Смртоносна водица

УДОВИЧИН ЗАЧИН

Посебан састојак домаћица је свом супругу обично сипала у супу, вино или неку другу течност. Јединствен је био по много чему, почев од тога што није имао ни мирис ни укус. Први пут није морала да брине да ли ће неко посумњати на њу. Када би отров почео да делује, супруг је осећао тек малу слабост и омлитавелост која је лако могла да се поистовети с умором. После друге дозе, знакови су били израженији. Малаксалост и мучнина били су све јачи, а са њима је расла и тобожња забринутост жене која је водила рачуна о свом брачном сапутнику.
   Ако је било неопходно, позвала би лекара. Прегледом се често утврђивало да је у питању нека од познатих болести. Лекар је преписивао лекове и давао жени упутства о томе шта пацијент сме да једе. Припремање сваког оброка била је нова прилика да тровачица настави с оним што је намерила. Пацијенту се стање сваким даном погоршавало, наочиглед укућана и лекара који није имао разумно објашњење за ово физичко пропадање. Супруга се није одвајала од његове постеље до последњег дана.
    После изненадне и несхватљиве смрти, захтевала је да патолог утврди њен узрок. И поред свих напора, нису успевали да неутешној супрузи пруже какав-такав јасан одговор. Ништа што би указивало на то да му је неко радио о глави. Посебно не једина особа којој је веровао и која је бринула о њему. Она која је заправо била убица.

Краљевске капи

   „Aqua Tofana” или „Теофанијина вода” за многе жене у Италији, током 17. века, био је најсигурнији начин да се отарасе мужева и побегну из бракова у којима су се осећале као у кавезу. Отров је био безбедан јер је било готово немогуће ући му у траг, убијао је споро и врло често изазивао телесне тегобе особене за многа друга обољења. Како је смрт наступала тек после три дана, „болесни” мужеви имали су времена да среде своје послове и новчано осигурају супруге које остављају за собом. Укратко, била је најближа савршенству када су отрови у питању.
    Не чуди што је рецепт настао баш у Италији. Историјски подаци показују да су становници ове земље радо потезали „оружје” из бочице. Још почетком 14. века ревносно су радили на осмишљавању нових мешавина смртоносних састојака. Неки извори наводе да су справљали отрове који су убијали сваког ко их додирне или удахне. Умели су да затрују одећу својих жртава, букете цвећа и друге предмете. Озлоглашеној племићкој породици Борџија омиљен отров била је „кантарела” који је, попут теофанијине воде, било тешко открити. Осим тога, био је тачан као сат. Знало се како се припрема да би убио у одређено време – за дан, неколико дана или више седмица.
    Године 1533. када се Катарина Медичи преселила у Француску где се удала за краља Анрија II, са собом је повела парфимера Рената Бјанка који је био надарен и за припрему убиствених мешавина. Према неким наводима, краљица му је направила лабораторију која је тајним пролазом била повезана с њеним личним одајама.
    Бјанков законити посао врло брзо је процветао.
   Даме које су посећивале његову парфимерију у близини Нотр Дама посебно су биле одушевљене миришљавим рукавицама.
   У Бјанковој лабораторији, међутим, направљене су и рукавице које нико не би пожелео да носи. Биле су натопљене парфемом, али и моћним отровом који ниједан нос није могао да нањуши.
    Управо овај пар коштао је главе Хуану III од Наваре, супарницу Катарине Медичи.

Тровачице из подземља

    Верује се да је теофанијина вода првобитно направљена 1630. године на Сицилији, а до средине 17. века употребљавале су је жене широм Рима. Отров се први пут спомиње у извештајима са суђења из 1632. и 1633. године. На првом, одржаном у фебруару 1632. године, Франциска ла Сарда осуђена је на смрт због убиства теофанијином водом. У јулу 1633. године због сличног злочина осуђена је и Теофаниjа ди Адамо. Њеној смрти сведочила је кћерка Ђулија Тофана која је тада имала 13 година.
   Биографијама и злочинима осуђених жена 1881. године већу пажњу посветио је сицилијански антиквар Салваторе Саломене-Марино. На основу доступних записа закључио је да је највероватније Ди Адамова заслужна за рецепт, а да јој је Ла Сарда била помоћница. Како се посао ширио и расла потражња, развила се читава мрежа тровачица које су чудесни производ продавале незадовољним супругама. Деловао је без грешке, за три дана, није остављао никакве трагове и госпође нису морале да прљају руке. Пакован је у лепе бочице које су могле да се одложе на полицу с парфемима и другим козметичким средствима.
    После мајчинe смрти, Ђулија је одлучила да настави њеним стопама. Правила је отров по оригиналном рецепту који није сачуван у целости, али претпоставка је да су главни састојци били арсен, олово и велебиље. Како арсен није могао тек тако да се купи, Ђулија је успела да успостави везу са свештеником Ђироламом који га је радо набављао преко брата, апотекара. Ђироламо је служио у цркви у центру Рима, у граду који је постао најуносније тржиште за продају тофанијине воде.
   Процењује се да је током две деценије, колико је Ђулијина банда харала подземљем, од изненадне смрти преминуло око 600 мушкараца. Многе удовице су после краткотрајне жалости постајале богате наследнице, спремне да започну нове љубавне везе и срећнији живот. Ипак, неке од њих осетиле су грижу савести која је, коначно, запечатила судбину озлоглашеној групи.

Клупко се одмотава

    Постоје две верзије приче о томе како су власти откриле њихове прљаве послове. Према једној, муштерија је, као и многе пре ње, сипала неколико капи теофанијине воде у супу коју је послужила супругу, али предомислила се у тренутку кад је принео кашику устима и признала му све. Неки наводе да су батине помогле да му обелодани целу истину и именује главне кривце. Друга прича каже да су неке жене признале свештеницима убиства како би се ослободиле душевног терета.
    Било како било, тровачице су ухапшене и изведене пред суд 1658. године. О томе како је завршила Ђулија Тофана такође постоје опречни подаци. Негде се наводи да је након суђења мучена и убијена, заједно са сарадницима и неколико муштерија из ниже класе. Оптужене госпође које су припадале вишим друштвеним слојевима поштеђене су на захтев папе. Међутим, судећи по другим сачуваним белешкама, Ђулија није ни могла да се појави пред судом у то време јер је преминула спокојно, у сопственом кревету, 1651. године.
    Иако се можда никад неће сазнати како је чувена тровачица скончала, неоспорно је да је њено наслеђе још дуго наставило да живи. До краја 17. века у читавој Европи распредале су се приче о тајанственом отрову који је потекао из Италије. Скоро век касније, крајем 1791. године, чувени композитор Волфганг Амадеус Моцарт изненада се разболео и преминуо под тајанственим околностима. Непосредно пре смрти записао је да је сигуран да му је неко дао теофанијину воду и одредио тачно време смрти...