Мале тајне великих мајстора

ВРЕМЕ ДУХОВА

Вилхелм Вебер, изумитељ електромагнетног телеграфа, Јохан Целнер, шеф Катедре за физику и астрономију и Вилхелм Вундт, који ће касније постати „отац експерименталне психологије”, немо су гледали како пред њиховим очима, у сали Универзитета у Лајпцигу, духови односе предмете у неке друге димензије

Средином 1877. године почеле су да се шире гласине да је група чувених научника присуствовала догађајима који потврђују постојање четврте димензије насељаене духовима преминулих. Таква вест продрмала је европске научне кругове. На Универзитету у Лајпцигу физичари и психолози одлучили су да провере гласине које су потресале научни свет друге половине 19. века и да уприличе низ пажљиво осмишљених сеанси које би једном засвагда потврдиле или оповргле такве смеле тврдње.
   Група чувених научника са Лајпцишког универзитета коју је окупио Јохан Целнер, шеф Катедре за физику и астрономију, обухватала је неке од најмудријих европских глава тог времена: био је ту Вилхелм Вебер, изумитељ електромагнетног телеграфа, пионир психофизике Густав Фехнер и млади психолог Вилхелм Вундт, који ће касније постати познат као „отац експерименталне психологије”. Оно чему су присуствовали надмашило је сва њихова очекивања.
   Поставља се питање како је та група чувених научника 19. века могла да поверује да оно што бисмо данас могли да назовемо „алтернативним” теоријама – које ни у то време нису биле ништа мање спорне – није био најобичнији вашарски трик? Одговор се налазио у способностима човека који им је приредио те необичне „паранаучне огледе”, „медијуму” за општење са светом духова, мађионичару и преваранту из Америке који је себе називао – доктор Хенри Слејд.

Човек који је друговао са њима

   Способност „доктора” Слејда да збуни и убеди посматраче различитих нивоа образовања јасно говори о крхком стању у којем се наука налазила у 19. веку. Чак су и чувени Чарлс Дарвин и Алфред Расел Волас – пионири теорије еволуције – свесрдно разматрали Слејдове трикове спорећи се око њихове веродостојности.
   Слејд је за најмудрије главе са Лајпцишког универзитета уприличио тридесет сеанси, одржаних у универзитетској сали од зиме 1877. године до пролећа 1878. године. Целнер је записивао све што се на њима догађало и касније их објавио у књизи под насловом „Трансцендентална физика”. Иако их је чувени астрофизичар описао као „огледе”, они су по свему судећи били спровођени у прилично хаотичним околностима. Слејд је тврдио како не може у потпуности да управља својим „моћима”, те није сваки пут успевао да научницима испоручи резултате које је најављивао. Но, најчешће би се пред пренераженим учењацима десило нешто што би пркосило разуму и законима физике.



                               Слејд је заговарао  да душе умрлих завршавају у простору неспутаном законима физике!
                                       На слици је појава духа (лево) у једној од дворана за Слејдове „огледе”


   Целнеров оглед би у данашње време вероватно био одбачен као производ лаковерности посматрача и вештог извођења, али истраживачи и данас покушавају да проникну у то како мађионичарски трикови делују на људско опажање и расуђивање. Зато не би требало замерити лајпцишким научницима – Слејд је, по свему судећи, био веома убедљив. Описивали су га га као „згодног човека неодољивог осмеха”, а свакако је био врсни илузиониста и забављач који се, сигуран у своју вештину, нимало није устручавао да се ухвати укоштац са највећим умовима свог времена.
   Слејд је уграбио прилику да се вине на таласу надолазећег „спиритуализма” који је преплавио свет крајем 19. века. У свом раду спајао је догме „квазихришћанских” покрета са новим научним и псеудонаучним замислима, преузимајући речник научне револуције која је била у току. Придобио је поверење многих познатих личности с краја века које су се занимале за научна достигнућа у области невидљивих електричних и магнетних сила – између осталих и творца Шерлока Холмса, Артура Конана Дојла – заступајући претпоставку о томе да душа умрлог може да преживи смрт тела. Шерлок Холмс, додуше, тешко да би се сложио са било каквом сличном претпоставком.

