ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

УМАЛО КОБНА П(Т)ИЦА

По Бретовој слободној процени, прошло је макар 15 сати откако се стрмоглавио с брода. Пливао је, одмарао, па опет пливао. Нос је престао да крвари, само га је ђаволски болео.

Педесетогодишњи Јужноафриканац Брет Арчибалд дуго је с друговима планирао пут. Острво Ментавај поред западне обале Суматре чинило се као добар избор. Није превелика гужва, има бродова за изнајмљивање, море је онакво какво они воле. Може да се сурфује. Зато, правац градић Паданг.
   Испловили су 17. априла 2013. године. Бродић напуњен залихама, водом, свиме што може да им затреба током неколико дана. Ипак, неком из друштва се пре укрцавања пријела пица. Иако су их пре пута упозоравали да како год умеју избегну брзу уличну храну у Падангу, купили су три велике калцоне. У пицерији, не на улици. Ваљда то неко проверава.
   Чим су мало одмакли од обале, навалили су на храну. Како је Брет расекао једну, разлегао се смрад. Ипак, један из групе, надимком Бенгер, појео је пола свог дела у неколико залогаја. И Брет је узео неколико залогаја. Укус је био сличан мирису. Одвратан. Отписао је то на локалне укусе, али је ипак потражио нешто друго за вечеру. Убрзо су отишли на спавање.

Брет се пробудио око пола два после поноћи. Натерао га је стомак да отрчи до купатила. Нагнуо је главу над клозетску шољу. Повраћао је без престанка, обливен знојем. Помислио је да би било добро да изађе на свеж ваздух.
   Отишао је до крме где је на доњој палуби лежао Бенгер. Прекривала га је морска вода измешана с дизел горивом. Био је у несвести. Брет је некако успео да га освести и да му помогне да се попне на горњу палубу. Бенгер је успео да прозбори да му је позлило, повраћао је. То је било последње чега се сећао.
   Док је вукао Бенгера, Брет је осетио да стомак поново ради. Једва је стигао до ограде. Три пута је повраћао у море. Помислио је да ће да се онесвести ако дође до још једног налета.
   Следеће чега је био свестан је вода. Велика, свуда около. То га је мало разбистрило. У секунди је схватио да је пао с висине од шест метара и да га брод управо усисава под корито. Осећао се као да је у веш-машини, па још укљученој на центрифугу. Као да га нека рука вуче под површину. Ништа не види. Плућа само што нису експлодирала.
   Када је некако успео да се докопа површине, дубоко је удахнуо. Свуда около белела се вода. Схватио је да је то траг брода који отпловљава. Нико није приметио да је човек у мору. Покушао је да виче, да лупа рукама по површини. Ништа, нико да га види. Није ни чудо, ноћ је, сви спавају, осим скипера. А он има паметнија посла. Управља бродом, не загледа иза.

Како су светла брода нестајала, Брет је гледао у звездано небо. Онда је зачуо неки звук. Као да је нека животиња у близини. Смеје се као хијена. Опет, каква хијена насред пучине? Убрзо је схватио да он производи тај смех. Готово хистеричан. Није могао да поверује да ће икада себи да дозволи да се суноврати с палубе у море. Управо му се то догодило.
   Дугогодишњи сурфер и пливач у кондицији, Брет је знао шта му је чинити. Мора дубоко да удахне и да заплива ка обали. Колико ли је удаљена? Километрима. Шта је то за њега? Пливаће, па ће да се одмара.
   Пробијао се кроз таласе. У глави је вртео наслове из своје збирке дискова и књига. Мора да мисли на нешто пријатно. А дискови су свако пријатнији од грчева, који су управо почели да га хватају. Наставио је да плива. Замах по замах, удах по удах. Свануло је.
   Био је прилично исцрпљен. Застао је да се одмори. Чак је задремао на таласима. Пробудио га је крик. Онда ударац у потиљак. Шта се дешава, ко га удара? Какви су то крици? Онда још један ударац, по темену. Крајичком ока спазио је галеба. Па још једног. Залетали су се ка њему. Кружили су, а сваких неколико секунди један би се стуштио. Осетио је ударац посред лица. Снажан. Као да су му лево око и нос експлодирали у маси крви и перја. Махао је рукама, узалуд покушавао да их отера. Птице никако да га оставе на миру. А и зашто би, он је за њих плен!
    Могао је само да настави да маше и урла. Тако је одбијао нападе. Птице као да су почеле да одустају. Тада је Брет помислио да би било добро да ухвати једног галеба. Свака храна, па и живо месо и крв, добро ће да му дођу. Смирио се. Руке спремне непосредно испод површине. Само нека се проклетиња приближи, и то ће јој бити последње обрушавање. Као за инат, галебови су направили још неколико кругова и нестали. Ипак, нека корист и од напада. Брет се сетио да се птице гнезде на копну. Значи, близу је. Ваљда. То му је дало снаге да настави.
   По Бретовој слободној процени, прошло је макар 15 сати откако се стрмоглавио с брода. Пливао је, одмарао, па опет пливао. Нос је престао да крвари, само га је ђаволски болео. Кроз главу му је пролазила породица. Жена и двоје деце. Мора да се бори, због њих. Мора да плива. Утом је опет осетио ударац.

