За читање и уживање - Александар Генис

У СПОМЕН НА РУКОПИС

Дошао сам у московски Музеј класика да бацим поглед на његове рукописе. Купио сам карту, али пошто нисам пронашао главни улаз, ушао сам у први на који сам наишао.
   „Кога, заправо, тражите?” строго ме је питала канцеларијска службеница.
   „Толстоја.”
  „Њега сви траже”, сурово рече она, али ме ипак одведе у салу где су се испод стакла витрине достојанствено сместиле свеске с коректуром, потпуно исписане ситним, али уједначеним рукописом. Некада сам радио као преламач у старој, правој штампарији, те сам се стога најпре сажалио над словослагачима. Толстојев садизам огледао се у томе што није исправљао грешке, већ би штампарску страницу заменио рукописном, као да га је сам изглед укочених редова избацивао из такта.
   Да бисмо оправдали писца, треба се присетити с каквом је опседнутошћу он објашњавао људски живот.
    Аутору који је стављао четири „да” у једну реченицу било је изузетно тешко да заустави бујицу прецизирања и да у хладну штампу преда још врућ рукопис. Па, то није нацрт текста, већ његово доње рубље.

Зато нам аутографи великана говоре више од њихових портрета. У писаној речи статику слике замењује динамика мисли, плус, наравно, темперамент: Бетовен је пером кидао папир, Бах је црвеним заокруживао тамо где се говорило о Богу.
   Тајна рукописа је у његовој непоновљивости, толико неспорној, као што је случај и с отиском прста. Али ако се у потоњем случају за оригиналност цртежа побринула природа, онда се за први побринула култура. Док учимо да пишемо, постајемо различити. Значи ли то да неписмени више личе једни на друге? И да када изгубимо рукопис, поново постајемо исти?
   Наслућујем да је то могуће, јер је писмо, као и начин хода, индивидуална навика, способна да бестелесној мисли прида телесни облик. Ако њена невидљивост подсећа на музику, онда рукопис подсећа на балет: соло плес пера по папиру, уз исту ту, што је задивљујуће, мелодију.
  Мене мами магична снага тог плеса и, чак и док седим за рачунаром, не могу без папира. Кад стигнем до нејасног места, останем без глагола, застанем код дугачке мисли, изгубим се у лавиринту пасуса, хватам се оловке, како бих руку венчао с главом. Ритам те увек ужурбане процедуре (да се не бих замислио) извлачи ме из потешкоћа и доводи до транса, јачег од гљива мухара које спасавају од контроле чистог разума. Писац је као дервиш који се врти.
   Но свој рукопис, притом, мрзим још од времена када су ме злостављали оруђима писма за мучење: мастионица са лажним надимком „она која се не просипа”, вечито шуштава свеска, перо-паткица и чаршав упијача који попут огледала одражава моје незреле неуспехе. Док сам гордо сматрао садржај важнијим од форме, писао сам како сам желео, и калиграфију препуштао малим људима и епилептичарима, попут Башмачкина и Мишкина.
Ситуација се променила тек када сам схватио да се рукопису ближи крај. Његову смрт убрзала је америчка демократија, која је ученицима омогућила не само да перо држе у левој руци већ и у руци згрченој као да пати од костобоље. Пошто се уморила од мука, школа је писмо препустила рачунару, код кога је све једноставно и јасно, као код митраљеза. Одучивши нас од рачунања у глави и од писања руком, компјутер се сврстава у робове, али постаје владар. Инвалиди писма, заборављамо на његов скривени смисао да савез душе и тела учини видљивим.

Александар Александрович Генис (1953), руски књижевник из Рјазања, најпознатији је по есејима у којима истражује различите књижевне феномене – превођење поезије, неухватљивост хумора, квалитет историографских дела и путописа.
Од 1977. године живи у Америци (пише на руском), а каријеру је почео у Њујорку као уредник публикација на руском језику и водитељ културне рубрике тамошњег руског радија „Слобода”. Код нас је „Геопетика” објавила низ његових књига, међу којима су: Америчка азбука, Кула Вавилонска, Довлатов и околина – филолошки роман, Пејзажи, Космополита и Кожа времена из које је објављен овај одломак.

    Рукопис уме не само да говори већ и да се избрбља. Он о нама зна можда мање него што обећавају шарлатани графолози, али свеједно више него што смо сами смели да се надамо.
   Када је то схватио, Далеки исток је калиграфију начинио мајком уметности и школом цивилизације. Пошто је штампање књига открила много пре Европљана, Азија није журила да га нашироко користи. Јапанци су сматрали префињеним само оно писмо које је себи нашло уточиште у летећим знацима, исцртаним хитром четкицом на папиру посутом златном прашином.
  Осетио сам завист према томе и кренуо на часове код њујоршког сенсеја, уверен да ћу, пошто се нисам снашао с ћирилицом, моћи да се реванширам на идеограмима. За прву годину била су ми довољна два: „Са” и „Ша”. Прочитани наглас, чинили су моје име. Преведени са кинеског означавали су „уравнотеженог човека”, какав сам сањао да постанем када научим калиграфију. Но, то је још било далеко. Савладао сам седамнаест врста слова, неопходних за то да напишем свих педесет хиљада знакова, и усредсредио сам се на њихово распоређивање у простору.
   Добро написан идеограм морао је да буде компактан попут вешто спакованог кофера, елегантан као виолински кључ и чврст попут предмета који се може окачити о зид. Многи тако и раде. Енергија, закључана у њему као у атому, толико је огромна да се нисам зачудио када су се у Америци идеограми прометнули у модерне тетоваже.

Но, најважније је ипак нешто друго. Рукопис нас учи немогућем: да спољашњим изражавамо унутрашње. Говорећи о рукопису, Вистан Хју Оден се у једном несрећном фрагменту присећа фекалија. Ако одбацимо гађење и развијемо ту паралелу, заиста ћемо пронаћи заједничке особине: природност, спонтаност и уверљивост. Попут измета, рукопис оставља видљиве трагове који потврђују наше присуство у свету. Производ физиологије, мисли он, попут снова, и зависи и не зависи од нас. Зато је лишити се рукописа исто као да останеш без подсвести.

С руског превела
Мелина Панаотовић
(одломак из књиге Кожа времена, издање Геопоетика, Београд, 2021)