С окрајка историје

ВУКОВИ НАПАДАЈУ

Како су супротстављени немачки и руски војници у Првом светском рату склопили примирје и кренули на заједничког непријатеља...

Крајем 1916. године хладноћа је оковала положаје на Источном фронту. Војници су се смрзавали у земуницама, већ месецима заковани за исте положаје. И Русима и Немцима храна је стизала нередовно и у малим количинама. Додуше, огрева је, макар на почетку зиме, било довољно. Огромне шуме на данашњој граници Литваније и Белорусије, око Ковна (данашњег Каунаса) давале су сасвим довољно материјала за потпалу. Само, противничка страна пуцала је без зазора на дрвосече, па је и одлазак по огрев проређен и ограничен на шуме у непосредној близини положаја. А њих су брзо проредили, што за ложење, што за прављење траншеја. Немци и Руси су проклињали дан када су се родили, али се убрзо показало да увек може горе.
   Прво су руски извиђачи на том делу бојишта почели да наилазе на лешеве. Углавном се радило о усамљеним стражарима, понегде и мањој патроли. Не би то било ништа необично, да мртваци нису били стравично измрцварени. Већина их је била допола поједена. Када су подносили извештаје, нико им није веровао. Отписивали су им на страх,  покушај да се извуку. Претили су им чак и војним судом, за ширење малодушности и страха. Извиђачи су пак тврдоглаво остајали при првобитној причи. Лешеви су били тамо. Или оно што је од њих остало.
   Слична прича поновила се и на другој страни бојишта. Немци би свако мало наишли на сличне страхоте. Поново се радило о усамљеним војницима, предстражама, понекој патроли. Чак су далеко од фронта наишли на двојицу дезертера. Били су у истом стању као и остали.
   Како то обично бива, међу обе војске почеле су да круже најфантастичније приче. Од тога да су се појавила ко зна каква натприродна бића, преко оног да су мртви устали и кренули у освету, па све до тога да (јакако) противничка страна упражњава људожерство, да би  некако допунила оскудна следовања.
   Војници су се још више утврдили. Избегавали су да иду у патроле, па је било чак и стрељаних због одбијања наређења. Било им је драже да се нађу пред цевима стрељачког строја него да их напољу нешто растргне. Ипак, морало је да се ратује.

Глад јача од страха

   Почетком 1917. године близу Каунаса дошло је до великог покрета војски. Чарке су се претвориле у праве битке, мртви су лежали свуд наоколо. Извиђачи обе стране кретали су се после окршаја по разбојиштима. И ту су могли да се увере да нема ничега натприродног у сакаћењу лешева.
   Немци су први наишли на кривце. Прво су чули и видели неко комешање. Потом вриштање. То су приписали рањеницима остављеним после битке. Онда су чули режање. Потом видели обрисе животиња које су се стуштиле на рањене и мртве војнике. Вукови! Много вукова!
  Исто су видели и руски извиђачи. Касније су сведочили да никада нису видели толики чопор. Радило се о стотинама животиња. Гладних, које су без зазора насртале чак и на рањене људе.
   Непријатељске патроле брзо су се откриле. Нико није могао да гледа такав призор. Устали су и запуцали. За промену, не једни на друге. Иза њих је остало више од педесет мртвих животиња. Остатак чопора нестао је у ноћи. Војници су се загледали, понеко је чак и нанишанио на непријатеља. Ипак, брзо су спустили цеви и у миру се разишли.
   Извиђачи су поново поднели извештај. Сада су им официри поверовали. Можда зато што су довукли и мртве животиње. Прича је прослеђена вишим командама, а ове су се обратиле стручњацима. Зоолози су им брзо објаснили у чему је ствар.
   Огромне ратне операције не утичу само на људе. Војске вуковима угрожавају станишта, остављају их без хране. После тога звери се спуштају ка насељима, удружене у велике чопоре. Кољу стоку, нападају људе. Само што је таквог плена сад нестајало. Зато су се окренули оном лакшем. Мртвим и рањеним војницима, којих је било на све стране. И тешко да ће стати. Докле год буду у прилици, нападаће. Чак и живе, усамљене војнике. Глад је надјачала страх од људи.
   Извештаји зоолога нису превише помагали војницима на фронту. Они су се против бештија борили на свој начин. Користили су шта год да им је дошло подруку, од обичних пушака, преко митраљеза, па све до бомби. Забележени су случајеви да су вукове покушавали да потрују бојним отровима. Али, без видљивог резултата. Вукова је било толико да су на место једног убијеног сместа долазила још два или три. Као да није било краја животињским таласима. А били су све храбрији. Педесетак вукова тако је поклало десетак руских војника. Команданти руске и немачке војске нашли су се пред заједничком муком. И постојао је само један начин да је реше.

