Живот пише драме

ЗАДУЖБИНА НАДЕ

Кад је проглашена једном од најзначајнијих спортисткиња у САД, то је означило и наду да је победила несавладиву болест

Вече се спуштало на Њупорт на Роуд Ајленду, али весеље унутар зидина старог здања није престајало. Све је указивало да ће бал под маскама, приређен тог 31. октобра 1996. године поводом Дана деце, још дуго трајати. У ритму музике вртели су се и одрасли и деца, обучени као духови, виле, принчеви, каубоји, дивље животиње.
   У тој свеопштој гужви само један мушкарац, одевен у средњовековну витешку одору, није учествовао у весељу. Као опчињен, погледом је пратио младу жену са сребрнастозлатном маском на лицу. Њен осмех га је привукао чим је ушао у салу. Био је топао и некако познат. Ипак, ма колико се трудио да прекопа по сећању, није могао да докучи одакле га зна. Одлучним кораком упутио се према њој.

   – Ја сам Стив Броснијан, карикатуриста из Дартмута – представио се.
   – Дајана Голден, драго ми је – узвратила је.
   Обузет осећањима, Стив није био свестан да пред њим стоји америчка скијашица, једна од четири најпризнатије спортисткиње у земљи. Једино је размишљао како да је освоји. Његова жеља била је снажна, али жени у коју се заљубио дани су били одбројани.

Дајана Голден родила се 1963. године у Линколну, градићу надомак Бостона у Масачусетсу. Одмалена је волела снежне планинске стазе и сваки пут када би стала на скије, осетила би неописиву срећу. Широк осмех озарио би јој лице када би појурила низ падину. Са десет година већ је била члан скијашког клуба. Свима је говорила да ће њен живот бити освајање белих пространстава. Све је и указивало на то.
  Али, једног дана скотрљала се низ падину. Њена десна нога једноставно је отказала. Упућена је у болницу у Бостону на испитивање, да би се убрзо обрела на Институту за канцерогена обољења. Лекари су саопштили застрашујућу дијагнозу: почетак рака костију. Као једини начин да се спречи ширење опаке болести предложили су одстрањивање потколенице.
 Дајана је била очајна. Имала је само 12 година и велики сан којег је морала да се одрекне.
 Чим се опоравила, поново је стала на скије. Убрзо се прикључила скијашима инвалидима. Због тога се уписала на Дартмут у Њу Хемпширу. Сваки дан је вежбала. Када није била сезона скијања, одлазила је на стадион и ту на једној нози скакутала по степеницама или трчала по стази. Играчи, међу којима је био и Стивен, задивљено су посматрали живахну и увек насмејану девојку с нескривеним жаром.

После дипломирања почела је да гради успешну спортску каријеру међу спортистима инвалидима. О својој болести готово да није размишљала. Свакодневни тренинзи учинили су је брзом и окретном попут скијаша који с обе ноге стоје на даскама. Ниједно такмичење није пропустила, ниједна награда је није мимоишла.
 Године 1988. на Зимским олимпијским играма у Калгарију освојила је златну медаљу у категорији скијаша инвалида. Било је то 19. злато које је освојила за САД.
   Изузетна полетност и упорност донели су јој и најзначајније признање. Две године касније проглашена је једном од најпризнатијих и најзначајнијих спортисткиња у земљи. Та круна успеха за Дајану је била и нешто више – нада да је победила несавладиву болест. И таман кад је помислила да може да ужива у животу, болест на коју је готово заборавила изашла је из потаје. Откривено је да има рак десне дојке.
   – Хоћу ли моћи да имам децу? – њено питање остало је без икаквог утешног одговора.

Било јој је само 27 година. Тешко и мучно лечење које је уследило храбро је поднела. Али, болест јој није дала да предахне. Још исцрпљена, морала је на нову операцију. Злоћудна болест захватила је и материцу. И најмања искра наде која је тињала у Дајаниној души да ће можда ипак осетити радост мајчинства сада је била угашена. Опхрвана тугом, повукла се у осаму. Преиспитујући нове муке које је болест наговештавала, једног дана посегнула је за бочицом таблета за спавање. Ипак, спасена је.
  Безвољна и очајна, преселила се у Колорадо. Али, нова околина није јој много помогла. По наговору пријатеља, набавила је пса. На несрећу, љубимац је оболео и морала је да га одведе на успављивање. Још једна безнадежна околност у мору очаја навела је Дајану да поново поклекне и дигне руку на себе. Зауставивши се на самом рубу провалије, рекла је гласно:
  – Можда ипак још нешто, осим медаља, могу да оставим иза себе – и вратила се животу.

Одлучила је да на Роуд Ајленду оснује фонд за помоћ спортистима инвалидима. Наменила је помоћ свима, без обзира на гране спортова и старост. Убрзо је око Дајане било много младих људи и деце. Живот јој је био испуњен обавезама и поново је узела пса. Назвала га је Светлост у тами.
   Сазнање да има рак и на дојци и да је већ захватио неколико пршљенова кичме мирно је прихватила. Био је то крај. Није више желела да се излаже новим хируршким захватима, зрачењима и терапијама. Одлучила је да приреди бал под маскама за Дан деце, а онда да тихо нестане.
  Али, свечаност те ноћи све је изменила. Упознала је Стива Броснијана и заљубила се у њега. Открила му је своју тајну. То што је тешко болесна није га спречило да је запроси у новогодишњој ноћи 1996. године. Осмехујући се, Дајана је пристала.

Подвргла се још једној операцији и лечењу да би, опорављена и озарена, стала поред Стивена 9. августа 1997. године рекла судбоносно „да”. Био је то први дан вечности на коју су се заклели. С осмехом на лицу преминула је крајем лета 2001. године. Иза ње је остао фонд „Будућност спортиста инвалида”.

Број: 3678 2022.
Аутор: Д. С.