Живот пише драме

ВАГОН СТРАВЕ И УЖАСА

Оно што је преживео Труман Данкан догађа се једном у милион случајева

Неопходна ми је помоћ Хеликоптерске медицинске службе. Чини ми се да сам пресечен напола – чује се глас Трумана Данкана на траци.
   – Неко је прегажен? – забележено је потом питање оператерке на централи хитне службе.
   – Ја сам повређен – одговара Данкан. – Чини ми се да ћу ускоро пасти у стање шока. Госпођо, молим вас, пожурите! Само што се нисам онесвестио.
   Кад су у хитној помоћи у Форт Ворту, у америчкој држави Тексас, примили овај позив, настала је права пометња. Ако је истина то што им је рекао незнанац с друге стране жице, неопходно је да из истих стопа упуте обучену групу лекара и медицинског особља. Пошто су на дужности били Џејмс Бејли и Тереза Кембел, они су одређени да предводе стручни тим. Наравно, пре него што су утрчали у хеликоптер и кренули ка месту несреће, ипак су проверили да се случајно не ради о лажној узбуни.
   У железничком депоу сви су већ били на ногама. Сјатили су се око тешко повређеног друга с посла.

Труман Данкан је, као и обично, на посао стигао пре 8 сати ујутру. Као машиниста, чија је дужност да отклања кварове на вагонима и локомотивама које стижу у депо Клеберна, градића у тексаском округу Џонсон, унапред је знао да ће имати пуне руке посла. Да би брже стигао с краја на крај огромног депоа, ускочио је на један вагон који се упутио ка хангару, претвореном у радионицу.
   Касније је причао да ни сам не зна зашто је изненада изгубио равнотежу и из отвореног вагона, у коме је стајао у близини степеница, склизнуо на пругу. Иако је свом силином пао и малтене се испружио по шинама, пошло му је за руком да се брзо усправи, настојећи да се одбаци у страну и избегне вагон који иде право на њега.
   Нажалост, овај тридесетосмогодишњи машиниста није имао среће. Иако се вагон кретао прилично споро, Данкан није био довољно брз.
   – Колико год сам се копрцао и покушавао да се извучем, није вредело. Нашао сам се испод вагона, под огромним челичним точковима који су ми прешли преко целог тела и готово ме сасвим пресекли напола – касније је сведочио Данкан.

Пре него што се зауставио, вагон је Данкана вукао шинама преко 20 метара.
   – Бол је био застрашујућ – наставља Данкан – а онда, ни сад то себи не могу да објасним, као да је сасвим нестао. Јасно ми је било да сам закован за шине, али мозак је наставио да ми ради несхватљивом брзином. Десном руком, која је била слободна, машио сам се за џеп и успео да извучем мобилни телефон. Знао сам да морам сам себи да помогнем. Депо, изукрштан мноштвом пруга, простире се на великој површини, тако да ће, док колеге схвате шта ми се догодило, протећи превише времена. А сваки секунд је драгоцен.
   Остао је довољно присебан да прво обавести хитну помоћ. Свако се најежио кад би помислио да се тим промуклим али присебним гласом јавља човек који лежи под вагоном тешким десетак тона.
   – Да сам само наставио да лежим тамо, лежао бих и лежао и на крају бих испустио душу – испричао је. – Знао сам да морам да останем будан и зато сам позвао хитну помоћ. Причао сам с њима мирно, али сам се онда узнемирио и решио да прекинем разговор. Одложио сам телефон и донео чврсту одлуку: преживећу.
   Чим се зарекао да неће подлећи повредама, почео је да размишља о својој деци и супрузи. Преплавиле су га нежност и љубав и, сваки пут кад му се чинило да ће изгубити свест, помисао на њих враћала га је међу живе.

Кад су Џејмс Бејли и Тереза Кембел хеликоптером хитне помоћи долетели у Клеберн, сви који су се тад затекли у железничком депоу помагали су да се тело Трумана Данкана ослободи смртоносног терета.
   – Чинило се немогућим да човек точковима пресечен напола преживи. Баш зато сам, верујте ми, био запрепашћен кад сам стигао на лице места и видео да је несрећник заправо срећник који, да све буде још невероватније, није изгубио свест, већ прича с људима који су га окружили у настојању да га извуку испод точкова. Могућност да човек преживи тако нешто може се изразити једним у најмање милион случајева – посведочио је доктор Џејмс Бејли.
    Од тренутка несреће док га напокон нису извукли са шина и хеликоптером пребацили у болницу у Форт Ворту, прошло је 62 минута. Чим је стигао, одгурали су га на носилима у операциону салу, где је на хирургу Дејвиду Смиту и неколицини лекара био више него одговоран и мукотрпан посао.

Данкан је примио неколико јединица крви, али то је био само почетак. Леву ногу морали су да му одсеку у куку, а десну изнад колена. Био је у коми три недеље, а у наредна четири месеца морали су да га враћају на хируршки сто још 23 пута. Тек после пет месеци отпуштен је кући. Лекаре је изненадила његова физичка и много више психичка снага. Кад се пробудио из коме, поновио је да има невероватну жељу за животом и да га не занима ништа друго.
   – У крајње опасним приликама човек заиста поприми особине натчовека. За то се природа побринула. Мозак има једно једино задужење: побудити све расположиве снаге и одржати човека у животу – објашњава један од његових спасилаца.
    Пошто се довољно опоравио, вратио се у депо, али је посао машинисте заменио административним, у канцеларији. У међувремену је купио кола с командама прилагођеним возачима који управљају само рукама.
    Наставио је да се понаша као и пре несреће. Одлази на базен и путује с породицом, навикнут на своје протезе

Број: 3631 2021.
Аутор: В. С.
Илустратор: Илустровао Дарко Гркинић