Овај је долазио испод воде. Није чак ни био јак. Као да га је нешто очешало по нози. Спустио је поглед. Неколико метара даље пливала је ајкула. И управо је правила окрет. Схватио је да је дошао крај.
   Сетио се да је негде видео да ајкулу ваља ударити по њушци. Спремио се на то. Морско створење је прошло на пола метра од њега. Па опет. Није био сигуран да ће имати снаге да зада ударац. Помирио се са судбином.
   Онда је ајкула нестала, исто тако брзо као што се и појавила. Изгледа да јој није био занимљив. За сваки случај, још мало је мировао. Ништа, изгледа да је заиста отишла. Онда је наставио.
   Када се следећи пут одмарао, осетио је да га нешто грицка по ногама. Јато сребрних рибица усредсредило се на његову кожу. Болело је као ђаво. Покушавао је да удара рукама по води, не би ли их отерао. Да маше испод воде, прави вртлог. Ништа. Рибе су се стално враћале и гризле. Ни млатарање ногама није помагало. Бол га је паралисао. Није вредело да се брани. Таман када је помислио да је иронија судбине да се толики човек удави због уједа малих риба, јато је отишло даље.

Пливао је даље. Тешко да ће да издржи до обале. Умреће овде. Мора да остави поруку жени. Само, како? Скинуо је каиш. Покушао је шналом да уреже поруку на сопствену кожу. После неколико зареза схватио је да је то бесмислено. Појешће га ајкула и нико неће моћи да прочита поруку. Онда је у џепу напипао комад хартије. Али нема никакву писаљку.
   У бесу, бацио је хартију подаље. А онда је приметио да га струја носи. То води ка копну. Зато је полако запливао на ту страну. Певао је. Као да је чуо глас своје жене:
   – Пливај! Немој да ти је пало на памет да ме остављаш саму с двоје деце!
   Халуцинације. Ипак је пливао. А снаге све мање. Почињао је да очајава.
   Толико, да је у једном тренутку решио да оконча муке. Заронио је лице у воду. Желео је да се удави. Само, није ишло. Зато се окренуо на леђа и пустио да му вода уђе у плућа. Три пута тако. Само је успео да се искашље. Зашто се већ једном не онесвести? А тако је леп дан. Сунчан, море је мирно. Када је тако лепо време, сигурно ће да прође и неки бродић. Не, не одустаје.
   Урлао је. Тек је десет година ожењен. Не сме да умре. Хоће да гледа како му деца расту. Онда му се учинило да види крст. И то црвени. Мора да му се опет привиђа.
   Крст је постајао све већи. Неколико минута касније, схватио је да се ради о катарци. Неки брод. Урлао је, лупао рукама по води. Дизао је паклену буку. Само да га виде.

Када је приметио да се брод окреће, схватио је да је успео. Пловили су право ка њему. Видели су га. Убрзо се нашао на палуби.
   Седам сати касније пребацили су га на његов брод. После 28 сати у води, тек тада је зајецао. И одмах је тражио од капетана да уђе у воду. Овај га је гледао, као да је скренуо с ума. Ни у лудилу. Ако затреба, везаће га. Брет је био упоран. Ако то сада не уради, никада више неће ући у воду.
   Нешто касније, опет је заронио. Овога пута својом вољом. И следећа четири сата провео је сурфујући. Мало је и запливао. Тек да не заборави.