Свака слика има причу

ЗАГОНЕТНА ЦИГАНКА ИЗ АМАМА

Невероватна судбина слике „Гатање” Бетe Вукановић

Када се 14. јуна 1970. године у „Политикином” додатку под називом „Лепота жене”, међу тридесет и два уметничка дела са мотивом женског акта, нашла слика под називом „Гатање”, нико није могао да претпостави да би она могла доћи неком главе, и то не било коме, него управо самом аутору, тачније ауторки. Видевши своју слику за коју је била осећајно везана и о којој није знала ништа више од педесет година, Бета Вукановић (1872–1972) напрасно се узбудила до те мере да је наступила опасност од срчаног удара, а како се приближавала стотој години живота, посегла је за лековима да се смири.
   Тек када се прибрала и прочитала шта пише испод репродукције – „Гатање”, Бета Вукановић, власништво Народног музеја Београд – на лицу јој се развукао благи осмех и осетио спокој. Једна од њених најдражих и најбољих слика била је на правом месту.
   О необичној прошлости ове слике Бете Вукановић данас знамо захваљујући сећањима сликаркине дугогодишње пријатељице, почивше госпође Радмиле Гаговић, која је од заборава сачувала узбудљиву пустоловину једне слике.

Марама на дар

   Бабета Бахмајер рођена је у Бамбергу 1872. године. Деведесетих година 19. века упознала је у минхенском атељеу Антона Ажбеа, код кога је учила сликарство, високог и наочитог Херцеговца Ристу Вукановића. Међу њима се родила љубав која је брзо прерасла у брак. Узевши мужевљево презиме, Немица Бабета постала је Бета Вукановић. Следећа одлука у њеном животу, да удобност живота европске престонице културе и уметности замени мање удобним, а тиме и мање извесним животом у престоници младе српске краљевине, битно ће одредити како њену природу, тако и уметничко стваралаштво.
   Одмах по доласку у Београд, 1898. године, супружници Вукановић са вајаром Симеоном Роксандићем приредили су прву изложбу у згради тадашње Народне скупштине. Хроничари су забележили да су уметници превозили своја дела на таљигама преко београдске калдрме, сами носили своје радове, чистили и брисали прашину и укуцавали ексере у зидове да би покачили слике.
   Изложбу је отворио Михајло Валтровић, чувар Народног музеја, археолог и професор на београдској Великој школи (будући Универзитет). Успех је био више него очекиван, јер су две слике са ове изложбе – „Дахије” и „Прве жртве Дахија” Ристе Вукановић – завршиле у збирци самог српског краља Милана Обреновића.
   Две године потом, брачни пар Вукановић преузео је Српску цртачку и сликарску школу, коју је 1895. године основао и до преране смрти водио Словак Кирил Кутлик. Школу су водили све до 1910. године у својој новоподигнутој кући у Капетан Мишиној улици на Дорћолу, пројектованој да буде од користи сликарским потребама. Заједничким снагама и улагањем подигли су кућу која је у то време била једина у Београду у којој се могла одвијати пристојна настава из цртања и сликања (кућа је, нажалост, страдала у Првом светском рату).
   Исте године када преузимају школу, учествују својим делима у оквиру павиљона Краљевине Србије на великој Светској изложби у Паризу. Своје симпатије и искрену љубав према српском народу и његовим обичајима Бета Вукановић осведочила је исте 1900. године, изложивши у Паризу слику под називом „Крсна слава”, за коју је добила и награду, али о којој данас нажалост ништа не знамо, јер јој се током рата изгубио траг. Бета Вукановић учествује и у оснивању Друштва српских уметника „Лада” и у приређивању Прве југословенске уметничке изложбе у Београду 1904. године.
   У то време повремено је одлазила у турско купатило не због купања, него због скицирања нагих женских тела за актове које је кришом радила. Ту је запазила младу жену примамљивог лика и лепог тела која се лежерно намештала као да је знала да је Бета црта из прикрајка. Када ју је потом срела у једној од познатијих београдских кафана, потурила је свог супруга Ристу да јој приђе и замоли за разговор. Млада жена се у почетку неповерљиво устезала, помало срамила, али на крају је пристала. За кратко време позирања сликарка је успела да ухвати основну композицију слике, јер је модел био захвалан.
   Међутим, за амбијент купатила недостајала јој још једна женска фигура, по могућству нага. У једном тренутку кроз прозор своје куће угледала је црномањасту кућну помоћницу из комшилука која се умивала у дворишту, нага до појаса. Првом приликом Бета ју је замолила да јој позира. Жена је пристала, али уз услов да је слика нагу с леђа до појаса, јер ју је тако и видела са прозора куће. Предложила је да за време позирања донесе послужавник, шољице и карте за гатање. Бети се предлог допао и тако је настао незванични назив слике – „Гатање”. Да употпуни атмосферу оријенталног купатила и гатања, Бета је у слику унела и једног папагаја. Као награду за сарадњу и позирање, слушкиња је добила мараму коју је сама одабрала у радњи, а власници папагаја нову чинију за воду.

Скривање од окупатора

   Слика је први пут изложена на Другој југословенској изложби у Софији 1906. године, али под другим називом – „После купања”, када је била и репродукована у пратећем каталогу изложбе. Следеће године учествовала је и на великој Балканској изложби у Лондону, у одељењу чланова удружења „Лада”, под истим називом. Оба пута слика је била на продају, али срећом, није завршила у иностранству, него се вратила у Београд, где је красила унутрашњост дома Вукановића.
   Међутим, када је Риста почео озбиљно да побољева, Бета је одлучила да слику поклони доктору Леону Којену који је лечио њеног супруга. Први светски рат узео јој је Ристу, њеног вољеног „дугајлију”, али на срећу, не и „Гатање” (као што је веровала за „Крсну славу”). По повратку у Београд 1919. године, као удовица, Бета Вукановић предавала је цртање и акварелисање на Уметничкој школи у Београду (1921–1936) и редовно излагала на изложбама „Ладе” и пролећним и јесењим изложбама у павиљону Цвијете Зузорић.



   Свој легат оставила је Музеју града Београда. Бавила се и акварелом, карикатуром, повремено и графиком, сликала портрете, пејзаже, цвећа, актове, али женски акт какав је остварила у својим млађим данима на слици „Гатање” више није поновила.
   Милан Којен, син јединац и наследник доктора Којена, знатно касније посведочио је госпођи Гаговић да су његови родитељи слику морали и у Првом и у Другом светском рату да крију од окупатора. По повратку у Београд 1944. године доктор Којен је слику преузео од пријатеља који ју је крио, и чувао је све до смрти 1949. године. Којен млађи је слику продао Народном музеју 1955. године, али од тада је Музеј није излагао, нити је представио у каталозима и другим издањима, све до 1970. године, када је слика постала право откриће захваљујући „Политици” и додатку о уметничким делима која су величала лепоту жене.
   Две године потом Бета Вукановић преминула је напунивши равно стоту годину. Њено „Гатање” последњи пут је виђено на великој изложби „Сто година српске уметности” коју је Народни музеј у Београду приредио у Галерији САНУ 2009. године, када је слика изложена у аутентичном рустичном украсном раму који је сама сликарка одабрала, као што је одабрала две непознате младе лепе жене за моделе ове слике које су захваљујући њој ушле у повест нашег сликарства.

Број: 3504 2019.
Аутор: Петар Петровић