Загрљаји непријатеља

   Убрзо су се на ничијој земљи састали преговарачи. Није забележено ко је повукао ногу. Тек, с пуним овлашћењима команди склопили су примирје. Макар док се не истреби заједнички непријатељ. Најбољи извиђачи из обе војске послати су да утврде где се налази главнина огромног чопора.
   Није им дуго требало да обаве задатак. Било је довољно да прате раскомадане лешеве, потом трагове крви и шапа. Вукови се нису крили. Чак је један руски извиђач успео да открије и неколико брлога, дубоко у шумама између Каунаса и Виљнуса.
   Тада су се састали командири. Већали су шта им ваља чинити. Да на шуму једноставно истресу све што имају? Можда да позову артиљерију да дејствује, паљба хаубица оставила би пустош иза себе. Да темељно преору цело подручје, тешко да ће нека животиња да преживи? План је био добар, само што је захтевао овлашћења виших команди. А они су такво примирје лако могли да прогласе за велеиздају. Зато, боље да невољи приступе на старински начин. Спремала се хајка!
   Убрзо је злогласни део шуме био потпуно опкољен. С једне стране су кренули Немци, да би са друге Руси затворили обруч. Стрељачки стројеви загазили су између дрвећа. Нека одељења добила су наређење да дижу несносну буку. Војници су то једва дочекали. После месеци шуњања, прикривања сваког звука, коначно су могли да себи дају одушка. Урлали су, шенлучили, певали. Немачке песме мешале су се с руским, али никоме није сметало. Убрзо су чули и прву ломљаву грана. Нешто је бежало испред њих. Све је ишло по плану.
   Неколико километара даље, измешане војске стајале су у стрељачком строју. Постављена су митраљеска гнезда. Командири су очекивали позиве телефонима чије су жице развучене неколико сати раније. Убрзо је први зазвонио. Хајкачи су јављали да терају плен. Официри су наредили да меци буду у цеви. Сви да нишане, пажљиво. Можда неки хајкач испредњачи. Наређење је било да се застане подаље од тог положаја, али за сваки случај. Прсти су били на окидачима.
   Убрзо се кроз дрвеће зачула ломљава. Кевтање, понеко режање. Посаде митраљеза подесиле су нишане. Минут или два касније, војници су се следили пред призором. Вукови су истрчавали из шуме. Огромни, престрашени. Официри готово да су оклевали. Животиње су на тренутак застале. Строј их је изненадио. Онда је одјекнула команда на два језика:
   – Пали!
   Војници су брзо нишанили, пуцали, репетирали, поново нишанили. Митраљези су штекетали. Просипали су олово без икакве милости. Готово свако из строја познавао је некога коме је чопор дошао главе. И тако без престанка, неколико минута. Пуцњи су се мешали се бесним кевтањем. Вукови су падали. Као да се пакао отворио. Мртве животиње на гомилама. Наваљивали су једни преко других. Тек када више није било покрета, војници су престали с пуцњавом. На разбојишту је лежало неколико стотина мртвих вукова. Они који су некако претекли разбежали су се на све стране, да се више никада не окупе у већи чопор. Неке су побили и хајкачи, на које су у бекству налетели.
   А војници? Они су се прво грлили и љубили. Потом су командири једни другима честитали на успешној операцији. Јединице су постројене, да би убрзо марширале ка својим положајима. Већ сутрадан цеви оружја поново су окренуте на оног добро познатог непријатеља.

Број: 3504 2019.
Аутор: Н. Баћковић