За читање и уживање - Мирослав Мика Антић

ВОЈВОДИНА

Волим је од штала до неба, од блата до пшенице,
топлу од циганских гудала и благданских оченаша,
вршидбену и задушничку, смеђу као девојачке плетенице,
ту земљу чардаша, чаша и беземљаша,
где су служили бденија и људе за главу скраћивали,
где су старице тепале и прагове браниле голим шакама,
па су је брали и јели рукама, па су цркавали и живели,
па су је волели људи, и клели, и псовали, и плакали, –
ту Војводину богомољачку, и безбожничку, и винску,
бељу од јагањаца, црњу од паљевина,
ту Војводину светоникољску, великогоспојинску,
кад се лумповало од Вршца до Темишвара, Сомбора и Сегедина,
па нико није имао у брковима тако густу песму као тај народ
робијашки и првомајски, разбијених темена и зуба,
ту Војводину ашова, бритви, молитви и шамара,
зараслу у жеље, у лаж, у борбу, у издајство, у љубав –
волим је, јер сви смо широки и обични као ова равница,
јер смо и велики и проклети на овим зеленим травама,
и милиони румених сулудих звезданих птица
вечито ће лепршати над нашим уморним главама.

И волим је просјачку пред црквама, недељама у ритама,
и сватовску, астраганску, неуцвељену боловима,
и Војводину вашарску и хармоникашку, час распусну, час питому,
и биртијашку, што освањива штуцајући под столовима,
па Војводину бечку и вармеђску, са туђим барјацима пред четама
К.унд К. регименте, крај друма историја силована и заклана
и Војводину солунску и крфску над бајонетима
сиву као војничка смрт у копоранима и заједничким ракама,
еј, па је волим шестоаприлску, логорашку, испребијану,
обешену о бандере, пробушену по челима,
узорану од тенкова, од крви изопијану,
и партизанску, кад је октобра донела пролеће селима,
волим је колико је зла и добра. Волим је подједнако.

Прскајте кајсије звезда у коси дрвећа њеног.
Увек ће бити кровова позади крова сваког,
јер увек се румено наставља на румено.
И данас, земљо родна, кад ниси босонога,
кад ниси гола беда, у дроњцима и плачу,
ти, што се молиш богу, ти што пљујеш на бога,
ти што си дуговала и наплатила рачун,
наздравље, дижи чаше, разбиј астале шаком,
запевај преко њива, нека забриде кости,
волим те што си проста, сирова, дивља тако,
и тако много луда, волим те… волим… опрости,
ти, што си данас лепша, ти, без краста и вашки,
ти, љуљашко и рако – жут, зубат осмех не скривај,
певај пијано рацки, мађарски, тотски, влашки,
македонски и лички, преко далеких њива,
и волећу те увек, крваво моје одојче и срећо нова,
јер се не стидим твог отегнутог говора, ни сланине, ни кудељних гаћа,
од паорске сам крви, псовки, радости, снова…

Раздрљи прслук и гутај! Ја ову здравицу плаћам!

Равница (1961), пре свих дорађивања

Број: 3683 2022.