ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

УДАР С НЕБА

Две девојчице нашле су се подаље од кампа у планинама. Тада се небо замрачило...

Једном годишње породица Озборн из Јуте, САД, прави окупљање, и то у планинама Бивер. Ето прилике да се рођаци виде, друже неколико дана у нетакнутој природи. Спакују се у камперска возила, нађу на прилазу планини и тек онда одлуче где ће да поставе логор. И увек је то крајем јула, када сви могу да узму годишње одморе.
   Ове године одлучили су да то буде на једној заравни, мало даље од главног пута кроз планине. Три камп-кућице, њих дванаесторо на броју. Стигли су увече, 27. јула. Требало им је свега сат-два да поставе све потребно, па да се коначно посвете дружењу. Сусрету су се посебно радовале две рођаке, осмогодишња Ени из Пејсона и шеснаестогодишња Памела из Спрингвила, а посебно су се зближиле током прошлогодишњег камповања. С обзиром на то да су обе јединице, готово да су се сродиле као најрођеније. Ени је у Памели видела узор, а ова се из све снаге трудила да то и оправда. А сада је старија девојчица имала и нову забаву. Њена породица довукла је на приколици и квад, теренац четвороточкаш. Памела је једва чекала да седне и провоза млађу девојчицу. Биће то пустоловина као из књиге. Њих две на мотору, далеко од цивилизације, по терену који уме да подсети на површину Месеца.
   Када су се Озборни окупили око ватре, њих две нису причале ни о чему другом. Само мотор, и мотор. И како ће сутра да крстаре где год им падне на памет. Одрасли су се смејали. Наравно, могу да се возикају, али само у близини логора. Ипак су још девојчице. Сада је касно, па могу тек сутра пре подне. Ништа зато, раније ће на спавање, па ће и тај тренутак брже да дође.
   Готово да нису склопиле очи те ноћи од силног узбуђења. Тек пред зору успеле су да дремну. А када су их разбудили звуци спремања доручка, пословања око кућица, скочиле су из кревета. Сунце, леп дан, као створен за вожњу. Док су их родитељи нуткали да нешто поједу, њих две су само гледале ка возилу. Било је тамо, спремно за вожњу. Резервоар пун горива, кациге на седишту, за сваки случај. Храну готово да су „сипале заврат”, само да што пре крену. Око ногу им се мотао и Памелин пас, Флекица. У оном хитању да што пре заседну на мотор, пас је добио више од пола доручка. Кришом, наравно. И због тога се није одвајао од девојчица.

А њих две су заселе на квад. Памела је дохватила управљач, почела да додаје гас. Све се орило од урлања мотора. Натерали су их да ставе кациге на главе. Око возила је трчкао пас. Енин отац бојажљиво је погледао ка хоризонту. Негде далеко навлачили су се облаци. Како му није био први пут да бивакује у планинама, схватио је да олуја очас посла може да се нађе изнад заравни. Због тога је наваљивао да девојчице не иду далеко. Нека возе, наравно, али нека се не удаљују од кампа. Њих две су само климале, а родитељи нису могли да виде да се испод кацига осмехују. Све у стилу:
   – Аха, сигурно ћемо да вас послушамо!
   Чим је Памела отпустила квачило квад је полетео. Ени се чврсто држала, цичала од среће док је њена велика сестра возила по околини кампа. А онда је Памела кренула ка једној ували, удаљеној два километра. Пас за њима. Знала је за то место, а сада јој се чинило као одлична прилика да тамо мало вози мотор. Све је кршевито, прави изазов за вожњу теренца. Заборавила је упозорења родитеља, да не јурца, да добро пази како вози.


Док су стигле до увале небо је већ постало озбиљно црно. Облаци су били малтене изнад њих. И чула се тутњава. Најпре из даљине, па све ближе. Међутим, сестре нису обраћале пажњу. Нису ни чуле грмљавину испод кациге и усред буке мотора. Ени се грчевито држала за Памелу, док је возило поскакивало по урвинама и рупама. Уживале су. Флекица је заостајао, а онда би девојчица зауставила мотор, да их стигне.

