Цвеће зла, ал' право

УБИЦА ИЗ БАШТЕ

Једић се сматра најотровнијом биљком Старог света. У грчкој митологији гајен је и у подземном свету...

Искусни баштован нађен је мртав у врту. Истрага је показала да је направио само једну грешку – заборавио је рукавице док је радио око једића. Неколико врста рода Aconitum са плавољубичастим цветовима често се гаји по баштама и парковима широм света. И све су веома опасне. Сви делови биљке су отровни. Отров једића лако продире кроз кожу или посекотине. Симптоми тровања су трњење и успорено дисање. Кртола је најотровнија. Ако се унесе у организам, већ десет грама је за човека смртоносно. Смрт наступа услед престанка дисања.
   Име рода Aconitum потиче од грчког akoniton, или likoniton, средство за тровање вукова. Наши народни називи за врсту су једић (јед, јад), налеп, али и вучја смрт, што говори о употреби биљке као отрова за опасне звери.

Једић је вишегодишња зељаста биљка љубичастих цветова која цвета у јулу и августу. Расте на планинским ливадама, ободима шума, тресавама. Ендемична је врста планина централног дела Балканског полуострва.
   Осушене младе коренске кртоле једића извађене у јесен или рано пролеће некада су се користиле у лековите сврхе у виду тинктура, код гихта, реуматизма и различитих неуралгија. Данас је оваква употреба углавном напуштена због изразите отровности и неуједначеног састава. Једић се користи у традиционалној кинеској и ајурведској медицини, а у хомеопатској медицини веома је заступљен.

Ухиндуизму Шива је божанство опијености и отрова. Мит каже да је, када је настао свет, Шива лично пробао све отрове. Спасивши сва бића од тровања, поплавео је попут цветова једића. Према другој верзији, док је узимао отрове, из руку му је исцурело неколико капи од којих је настала најотровнија од свих биљака Хималаја – једић (Aconitum ferox). Следбеници екстремних форми индијског тантризма користили су отрове (змијски, живу, арсеник), психоактивне биљке (конопљу, татулу и опијумски мак) и сексуалност за „проширење свести”, па су чак и пушили листове једића у посебним мешавинама ганџе (конопље) на путу „сједињења са узвишеним”.
   Још је „отац ботанике”, антички филозоф Теофраст дао детаљан опис једића и његовог токсичног дејства. У грчкој митологији, једић је, као смртоносно отрован, везиван за подземни свет. Једна од легенди каже да је настао од капи Прометејеве крви која је капала када би орао дошао да му кљуца јетру. Медеја је са скитских обала донела страшни отров – једић, којим је покушала да отрује Тезеја. Биљка једић је вероватно коришћена у магијским обредима Скита, кад су „преузимали облик вукова”.  

У старом веку употребљаван је пре свега за израду отрова којим су премазивани врхови стрела, копаља и мачева. Према Хомеру, отровне стреле коришћене су у Тројанском рату, а биле су омиљене и Одисеју. Употреба отрова од једића у лову и ратовању била је уобичајена међу народима широм северне хемисфере. Пре лова или битке врхове стрела умакали су у приправке од кртола, као што то данас чине племена из Амазоније убадањем стрелица у кожу отровних жаба. Сматра се да су и словенски народи користили једић на овај начин.
   У Римском царству политичка убиства отровом од једића била су толико учестала да је император Трајан забранио гајење ове биљке. И Клаудије је отрован једићем. Иако већ Плиније Старији говори о лековитим својствима (код обољења очију), средњовековна европска медицина углавном је избегавала употребу једића, што се одразило и на заступљеност коришћења биљке у народној медицини. Тинктуре су коришћене код неподношљивих болова споља, а врло ретко за унутрашњу употребу, по кап-две у вину.
   Једић је сматран проклетом, вештичијом биљком. Вештичија маст за летење правила се и са једићем. Када се нанесе на кожу, изазива пецкање и халуцинације, а вештице су га користиле да их „заодене у крзно или перје”.
   Жртве намерног тровања једићем кроз историју су бројне па се и за многа неразјашњена убиства са правом сумња на ову биљку. У књижевности је тровање једићем познат мотив. У „Уликсу” Џејмса Џојса, отац једног од главних јунака извршава самоубиство пастилама са отровом, а спомиње се и у Шекспировом „Хенрију Седмом”. У ликовној уметности је симбол смрти и света таме.

Први знаци тровања једићем јављају се убрзо након што је отровани појео део биљке, а најкасније у року од сат времена. У већим дозама смрт наступа скоро тренутно. Тровање се манифестује осећајем печења и трњења уста и лица, мучнином, повраћањем и појачаним лучењем пљувачке. Следе болови у стомаку, слабост мишића и утрнутост која се шири кроз удове. Затим се јављају срчане сметње, обилато знојење, ошамућеност, тешкоће при дисању, главобоља и унезвереност. Дисање постаје све плиће и плиће, губи се свест и наступа смрт. Читав процес је врло брз.
   Тровање може да настане чак и преко коже. Ако се листови сакупљају без рукавица, отров се упије кроз кожу. Пецкање и утрнутост почињу од места упијања, од шаке, ка рамену, након чега почињу проблеми са срцем. Да би се спречио фатални исход, мора се хитно реаговати.
   У сваком случају, саветује се опрез. Не једе се све што расте.