Живот пише драме

УМАЛО ЗАЦЕМЕНТИРАН

Немоћно је посматрао како му ноге тону у жидак цемент, а цев за довод ваздуха постаје све тврђа

Као познатим рониоцима понудили су нам једног дана у Њујорку да са морског дна у пирејској луци извучемо грчки брод „Егејска краљица” од 200.000 тона. Стигли смо бродом „Олимпија”. Био сам један од шеснаест америчких ронилаца, међу којима се налазио и Џони Анђелини, мој пријатељ. Нас двојица смо се договорили да радимо заједно све док смо у Грчкој.
 „Егејску краљицу” потопили су Немци 1941. године кад су напали Грчку, и то на самом кеју. Лежао је годинама на дну, с кобилицом дубоко заривеном у блато на дну. Пре нас око тридесет ронилаца – Грка и Италијана – покушавало је месецима да га извади, али рад је слабо напредовао, јер им је опрема била застарела. И тако су се обратили нашој компанији, која је стекла велико искуство у овом послу. Јер, бродско корито је на дну требало најпре преградити у већи број херметичких одељења и закрпити све рупе, па тек онда подићи брод на површину.
  Радници који су били раније запослени на овом тешком послу гледали су нас неповерљиво, а нашу опрему са завишћу. Сарадња с њима није била најбоља. Једна радна група никада није знала шта друга ради на броду. И управо због тога умало нисам изгубио живот.

Уместо крпљења рупа великим металним плочама, с обе стране отвора стављали смо усправне калупе који су за брод били причвршћени дугачким и јаким металним шипкама. Онда смо те калупе кроз једну широку цев пунили цементом право из мешалице с палубе помоћног брода. Кад би се калуп напунио, ронилац би дао знак и мешалица би престала да ради, а цев бисмо преместили у нов празан калуп. Цемент се у калупима стврдњавао и затварао рупу на кориту брода.
 Једног послеподнева, управо кад је смена у којој смо Џони и ја ступила на посао, другови су нас замолили да проверимо постоји ли нека рупа у једном калупу, пошто већ неколико часова сипају цемент, а не изгледа као да се калуп пуниа. Нигде није било отвора кроз који би цемент могао да цури. Значи, нешто није у реду на унутрашњој страни, причвршћеној за само корито, или је можда попустила оплата којом је привремено био зачепљен отвор с унутрашње стране корита.

Да бих то проверио, морао сам да се спустим у сам калуп. Напумпао сам нову количину ваздуха у ронилачко одело да бих могао да пливам поврх калупа, затим сам испустио ваздух и кренуо у узан отвор између спољног оклопа на калупу и металне стране бродског корита.
 Ускоро сам пронашао рупу кроз коју је цемент отицао. Налазила се у доњем унутрашњем углу калупа, који је био разваљен под снажним притиском цемента. Материјал је бескорисно текао кроз ову рупу у бродско корито. Проценио сам брзо шта ће нам требати за оправку и кренуо натраг.
 Прешао сам нешто више од пола пута кад сам осетио да ми ноге тону у жидак цемент. Ипак... Кад сам се пре неколико минута спуштао, цемент је био тако чврст да је издржао моју тежину. Одједном сам се нашао до колена у њему. Ужаснут, схватио сам шта се догодило. Неко је на помоћном броду пустио у погон мешалицу и цемент је почео снажно да цури у калуп у којем сам стајао. Цемент је већ закопао део моје цеви за ваздух и сада сам ја био на реду за сахрану.
 Покушао сам да позовем телефоном радника који је дужан да пази на мене док роним. Хтео сам да му кажем да искључи проклету мешалицу. Он ме је одмах чуо. Његов глас је крештао као звоно у мом уху, али све што је говорио било је:
 „Не чујем те, Доналде. Не могу да те чујем. Говори гласније. Не разумем те!”
 О, паклене муке, помислио сам. Бићу мртав ако нешто брзо не смислим!
 Једино што сам могао да урадим било је да се попнем уз калуп. Пео сам се, али само онолико колико ми је допуштала дужина ужета – јер се још није зацементирало. Успео сам да стигнем до ивице калупа, тако да ми је само горњи део главе вирио изнад њега. Нисам могао да погледам низ калуп на морско дно, где су радили моји другови. Ипак сам се досетио. Бацио сам алат према њима и привукао пажњу на себе. Џони је први допливао до мене и ја сам му објаснио у чему је ствар. Секунд касније млаз је заустављен.
   Више није било опасности да ћу бити жив затрпан цементом, али још сам био у паклу и остаћу у њему све док уже којим је везано моје ронилачко одело и цев за ваздух не буду извучени из цемента. А требало их је извући пре него што се маса стврдне и пре него што се деси грешка која ће ме отерати у смрт. Највише сам се бојао да стврднути цемент не направи рупу на цеви за ваздух.

Неколико сати су моји другови улагали велике напоре да моју опрему ослободе цемента, али су ускоро утврдили да је то неизводљиво. Ја сам био толико изнурен од дугог роњења и борбе са хладном водом да сам једва знао шта се догађа око мене.
  Кад сам већ полусвестан изгубио сваку наду, Џони је прикључио своју кацигу уз моју и рекао ми да ће пробати нешто што никада раније није пробао: пресећи ће под водом ваздушну цев мог ронилачког одела и спојити је с новом цеви која ће бити бачена с брода. А она је била везана за компресор на површини мора.
 Џонијев нож снажно је засекао цев мог оклопа. Вода је шикнула кроз мој ваздушни вентил, а мене је обузео смртни страх. Хватала ме је све већа паника што се количина воде више гомилала у мом оклопу. Почео сам да тресем Џонија и друге. Али, они су ме ухватили за обе руке и приковали уз горњи део коморе у којој смо се налазили.

Отворио сам уста да вриснем и осетио да у мојој кациги нема ваздуха! У следећем тренутку дошло је спасење. Млаз сабијеног ваздуха ударио ме је по лицу. Спајање је успело: ја сам се ослободио забетонираних цеви које су ме приковале за бродско корито. Одједном смо били на путу ка морској површини.
  „Егејску краљицу” смо убрзо извукли са дна.