Живот пише драме

У СРЦУ ОЛУЈЕ

Одједном га је нешто повукло увис. Полетео је ка куполи падобрана. Осетио је како се мокра свила обавија око њега, као да је у некаквим џиновским чаршавима.

Тог 26. јула 1959. године потпуковник Вилијам Ренкин враћао се с уобичајеног тренажног лета у базу у Јужној Каролини, САД. Нови ловац „Ф-8”, тек нешто више од годину дана у служби, показао се као потпуно поуздан авион. Макар до тог тренутка.
    Ренкин је видео масу тамних облака у близини. Наговештавали су озбиљну олују. Кренуо је у пењање, како би их прелетео.
   А онда је мотор авиона стао. Летелица се зауставила и почела да пропада. Ренкин је покушавао да уради све што је учио на обуци, све по приручнику, али без икаквог успеха.
   Преостало му је само да се катапултира. Дограбио је ручице на седишту. Удахнуо је дубоко и повукао их. Осетио је како се пале мотори на седишту, како врх пробија стакло поклопца кабине. Секунд или два касније, нашао се усред таме.

Осетио је како се одваја од седиште. Погледом је пропратио како направа нестаје у тами. Због изненадне промене притиска крв му је грунула на нос и осетио је сланкаст, метални укус у устима. Пурпурне капљице ускоро су биле видљиве по визиру кациге. Осећај је био крајње необичан.
   У стомаку као да му се нашао огроман надувани балон. Сваки мишић му се грчио. На тренутак је помислио да је то то, крај. Погледао је нагоре. Као да је могао да види ивицу свемира. Помолило се и Сунце га је у тренутку натерало да склопи очи.
   Боје су се убрзо промениле када је пропао до ивице облака. Блештавило је заменила боја рђе. Потом је све постало млечнобело. Нашао се усред облака. На тренутак се готово порадовао. Био је још при свести, а деловало је и да је у једном комаду. Онда га је хладноћа пресекла.
   Било је сигурно –40 степени. Све теже је управљао рукама и ногама. Неколико тренутака беспомоћно је млатарао. Хладноћа као да га је отрезнила. Покушао је поново да користи руке, ако ништа друго.

Нешто га је ударало по лицу. Била је то маска за кисеоник. Откачила се, а није успевао да је зграби и поново навуче. Гравитационо убрзање било је превише јако. Схватио је да већ дуже није удахнуо. Ако не успе да стави маску убрзо ће се онесвестити. Оштећење мозга је онда само корак далеко. А мора да остане при свести по сваку цену. То је значило да ће морати да сачека да још мало падне, где ће моћи да дише без маске, или док не буде могао да мрда руке и врати маску.
   Ваздух као да је био гушћи. Као да му је неко одвезао руке. Тог тренутка је дограбио маску и ставио је на лице. Дубоко је удахнуо. Тада је већ био уверен да ће преживети. И да улази у историју. Нико није преживео такав пад. А он је чврсто намерио да буде први.
   Покушавао је да се сети бројки на инструментима пре него што је искочио. Колико је било сати? Негде око шест по подне. Једино није могао да призове у сећање скалу притиска уља. Како је то могао да заборави? Почео је да се нервира толико да је готово заборавио где се налази.
    Нешто као да га је ударило по глави и дозвало памети. Нагонски је подигао руку, да дограби ручицу за отварање падобрана. Како ју је дотакао, ветар му је стргао рукавицу. Гледао ју је још неколико метара. Потом је нестала у облацима. Решио је да сачека још мало с падобраном, превише је високо.
    За дивно чудо, опет је почео да мисли. Свашта му је пролазило кроз главу. Колико брзо пада? Где се налази у облаку? Шта ако су облаци ниско, па је малтене одмах испод тло? У том случају, стругаће га. Ако нешто од њега и остане.

Утом је осетио боцкање по голој шаци. Тад му је синуло. Киша се леди на преко три хиљаде метара висине. Добро је, има још времена.
   Неколико секунди касније повукао је ручицу падобрана. Осетио је трзај, као да му неко кида тело. Погледао је навише. Купола падобрана је излетела. Гледао је како се отвара, баш како треба. Можда је у страху повукао ручицу превише рано, али до тада није било тешкоћа. Опустио се колико је могао. Полако је падао. Испитивао је своје тело и опрему. Осим дубоке посекотине на прсту, готово до кости, све остало је деловало као да је на месту. Није било никаквих ломова.
   До те висине ваздух је морао да буде мирнији. Али је био све друго само не миран. Турбуленција се повећавала, док је притисак падао. Запитао се зашто се то дешава? Онда је одјекнуо гром. Имао је утисак да му цело тело дрхти. Муња га је заслепила, имао је утисак као да је ушла до дна очне дупље. Још један удар грома натерао га је да с муком отвори очи. Облак као да је урлао. Био је усред грмљавине. Свуда је могао да види нешто што га је подсетило на плава сечива. Огромна сечива, заправо. Муње су шарале облак око њега.
   Шта ако нека погоди куполу? Запалиће је, и то ће бити крај. Једва се одважио да погледа увис. Осветљена муњама, купола падобрана га је подсетила на неку уклету катедралу. Као из филма. Само што је у овом он имао главну улогу. А онда се поново, у тренутку, све замрачило.
   Најгоре је било то што је облак био пун кише. Као да се давио. Задржавао је дах колико је могао. Маска није помагала. Ипак, и даље је покушавао да мисли.
   Погледао је на сат. Било је 6:20. Како је могуће да је прошло двадесет минута од катапултирања? Тек онда је схватио да је заробљен у олуји. Као да је био обичан балон кога је ветар бацао на све стране. Час би се нашао на врху облака, час је пропадао. Поново су муње севале, громови га протресали. Колико ће то да потраје? Сетио се олуја на Карибима које су умеле да потрају недељама. Ваљда ова није једна од тих?

Одједном га је нешто повукло увис. Полетео је ка куполи падобрана. Осетио је како се мокра свила обавија око њега, као да је у некаквим џиновским чаршавима. Онда се падобран поново испунио ваздухом и Ренкин је поново висио на конопцима. Пажљиво, колико год је могао, загледао је куполу. Деловало је да није оштећена.
   Наставио је да пада. Свако мало би га протресао неки гром, али потпуковник као да се навикао. Више није обраћао пажњу. Биће онако како буде. Престао је да гледа на сат. Усредсредио се на спуштање. Када се тло приближи, мора да буде спреман.
    Полако је постајао свестан да се олуја смирује. Погледао је наниже. Кроз рупу у облаку назирало се нешто зелено. Земља је близу. Од тада је у глави имао само једну мисао. Да се безбедно приземљи. А то је извежбао до савршенства.
   Како се спуштао, ветар га је и даље шибао и бацакао. Самог себе је подсетио на лутке на концу. Онда је угледао дрвеће. Шума. Стиснуо је зубе и припремио се. Пролетео је кроз крошње и брзо се зауставио. Купола је запела о грање.
   Потом је чуо цепање свиле. Пропао је, потом поново застао. Висио је с дрвета. Проценио је висину, извадио нож из џепа. Конопци падобрана брзо су попустили.
   Доскочио је и преврнуо се. Био је на тлу, коначно. Погледао је на сат. Било је 6:40. У облацима је провео четрдесет минута.
   Нешто касније већ је журио ка оближњем путу. Зауставио је аутомобил, који га је пребацио до болнице. Осим промрзлина, посекотине и неколико модрица, све остало је било у реду. Авион баш и не, срушио се у поље. На сву срећу, далеко од било ког насеља.

Број: 3571 2020.
Аутор: Н. Б.