Јелица Грегановић

За читање и уживање

Када стигне децембар, убога родитељска бића већ су на измаку снаге, уосталом, као и сама година која се крају приводи. Ипак, и години и родитељима јасно је да без ватромета краја бити неће, при чему је ту години некако и лакше и лепше, илуминација у част њеног завршетка биће шарена, сјајна и дивљења вредна. С друге стране, родитеље већ почетком последњег месеца у години хвата света страва, јер тада њихови потомци почињу увелико да желе. И да те жеље стављају у писмену форму, а ако још нису стигли до тог стадијума, наћи ће неку кућну жртву која ће уместо њих натруковати потрошачко писмо Деда Мразу.
   Зато што су били добри. Наравно да су били, јер сва деца су добра. Зато заслужују поклоне. Наравно, јер сва деца заслужују поклоне. Једино што не могу да се одлуче баш за један, зато пишу два, још боље три којима је добро додати и четврти, јер ако се пети не нађе, биће добар и шести. Мада ни седми на списку поклона није оно чега би се лако одрекли.
   Џаба им објашњавате да је Деда Мраз стар, да је човек а не магарац, да не може да вуче толике поклоне за небројену децу, пући ће му осовина на санкама, ирваси ће добити брух, а Синдикат патуљака и тако се већ буни због прековременог рада и њиме изазваних непатуљачких услова живота. Уз то, Баба Мраз је већ предала захтев за развод брака, јер јој муж већ ко зна коју годину лажно обећава миран дочек Нове године у крају где температура не угрожава углед замрзивача. Када се ради о поклонима, бројке постају појава релативнија од времена, а спискови жеља дужи од гмазова амазонских мочвара.

Јелица Грегановић рођена је 1964. године у Крагујевцу. Од 1984. године бави се новинарством. Један је од оснивача „Радија Б92”, оснивач и први уредник његове информативне редакције. До сада је писала или пише за „Б92”, „Студио Бе”, „Време”, „НИН”, „Политикин Забавник”, „Базар”, „Шумадија Прес”, „Економист”, „Банкар”, „Ел”...
   Најчитанија је српска блогерка која приче објављује на ВИП Блогу „Б92”, као и на блогу издавачке куће „Лагуна”.
   Објавила је седам збирки хумористичких прича: Причи никад краја, Само да ти кажем, Од речи до речи, Испод седмог неба, Љубав и друге ситнице, Осмех за сваки дан, Зовем се Мама, Зовем се Мама 2, као и књигу за децу Мравац Мрав.

Наравно да злочиначком удружењу Деца–Деда Мраз прискачу у помоћ и хорде продаваца играчака које у децембру просто савију полице својих продавница тежином нагомиланих играчака. Прво зато да родитељи што теже нађу играчку које је њихово чедо пожелело, а друго зато да дотично може да пожели продужетак списка кад види шта се ту све нуди и докле је допрла индустрија отимача пара.
   Мада не би баш морао, али дође и тај велики дан, деца оду да спавају, ви се као терориста у рођеном стану вучете на све четири с поклоном у зубима, док вам машна истерује око, а ваш брачни партнер шишти:
   „Пази, нешто се чује из собе! Неко се пробудио, завуци се под сто! Не ударај главом у фотељу, знаш кол’ко смо је платили! Тише, чуће те!”



   Сутрадан ујутро, док цакле лампице на јелци у јутарњем зимском сумраку, ваше потомство ће скакати од среће кад угледа поклон, као екипа кенгура који се спремају за олимпијаду. Очи ће им сјактати као зејтином подливене, срећа ће се просто преливати из њиховог осмеха сакривеног иза гомилетине шареног папира који је тако исцепан као да су га дивље мачке напале, а синоћња машна ће им се увијати око ногу као змија која је заборавила да се пресвуче после новогодишњег дочека.
   Целог тог дана ће жељена играчка бити једини предмет њихове пажње, увече ће је са собом одвући у кревет, па макар се радило о Бетмену у природној величини или аутомобилској стази ништа мањој од планиране трасе коридора Е 10. И наредног дана ће тако жарко жељена играчка бити јунак куће. Можда и још један дан. А онда, треће или четврте ноћи ћете осетити како вас нешто жуља. Заборављени Бетмен на столици? Багер остављен у вашем кревету? Барбика која лута коридором Е 10. Напуштени свемирски монструм у купатилу.

Чудо како се деца брзо засите шарениша и пластике без које, док је не добију, просто жива нису. И врате се стварима којима никада не одолевају. Кутијама. Обичним картонским кутијама. Никада ниједно дете није пожелело да му Деда Мраз донесе велику кутију, онакву у какву су се паковали, рецимо, телевизори. Бар док нису постали тако пљоснати да у њихову кутију не може да се завуче ни глиста, па макар то и бочно пробавала.
   Право је чудо природе како деца и мачке воле кутије. Оне у којима ничега, сем мрака, нема. Мало која играчка може тако као кутија да забави дете. Унедоглед, као да се у њој приказују, без престанка, најновији и највеселији филмови. Просто човек да помисли да су те кутије ипак можда жива бића, чије фреквенције комуницирања чују само деца. И већ поменуте мачке. Кутије су магнет за те две природне врсте.

Илустратор ове приче и наш дугогодишњи сарадник Алекса Гајић и сам је велики љубитељ кутија. Он већ годинама прави стрипове и илустрације у кутијама. Као разлог наводи управо магију отварања новогодишњих поклона која и даље чини да обилази бувљаке и купује дрвене кутије које потом „одева” у своје цртеже. Надахнут текстом направио је једну кутију специјално за „Политикин Забавник” и његове читаоце.

   Зато се потрудите да купите поклон који има велику кутију, јер ће на крају кутија бити забавнија од своје садржине. Пустите дете да ужива у њеном празном стомаку, у који очито може да стане много више но што то наше одрасле очи виде. Ко зна шта све кутије знају и умеју када их деца толико воле. Нема те индустрије играчака која би успела да смисли играчку која надмашује четири стране картона и неколико мрдајућих поклопаца. Никада неће, ни за које паре, моћи да направе празнину коју има кутија, то назглед шупље ништа које уме да цени и дâ сву слободу машти детета. Зато што у кутију може да стане цео свет, а са мало труда може да се угура и свемир без граница. Једино у кутију може да стане сан, сан већи од детета које га сања. Јер мали људи сањају највеће снове.