да помисле на прелазак онога што је доскоро била уличица. А онда су момци довикнули да имају план. Направиће мостић.
   Ускоро су довукли шипке предвиђене за скеле. Макар је тога било на грађевини. Везивали су једну за другу, па пребацивали до куће. За свега десетак минута, између њих и Рамасвимија стајао је мостић. Уопште није деловао стабилно. Широк свега двадесетак центиметара, шипке састављене конопцима натопљеним водом. Па још донекле иде равно, а онда се нагло пење. Без икаквог ослонца.
   Шрирам је закорачио на шипке. Лагано је ногом испитивао чврстину. Климало се и тресло, али је стајало на месту. Само, једно је стајати, а сасвим друго прелазити преко клизавог  метала. А морали су да пређу. Вода је већ продрла у спаваћу собу. Оно пуцкетање било је све гласније. Питање је тренутка када ће зидови да се сурвају под силом воде. Пензионисани официр пружио је жени руку. Кренуће заједно, као што су радили целог живота. Па ако пропадну, макар ће их бујица однети загрљене.
   Напредовали су полако, корак по корак. Мостић се угибао под њима. Шрирам је упозоравао Нирмалу да не гледа доле. Само испред, ка момцима који су спремни да их прихвате. Чврсто ју је држао за руку. Стисак није попуштао ни трен. Били су све ближе спасоносној грађевини.
   А онда је наступио најтежи део. Требало је једном ногом одржати равнотежу, а другом савладати успон на мостићу. Шрирам је опет кренуо први. Одједном, нога му је проклизала. Пустио је Нирмалину руку. Млатарао је, свима се чинило да му нема спаса. Завршиће у бујици. Ипак, успео је некако да се одржи на мостићу. Чучнуо је на тренутак, колико да се поврати. Потом се усправио, дохватио жену и наставио даље.
   Попео се први, а потом повукао и њу. Лако ју је извукао преко мокрих скела. Још само неколико корака и на сигурном су. Момци су већ испружили руке. Шрирам је закорачио још једном. Па опет. Свега неколико секунди касније зграбили су их и увукли у грађевину. Тог тренутка су се срушили на под.
   Када су дошли себи, видели су да леже на некаквој простирци. Момци су седели са стране и кували пиринач. Немају много, али ће и то да поделе с невољницима. Шрирам је изашао на отвор прозора. Киша никако да стане. Гледао је како вода избија прозоре и врата на тераси њихове куће. Да су остали унутра, већ би били мртви.

Следећег дана бујица се мало утишала. Као да је и киша слабије падала. Сви су слушали вести на транзистору. Најављиване су спасилачке акције, чим се вода макар мало повуче. Стигла је и наредба да сви остану тамо где их је поплава затекла.
   Неколико сати касније, зачула се грмљавина мотора. Стигли су патролни чамци. Сви из грађевине су се спаковали на два пловила. Док су пролазили поред куће, Шрирам је грлио Нирмалу. Гледали су у оно што је до пре два дана био њихов топли дом. Без врата и прозора, испуцалих зидова. Више је наликовало рушевини него кући. А све им је остало унутра.
   Вратили су се после десетак дана. Вода се повукла, а кући није било спаса. Добили су стан. У оној згради у коју су избегли.

Број: 3457 2018.
Аутор: Н. Б.
Илустратор: Зоран Свилар