Успон

   Много пре наступа у Лајпцигу Слејд је постао славан у европским научним круговима. Приређивао је видовњачке сеансе широм Европе на којима га је, наводно, пратио дух његове покојне жене Алсинде. Током тих представа би, тобоже, примао поруке од ње и других духова који би се затекли у близини, и то тако што би се оне тајанствено појављивале на таблици за писање.
   Током боравка у Лондону мало је недостајало да „доктор” буде утамничен због преваре. Суђење одржано у јесен 1876. године привукло је доста јавне пажње и поделило, како учену, тако и припросту Енглеску. Чак је и Чарлс Дарвин учествовао у спору, дајући новац за тужбу која је Слејда требало да пошаље иза решетака. Његов научни саборац у борби за прихватање теорије еволуције, Алфред Расел Волас, био је опчињен „докторовим” триковима, те га је бранио у јавним наступима. На суђење је био позван и мађионичар Невил Макелин, који је показивао да, уз мало вештине, свако може да изведе Слејдова „чуда”.
   Сам Слејд одбио је да изведе било шта у судници пошто је његова покојна Алсинда читав поступак наводно сматрала „недостојанственим”. Иако се његов адвокат позивао на Галилеја, црквене власти које су га прогониле зато што је тврдио да је Земља округла, и чињеницу да „оно што је исмевано данас, сутра може да се испостави као тачно”, Слејд је осуђен на три месеца робије због „коришћења препредених трикова у циљу варања и искоришћавања својих жртава”. Пресуда је, ипак, оборена због техничких грешака у поступку, а Слејд је утекао у Немачку.
   Ту су га открили немачки научници, а сам Целнер, који се бавио теоријским изучавањем четврте димензије, сматрао је да су Слејдови огледи нека врста доказа о постојању предмета његовог проучавања. У „Трансцеденталној физици” расправљао је о томе да душе умрлих највероватније завршавају у том невидљивом и неопипљивом простору у којем нису спутане законима физике који важе у тродимензионалном простору. Тако је осмислио и лепо физичко објашњење за трик са предметима који су током Слејдових представа нестајали, сматрајући да су се они заправо само „заротирали” у четврту димензију.

Пад

   Од свих научника који су пратили лајпцишке „огледе”, само је један одлучио да илузионисту јавно оптужи за нечасно поступање – најмлађи члан универзитетског особља Вилхелм Вундт. Он је за часопис „Популарна наука” написао чланак у којем је критиковао спиритуалистичка објашњења сеанси којима је присуствовао, наводећи да би „чуда” пре могла да се припишу вешто смишљеним обманама и вештини извођача него било каквим научним чињеницама. За разлику од Целнера, који је сматрао да ће физичари, навикнути да посматрају појаве на скептичан начин, бити најбоља публика, Вундт је био мишљења да научници нису најподеснији посматрачи:
   „Физичари су након трика с компасом одмах почели да причају о некаквим 'молекуларним струјањима', док би обичан човек сигурно прво испитао да ли дотични господин има магнете у рукавима.”
  Целнер је оштро одговорио наговестивши да су снажне магнетне силе којима је Слејд окружен можда утицале и на Вундтов мозак и на његово расуђивање.


                                             ЛЕТ, ЛЕТ...

  Неки од „огледа” којима је Хенри Слејд научницима на Универзитету у Лајпцигу доказивао постојање четврте димензије у којој обитавају духови преминулих:
   - игла компаса скретала је док је медијум махао руком изнад њега
   - предмети из просторије нестајали су док су се присутни држали за руке „удружујући енергију”
   - на кабловима су се појављивали немогући чворови
   - светла би изненада почела да трепере
   - ниоткуда се чула музика и гласни звуци
   - књиге и намештај покретали би се и летели преко просторије ношени тајанственим силама
   - параван се преломио надвоје (за шта је, према процени физичара у публици, било потребно уложити две коњске снаге)

    - на чистој таблици за писање, коју су научници претходно прегледали и обрисали, а коју Слејд није ни у једном тренутку додирнуо, појавиле су се речи „наша намера није да наудимо”.

   Но, биће да је Вундтов мозак добро радио, пошто Целнеров рад са „доктором” није успео да придобије никакву подршку шире научне заједнице. Овај научник остао је запамћен у историји искључиво због свог доприноса проучавању оптичких илузија, док су теорије четврте димензије отишле у потпуно другом смеру од онога који је он заступао.
   Шта се догодило са Хенријем Слејдом? Истражна комисија која је 1885. године састављена на Универзитету у Пенсилванији позабавила се његовим случајем, испитавши све сведоке његових наступа, те на крају и њега лично. Њихов закључак је био да Слејдови наступи „толико подсећају на превару да их је немогуће разликовати од мађионичарских трикова”. Чувени мађионичар Хари Худини је 1924. године на основу сведочења бившег „медијума” Ремигијуса Вајса објаснио све Слејдове трикове у књизи „Мађионичар међу духовима”.
   Упркос свему, славни „доктор” наставио је да путује и наступа, али више никада није успео да достигне славу каква га је некад пратила у Лондону и Лајпцигу. Није прошло много, а да га неки „зли духови” нису запосели, те је почео да посрће ка понорима алкохолизма. Преминуо је 1905. године у једном санаторијуму у Мичигену, а четири дана након његове смрти у „Њујорк тајмсу” освануо је чланак у којем је новинар приметио да је „већ прошло четири дана, а доктор Слејд се још није вратио из мртвих”.

Број: 3418 2017.
Аутор: С. Н.