За читање и уживање / Марсел Швоб

ВИЛИЈАМ ФИПС, ЛОВАЦ НА БЛАГО

Вилијам Фипс родио се 1651. недалеко од ушћа реке Кенебек, сред приобалних шума где су бродоградитељи долазили да секу себи дрво. У једном убогом селу Мејна, приликом тесања бродских дасака, уснио је први пут срећу пустоловну. Варљиви одсјај океана што запљускује Нову Енглеску дочаравао му је светлуцање потопљеног злата и сребра затрпаног песком. Веровао је у богатство из мора и чезнуо да га се докопа. Научио је да прави бродове, стекао скромни иметак и дошао у Бостон. Вера му беше тако јака да је стално понављао:
   „Једног дана заповедаћу краљевом лађом и имаћу лепу циглену кућу у бостонској Зеленој авенији.”

   У то доба на дну Атлантика лежаху многи шпански галеони крцати златом. Те гласине испуњавале су душу Вилијама Фипса. Знао је да је једна велика лађа потонула надомак Порт де ла Плате; он сакупи све што је имао и оде у Лондон не би ли опремио брод. Опседао је Адмиралитет захтевима и молбама. Дадоше му „Ружу Алжира”, наоружану са осамнаест топова, и, 1687. године, одједри он у непознато. Било му је тридесет шест лета.
   На „Ружи Алжира” кренуло је деведесет пет људи, међу којима и један први бродарац, Едерли, из Провиденса. Кад сазнаше да се Фипс упутио ка Хиспаниоли, нису крили радост. Јер Хиспаниола је била гусарско острво, а „Ружа Алжира” им се чинила као добар брод. И по пристајању на неко мајушно пешчано тле архипелага, искупе се они ради договора да постану џентлмени среће. Фипс је са прамца осматрао море. На рибини је у међувремену дошло до оштећења. И дрводеља, док је то поправљао, начује заверу. Он отрчи до капетанове кабине. Фипс му нареди да напуни топове, упери их у побуњену посаду на копну, остави своје људе „насукане” у тој пустолини, и отплови са неколико оданих морнара. Бродарац из Провиденса, Едерли, домогао се „Руже Алжира” пливањем.

До Хиспаниоле приспеше по мирном мору и јарком сунцу. Фипс се по свим жаловима распитивао о лађи која је потонула пре више од пола века, надоглед Порт де ла Плате. Неки стари Шпанац сећао се тога и показао му је гребен. Бејаше то један издужени кружни шкољ, чије су се падине растакале у бистрој води до најдубљег титраја. Нагнут преко спремишта за висаљке, Едерли се смејао гледајући вртложиће таласа за крмом. „Ружа Алжира” лагано оплови гребен и сви људи узалуд претраживаху прозирно море. Фипс је тапкао ногом на каштелу, међу кочама и чакљама. Поново „Ружа Алжира” обиђе гребен а дно свуда изгледаше исто, са својим концентричним наборима мокрог песка и бокорима полеглих алги што су трепериле под струјама. Кад „Ружа Алжира” отпоче трећи круг, сунце утону и море постаде црно.
   Затим дође искричаво „Ено блага!”, викао је Едерли у ноћ, прста испружена ка магленом злаћењу таласа. Но и топла зора освану над мирним и јасним океаном а „Ружа Алжира” још је обилазила исту путању. И крстарила је тако наредних осам дана. Људима очи беху замућене од силног мотрења морске бистрине. Фипсу понестаде намирница. Требало је поћи. Наредба је дата и „Ружа Алжира” стаде да окреће. Тада Едерли опази на једној падини гребена неку лепу белу алгу која је лелујала и пожеле је. Један Индијанац зарони да је ишчупа. Донесе је, сву отегнуту надоле. Била је врло тешка и њено уплетено корење као да је обухватало неки облутак. Едерли је одвагну и удари корењем о палубу да је отресе терета. Нешто сјајно закотрља се на сунцу. Фипс крикне. Била је то сребрна полуга вредна бар триста фунти. Едерли је тупо њихао белу алгу. Сви Индијанци сместа заронише. За неколико сати мост је био прекривен тврдим, окамењеним врећама, скорелим од кречњака и пресвученим ситним шкољкама. Распоре их секачима и чекићима и из рупа покуљају полуге злата и сребра, те осмаци.
   „Хваљен Господ!”, узвикну Фипс. „Посрећило нам се!”
   Благо је вредело три стотине хиљада фунти стерлинга. Едерли понављаше:
  „И све то из корена једне мале беле алге!”
   Умро је луд, неколико дана потом, на Бермудима, трабуњајући те речи.

Фипс отпрати своје благо. Краљ Енглеске произведе га у сер Вилијама Фипса и постави за надшерифа у Бостону. Тамо он оствари своју маштарију и даде да му се на Зеленој авенији подигне лепа кућа од црвене опеке. Постаде важан човек. Он је тај што заповедаше походом на француске поседе, те одузе Акадију од господина Де Меневала и витеза од Вилбона. Краљ га је именовао гувернером Масачусетса, врховним заповедником Мејна и Нове Шкотске. Ковчези му беху пуни злата. Пошто је подигао сав расположиви новац у Бостону, подухвати се он напада на Квебек. Поход пропадне и колонија би упропашћена. Тада Фипс изда папирни новац. Да му подигне вредност, замени сву своју готовину у злату за тај папир. Но срећа се преокренула. Курс папира је пао. Фипс изгуби све, оста сиромах, у дуговима, и непријатељи га вребаху. Његово благостање потрајало је само осам година. Он, кукавац, отпутовао је за Лондон, и чим се искрцао, био је ухапшен због 20.000 фунти, на тражење Дадлија и Брентона. Пандури су га спровели у затвор Флит.
 

Марсел Швоб (1867–1905)

Прелиставајући строге историје књижевности, само ће упорнији наћи име Марсела Швоба... Есејиста, преводилац, филолог и ерудита, упамћен је у првом реду као приповедач, у чијем делу поклоници препознају чисте одлике симболизма, али и нови израз наредног столећа; утицаје Дефоа, Шекспира, Витмана, Шопенхауера, грчке драме и филозофије. Пролазећи деветнаестим веком, срећемо га у друштву Валерија, Жида, Малармеа, Гијома Аполинера... Заокупљао га је Франсоа Вијон и средњовековни арго. Писац је „Дечијег крсташког рата”, те збирки „Двоструко срце”, „Краљ са златном маском”, као и „Измишљених живота” у којима на позорницу трагичних ликова изводи гусаре и јеретике, злочинце и луталице, сецикесе, врачаре и ловце на благо, изгубљене душе... На начин који је тешко одгонетнути, његове књиге још остају добро скривене у златном песку библиотека, сасвим достојне да само упућенима отварају нове прилазе свету његових највећих узора, свету Поа, Стивенсона, свету прича.                             Н. Ђ.

   Сер Вилијама Фипса затворише у голу ћелију. Сачувао је тек сребрну полугу која му је донела славу, полугу из беле алге. Мориле су га грозница и очај. Смрт га је шчепала за гушу. Батргао се. Чак и ту прогањаше га његов сан о благу. Галеон шпанског гувернера Бобадиље, крцат златом и сребром, потонуо је својевремено близу Бахама. Фипс пошаље по управника затвора. Грозница и махнита нада су га измршавиле. Он предочи управнику сребрну полугу у својој усахлој шаци и промрмља у ропцу:
   „Пустите ме да роним, ево једне од полуга Бо-ба-ди-ље.”
   Онда издахну. Полуга из беле алге платила му је ковчег.

Број: 3500 2019.
Аутор: Превео Никола Ђорђевић