Живот пише драме

У ПОТРАЗИ ЗА РУЖИЧАСТОМ ТАЧКОМ

Студент Хенри је видео да је несрећа на помолу и да ће жена да се стрмоглави у провалију. Покушао је да јој скрене пажњу да пази шта ради, али било је прекасно...

Врх Скво на планини Беркшир у западном Масачусетсу, САД, и није нешто што би на први поглед задивило иоле искусније планинаре. Малтене до врха уздижу се благе падине, тек понегде испресецане стрмијим стењем. И баш зато су се многи планинари, поготово они који би викенд искористили за шетњу, нашли у озбиљној невољи. Једноставно би им попустила пажња, па би очас склизнули низ клизаве литице. Резултат су били бројни преломи, а бивало је да и неки окончају живот на овој планини.
   За ове приче знао је и осамнаестогодишњи Хенри Грант, бруцош колеџа Итака. Баш зато је поштовао планину. Волео је да планинари, да шета стазама. А то је увек било уз одговарајући опрез. Тако је било и тог 15. августа 2019. године.
   Испредњачио је испред мајке, с којом је кренуо у успон. Стајао је око три метра од ивице стазе, одакле се отварала провалија. Није желео да изазива судбину. Посматрао је како петнаестак шетача нешто ниже ужива у погледу. Чак им је довикнуо да се припазе, да не прилазе ивици.
   Баш у том тренутку спазио је да је једна жена, обучена у ружичасто, пришла опасно близу крају стазе. Из даљине је проценио да има око шездесет година. Извиривала је преко ивице и посматрала шта има доле. Хенри је покушавао да дозове њеног мужа, али се овај није обазирао. Ни жена није обраћала пажњу. Хенри је слегнуо раменима. Урадио је шта је било до њега, нека се они сами мало припазе.
   Утом га је стигла мајка, па су наставили успон. Одједном је Хенри чуо чудан звук. Заправо, звукове. Као да се нешто велико котрља, потом удара у нешто чврсто. Тако неколико пута. Онда је тишину планине разбио звук који му је заледио крв. Неко доле је урлао:
   – Пола! Пола!
   Дозивање је допирало с доњег дела стазе. Стуштио се на ту страну. Жене у ружичастом није било нигде. Само њен муж који је је очајнички дозивао. Млатарао је рукама и показивао ка ивици стазе. Хенрију је одмах било јасно шта се догодило. Жена се сурвала у провалију.

Пажљиво је пришао ивици. Неколико шетача већ је гледало на ту страну. Нису успевали да је уоче од дрвећа. Грант је легао у прашину, извио се највише што је могао. Тражио је било какав наговештај ружичасте боје. Ништа. Устао је, па тихо рекао мајци да ће спасиоци, кад дођу, потражити тело. Ни они ништа нису могли да ураде. Догађај га је толико потресао да су решили да окончају успон. С мајком је кренуо низбрдо.
   Док су пешачили, нешто му није дало мира. Често је загледао у провалију, у нади да ће успети да уочи нешто. Било шта. Онда је застао. Погледао је мајку и рекао јој да мора и он да покуша да пронађе жену. Можда успе. А ако не, макар је пробао. Оставио ју је згрануту и забринуту и упутио се узбрдо. Надао се само да није превише закаснио.



   Није се пео до места где су остали шетачи покушавали да уоче жену. Зауставио се мало ниже и поново залегао на стазу. И даље ништа није видео. Решио да је се спусти колико год може. Сузбио је страх и отиснуо се преко ивице.
   Грабио је и рукама и ногама за оно мало растиња које је успевао да дохвати. Један корен се одвалио, па је Хенри умало завршио у провалији. Млатарао је рукама и успео да се ухвати за неку стену. На сву срећу, камен није попустио. Наставио је полако да се спушта. Ногама је испитивао литицу испод, па би се, тек када би пронашао чврсто упориште, спуштао. Рукама је напипавао стене, испитивао их, корење и растиње је избегавао. Није желео да поново полети.
    Повремено би му се на путу испречила повелика стена. Био је принуђен да је обилази, што је још више успоравало спуштање. Пробијао се кроз густо жбуње, из кога је излазио сав изгребан. Ако би наишао на део прекривен прашином, спуштао се као низ тобоган. Та прашина се лепила за крв из посекотина, па је наликовао на духа. Прљавог и прашњавог духа.

Двадесетак минута касније коначно је нешто угледао. Десетак метара испод њега, на једном узаном испусту у стени, лежала је жена у ружичастом. Била је склупчана, није се померала. Хенри се спуштао брже. Није желео да губи време. Утом му се нога оклизнула о неко растиње, па је на једвите јаде успео да задржи равнотежу. Зауставио се на неколико секунди, колико да дође себи. Убрзо је био на испусту, поред жене.
   Погледао је нагоре. Жена се тумбала и падала сигурно преко тридесет метара. Покушавао је да је дозове. Једва да је одговарала. Хенри није одустајао:
   – Пола, Пола! Да ли сте то ви?
   Ништа паметније није му пало на ум у том тренутку. Она је мрмљала. Хенри није разабирао шта покушава да каже. Одустао је. Очигледно је била озбиљно повређена. Можда је повредила главу. Није се усуђивао да је помери. Тако би само направио нешто још горе.
   Руке су му се тресле од страха, једва је успео да извади мобилни из џепа. Позвао је спасилачку службу и јавио да је успео да је нађе, као и где се тачно налазе. Ови су му рекли да је ни случајно не помера, него да остане поред ње док не стигне помоћ. Хенри се склупчао на испусту.
    За то време жена је почела да се помера. Како би направила било какав покрет, тако би зајечала. Хенри је приметио да је све ближе ивици стене. Ако тако настави, стрмоглавиће се даље. И то ће бити крај. Гледао је како да је обезбеди. Држао ју је, али се жена мигољила. Напослетку је одлучио да учини оно чега се највише плашио. Легао је уз саму ивицу стене, рукама се грчевито држао где год је могао, како би направио живу препреку.
    Док је чекао да спасиоци стигну, Хенри ју је загледао. Крварила је из повреда на глави, док јој је нога била под чудним углом. Још јаче се хватао за стену. Ослушкивао је.

Коначно му је лакнуло када је испред стене пролетео конопац. Убрзо су стигли и спасиоци. Њих двојица су се спустили ужадима. Потом су им одозго спустили и носила. Прво су јој учврстили врат и пажљиво је пребацили на носила. Неколико секунди касније жена је већ била у ваздуху. Хенри је гледао како је подижу ка стази.
   Пет минута касније спустила су се још два спасиоца. Један је везивао конопце око Хенрија, док је други пазио да се не сурвају. Они одозго покренули су дизалицу, па је и Хенри убрзо био на сигурном. Прошло је читавих пет сати како се жена стрмоглавила преко ивице. И како је осамнаестогодишњи Хенри одлучио да превазиђе своје страхове. И постане јунак.