Једна бокељска легенда

ВЕНЕЦИЈАНСКА СРЕЋА

„Ми, младићу, на брод примамо само најиздржљивије људе на свету. Да би постао члан наше посаде, мораш у мору провести целу ноћ, а ниједном да не задрхтиш, што, наравно, дечаци као што си ти, не могу.”

У зиму, кад морске немани што живе на дну мора напусте своје шпиље и стану ударати реповима по води па роде валове високе као капетанска кућа, дечак из Доброте Александар, звани Лека, усни чудан сан. Три пута за једну ноћ сањао је он како у Котор стижу морски валови и како је један од њих њихов ћесар, с разјапљеним чељустима и круном од морске пене. Чим свану, он оде код старог Мира, тумача снова, који се још од детињства прославио предсказањима и за кога се причало да има кућу, једну на обали, а другу на дну мора, и ком су у сто двадесетој никли сви трећи зуби, те је све чешће ишао у рибање, као кад је бивао младић.
  „Твоја срећа је у знаку лава, па је мораш тражити у Венецији”, рече му старац након што је на таблици, саслушавши Леку, написао две речи „лав, ћесар”.
  „А пошто си једне ноћи три пута исти сан уснио, то значи да ће те срећа чекати тачно три дана и зато одмах пожури да је сусретнеш!”
  Лека невесео изађе од старог тумача и помисли колико је много данâ пловидбе и најбржим једрењаком потребно да се стигне до Млетака.
   „Па и да ми на леђима израсту лабудова крила, тешко да бих за три дана до тамо долетео”, рече онако, за себе, пуштајући ногама да га воде све до луке.
   Пошао је да нађе брод јер је знао да сваког човека неко благо негде чека, али мало ко има храбрости да то благо и потражи. У которској луци љуљао се само један брод, био је шверцерски, пун белосветских пробисвета, и с поцепаним једрима, али беше млетачки и ишао је натраг кући, у Венецију. Лека није имао новца за пут, а на том броду нису примали слуге, како је јасно и писало на једној табли прикуцаној за јарбол.
   Када капетан шверцера сиђе са брода, Лека му препречи пут и рече:
  „Капетане, поведите ме у Венецију, а ја ћу радити за двојицу, и заузврат нећу ни јести ни спавати.”
  Већ се било смркавало, и капетанове очи постајаху све тамније. Он се накашља и тобоже љубазно рече:
  „Ми, младићу, на брод примамо само најиздржљивије људе на свету. Да би постао члан наше посаде, мораш у мору провести целу ноћ, а ниједном да не задрхтиш, што, наравно, дечаци као што си ти, не могу.”

Не чекајући ни трептај ока, Лека се разодену и уђе у хладну морску воду, све до грла. До јутра се у луци већ окупило доста света који је желео да види чудо – дечака који је целу ноћ у морској води, и није ни трепавицом мрднуо, а некмоли задрхтао. Капетан са својом свитом, враћајући се из биртије, угледа Леку, виде да не одустаје, и рече: „Варао си, мали, ено ватре на коју си се огрејао”, па показа на бакљу која је горела на градским зидинама и уђе на свој брод. На те речи, Лека изађе из воде, позва капетана и рече:
   „Кладим се, капетане, да умем да скувам јаје боље од тебе.”
   Охоли капетан већ се био спремио да само презриво одмахне руком и оде, кад примети да га сад већ цео Котор гледа и да није свеједно ако овакву опкладу одбије. „Баш да видим”, зарежа капетан, па нареди да му донесу свеже јаје, „и ако не скувам ово јаје боље од дечака, о Которани, даћу му сав свој иметак – шкрињу пуну блага, а ако скувам боље – мој је роб.”
   Онда се окрете ка Леки те рече да му донесе ватре да скува јаје.
   „Ево ти оне ватре горе у граду, оне исте на коју сам се ја огрејао – сад ти на њој скувај јаје”, одговори му сместа Лека. Капетан се грохотом насмеја, брзо нареди да одвежу брод, па оде пут Венеције.

Народ се разиђе из луке, а само Лека оста на молу седећи на каменоме пању, за који се вежу бродови. Но, саставише се црни облаци и подиже се бура, и не окрете се пешчани сат ни три пута, а капетанов брод, у страху од олује, врати се у которску луку. И капетан, видевши Леку како још стоји у луци, извади из кесе један новчић и баци га дечаку пред ноге; Лека га и не погледа. Мало се разведрило, и невера начас престаде да дува, те они поново кренуше. Овај пут ни један сахат нису издржали на мору, када их невреме поново врати у луку. И кад по други пут виде Леку, капетан бесно опали из пушке, али промаши га; Лека се ни не помери. Бура се поново стишала, те они и трећи пут пођоше. И прође још једна ноћ, и још једном се исти брод врати. Овога пута једва су претекли из бродолома. Без једара, са пола јарбола, а половину морнара међу њима и капетана прогутало море.
   Преостали морнари, престрашени као да су гледали смрти у уста, изађоше на обалу пред Леку са два товара. Један међу њима поплашено приђе Леки, па му тихо рече: „Наш мали пријатељу, судбина је данас одлучила да спава у твојој руци, а ми се о тебе силно огрешисмо. Зато узми ова два дара јер ми смо прости морнари и не желимо бити проклети. Први дар је реликвија Светог Трифуна, да нам Бог опрости, а други је шкриња капетановог блага, да нам опростиш и ти.”
   У том часу, сунце се повратило наврх неба, сину посвуда светлост, а морнари успеше да оправе брод, па пођоше кући. А Лека, пресрећан, поклони реликвију Светог Трифуна Которанима, који узеше овог свеца за заштитника града, а својој кући донесе и „лава и ћесара”, шкрињу блага из Венеције.