Грмљавина је била све ближа. Муње су парале небо. Памела је мислила о томе како им и природа помаже. Призор је био готово нестваран, бар оно што су виделе кроз визир кацига. Као да је пао мрак усред дана, а пут им сваких неколико секунди осветли муња. Нигде ничега у околини, ни дрвета, ни жбуна. Памела је зауставила возило, сјахале су. Желеле су да уживају у призору на миру, без јурцања. Онда да се врате у камп, не би баш да покисну до голе коже, па да им остатак дана протекне у сушењу ствари и испијању чајева и супица. Пас је лајао, трчао у круг. Као да је покушавао да их упозори на нешто. Нису обраћале пажњу. Тада је пукло.
   Памела је дошла себи неколико секунди касније. Није знала где је, шта се десило. Била је на земљи, сваки мишић ју је болео. Покушала је да се придигне, али никако није успевала. Покушала је да помери руке и ноге. Не иде. Све је пулсирало од бола. Тресла се. Ипак, крајњим напором успела је да помери руку. Потом и другу. Придигла се. Болело ју је као никада у животу. Неколико метара даље лежала је њена сестрица. Памела је покушала да је дозове, али се девојчица није одазивала. Била је у несвести.
   Покушала је да допуже до ње. Деловало је као да су јој за то били потребни сати. Миц по миц, и некако је успела. Продрмала је Ени. И даље без икаквог одзива. Одећа јој је била исцепана, а на кожи су се видели неки црни трагови. Као да ју је напала нека повелика дивља животиња. Памела је тек после неколико секунди схватила шта их је снашло. Муња. Како су биле највише на иначе голом земљишту, погодило их је. Само је Флекица деловао неповређено. Трчао је око њих две и махнито лајао. Памела је покушала да се придигне, да оде по помоћ. Иначе Ени нема спаса. Негде је читала да у таквим приликама мора брзо да се реагује. А она је сада немоћна. Пошле су јој сузе. Онда је погледала у Флекицу.
   Покушала је псу да објасни да трчи до кампа. Животиња је гледала како је Памела гура и показује у једном правцу. Онда се дао у трк. Девојчица је могла само да се нада да ју је  разумео.

Памелин отац стајао је код ивице кампа. Забринуто је погледавао на страну на коју су се девојчице одвезле. Олуја је ковитлала около, од песка тешко да се ишта видело. Ипак, био је упоран. И спреман да седне у аутомобил и оде да их тражи. Мада, Памела је и знала понешто око боравка у природи. Ако види олују, да се склони било где. Надао се да се тога сетила. Тада се из облака песка зачуло лајање. Човек се на тренутак обрадовао, а онда је схватио да се не чује звук мотора. Када је видео самог пса, који трчи ка њему, схватио је да нешто није у реду. Да баш није у реду.
   Флекица му се мотао око ногу. Махнито је лајао, кевтао, покушавао да га одгурне, у правцу куда су девојчице одјездиле. Памелином оцу није дуго требало да схвати да га зове тамо негде. Покушао је да оде ка кампу, али му је пас пресецао пут. Коначно, ухватио га је зубима за ногавицу и вукао на супротну страну. Отрчао је ка возилу. Пас је ускочио на место сувозача.

Уз муку се пробијао кроз усковитлани песак. Само се надао да ће стићи на време, шта год да је у питању. Пас је лајао, а у кабини се тај звук многоструко увећавао. Неколико минута касније почео је да назире квад. Само, девојчице се не виде. Да ли су се склониле негде?
   Када се зауставио, зачуо је плач. Кренуо је ка звуку, и убрзо нашао Памелу. Поред ње је лежала Ени. А около је трчкао пас, који је одмах излетео из кабине. Памела је успела да прозбори само једну реч:
   – Муња!
   Онда се онесвестила. Несрећни човек се следио. Нема времена за губљење. Довезао је аутомобил, обе девојчице убацио на задње седиште. Пас је сам ускочио. Нагазио је на папучицу гаса и готово долетео до кампа. Одмах су обавестили спасилачку службу. Само да они стигну на време.
   Неколико минута касније чули су тутњаву у даљини. Па све ближе. Памела се трзала од страха. Ени је и даље била без свести. Само, овај пут није била грмљавина, већ хеликоптер. Болничари су убацили девојчице, на пут ка болници. С њима и Флекица.
   На срећу, све је прошло без већих последица. Обе девојчице су се опоравиле, а већ прижељкују излет и окупљање следеће године. С Флекицом, наравно.

Број: 3422 2017.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Иван Станковић