Живот пише драме

ВАРЉИВИ ПЛАМЕН СРЕЋЕ

После шест месеци обуке Драгољуб Замуровић коначно је полетео у балону једноседу. Све је било у реду док није приметио да се пламен у горионику угасио. Почео је да пропада вртоглавом брзином, с висине од хиљаду метара...

Место састајалишта била је ливада недалеко од београдског насеља Борча. Дошли су сви они који су желели да буду сведоци првог лета балона једноседа у Србији. Фотограф Драгољуб Замуровић дуго се припремао за овај подухват. Шестомесечна обука и полагање више испита потребних за добијање дозволе за управљање балоном на крају су се исплатили. После много времена проведеног у разним моделима авиона, хеликоптера и моторних змајева, желео је да испроба нешто ново. Фотографисање из балона, с обзиром на његов миран лет, звучало је као добро решење. Омогућило би му да користи дуже експозиције и да снима и онда када нема довољно светла.
Сврха првог лета, 20. августа 2007. године, била је да се „упозна” с балоном који тек што је стигао из Шпаније. Није ни понео фото-апарат. Ако све прође како треба, опрему ће понети следећи пут. Како су прописи налагали, током преподнева завршио је с лекарским прегледима и добио уверење о здравственој способности, потребно за летачку дозволу.
   Око 14 часова све је било спремно. Бар се тако чинило. Ипак, велико узбуђење због првог самосталног лета учинило је своје. Замуровић је, услед повишеног адреналина, превидео важну ствар. Није обратио пажњу на упаљач који служи за паљење горионика. Он је неопходан уколико се у току лета случајно деси да се пламен угаси. Услед фабричке грешке на овом једноседу упаљач није радио, само то нико није знао. Замуровић је био свестан да су изузетно ретки случајеви да се пламен угаси и уверавао је себе да се тако нешто неће десити. Али, подсвест га је упозоравала: „Шта ако се деси?”
   Ослободио се црних мисли и сео у балон. Полетање је прошло сасвим добро. Истовремено је полетео и класичан балон с корпом којим је управљао његов професор балонарства Саша Добросављевић. У њему су били и сниматељи и фото-репортери који су желели да забележе овај тренутак. Летели су паралелно на раздаљини од око сто метара.

Замуровић је преко радио-везе чуо глас професора који му је рекао да иду на висину од хиљаду метара. Притиснуо је ручицу грејача, пламен се појачао и ускоро су достигли ту висину. И тек тада, кад се нашао још даље од тла, осетио је да су ствари кренуле по злу. Приметио је да се пламен на горионику изненада угасио. Уместо мирног лета, осетио је како губи висину.
   Остао је довољно присебан да радио везом дозове професора и пита га шта да ради. Уређај је потпуно „занемео”. Дограбио је мобилни телефон и покушао на овај начин да ступи у везу с Добросављевићем, али био је недоступан. Чинило се као да су се све силе уротиле против њега. Преостало је само да махнито маше рукама и ногама како би неко приметио да је у смртној опасности. Са земље, супруга Добрила посматрала је шта се дешава заједно с пријатељем Танетом Ибрајтером. По Замуровићевим успаниченим покретима закључила је да нешто није у реду. Тане ју је, међутим, уверавао да јој се само причињава.

Драгољуб Замуровић, један од најпознатијих српских фотографа, рођен је у Нишу 1947. године. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду, а 1977. године уписао је постдипломске студије Фотографије на Факултету примењених уметности, које је и завршио две године касније. Са француском агенцијом Gamma Presse Images сарађује од 1988. године под псеудонимом Арт Замур. Аутор је бројних фото-монографија и добитник многих значајних награда, како код нас, тако и у иностранству. Фото-монографија „Србија, живот и обичаји” објављена је 2002. године на српском, руском, француском, немачком и руском језику .

Летач је пропадао све брже. Посматрао је зелена, мрка и жута поља и питао се које је од њих најмекше. Ако „тресне” на мање чврсту земљу, можда има неке шансе да преживи. Незаустављив пад полако је односио и последњи трачак наде. Осетио је како су му уста сува и био је све сигурнији да ће погинути. А много пута пре тога био је на ивици смрти. Као фото-репортер често је био у опасним пколностима у ратовима, па опет, први пут је осетио да је смрт дошла по своје. Сетио се покојног пријатеља, падобранца Драгана Јаковљевића који је пре више година страдао на истом месту јер му се није отворио падобран.
   Помислио је, као дављеник који се хвата за сламку, да би га спасило кад би Добросављевић успео својим балоном да се брже спусти, па да улети у корпу. Знао је да је то немогуће... Поново је зграбио мобилни. Сетио се да је у другом балону међу фото-репортерима његов колега Имре Сабо. Позвао га је и, срећом, зачуо глас с друге стране. Везу је преузео професор који му је објаснио да му се изнад главе налази дугме које треба да притисне да би се ватра поново упалила. Чим га је притиснуо, пламен се опет појавио.

Одлучио је да се што пре спусти на земљу како не би ризиковао да на балону још нешто откаже. Спустио се на висину од неколико метара. Професор Добросављевић који је и даље био високо, мислећи да је Замуровић већ додирнуо тло, викао је преко радио везе да повуче канап за падобран. Канап се повлачи тек кад се слети на тло и отвара огромну рупу на врху балона кроз коју излази сав топао ваздух како би се балон нагло испумпао.
   Не размишљају много, Замуровић га је повукао док је још био у ваздуху. Због тога није имао баш пријатно слетање. Иако је сусрет с тлом био болан и непријатан, ништа није могло да се пореди с оним што би се десило да је наставио да пропада. У првом тренутку помислио је да сања, мало због ударца у земљу, мало због утиска који је трауматичан догађај оставио на њега. А онда је схватио да је коначно на сигурном. Чинило се као да је у рају. Није се обазирао на речи супруге која му је показивала да је део балона изгорео. Све је поново било у реду.

Иако је од тада прошло скоро четрнаест година, неки догађаји никад се не заборављају. Доза страха и даље постоји, али жеља за што бољом фотографијом увек га надвлада. Тако је бар у случају Драгољуба Замуровића. Не само да није одустао од балона већ је касније на њега уградио један мотор параглајдера који му је омогућио лет у свим правцима, а не само у оном у ком дува ветар.