ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

У ГРОТЛУ БЛАТА

Када се брдо обрушило на насеље у Перуу, једном мештанину полицајци су рекли да се склони, да ништа не може да учини. Срећом, одбио је наређење.

Пролеће је одувек опасно доба године у Бабра Бланки, селу у Перуу. Кише покрећу клизишта, па није реткост да се пола брда одрони и нађе у долини, успут кршећи све на шта наиђе. Ипак, почетак марта ове године био је кишнији него што су чак и становници села навикли. Касније је утврђено да је пало двоструко више кише по квадратном метру.
   Становници села су са зебњом загледали брдо у залеђу. Крећу бујице, блато куља, али све остало стоји на свом месту. Макар тако делује. Тако је било и 19. марта ове године. Тридесетогодишњи Хосе Дијаз отишао је до оближњег града по намирнице, а у кући је остала његова супруга Вероника, с троје деце. Дошла је и њена мајка, да помогне.
   Било је већ увелико пре подне, деца су се играла испред куће, жене седеле унутра. Одједном, Вероника је зачула грмљавину. Није ваљда опет киша? Таман што је стала. Није грмљавина, ово више личи на авион у прелету, и то ниском. Откуд авион у тој забити? Радио је почео да се гаси и пали. Нестајало је струје. Вероника је схватила. Истрчала је из куће, само да би видела како се брдо обрушава. Готово километар широк појас земље, блата и стена јурио је ка селу. Могла је да види како бандере разасуте по падини пуцају као чачкалице.

Дограбила је децу, дозвала мајку. Шћућуриле су се у соби најдаљој од брда. И то оног које је управо хитало ка њима.
   Нешто касније, Хосе се нашао на путу ка селу. Сада је пут затворен, полиција и војска нису дозвољавали пролаз. Добар део пута већ је био прекривен дебелим слојем блата, стења, дрвећа ишчупаног из корена. Насред пута је чак био и некакав кров. Хосе је препознао остатке кућице коју су сељаци користили када би боравили у брдима. Само, место јој није било ту, већ више километара узбрдо. Потрчао је ка селу, слутећи најгоре. Ко зна да ли уопште има где да трчи?
   Војници и полицајци покушали су да га зауставе. Урлали су за њим. Један је испалио метак у ваздух. Хосе је стигао само да им довикне:
   – Ја не стајем, па макар пуцали у месо!

Двеста метара даље улетео је у блато до колена. Пробијао се са тешком муком. Некако се узверао на дебло које се ту нашло, да мало одмори. Гледао је около, куда може да прође. Узалуд, свуда блато, и то дубоко. Једино да покуша да скаче с дебла на неко дрво, па с тог дрвета на камен. Тако све док не прође замку од блата.


   Док се пребацивао на наизглед чврст терен, зачуо је женски глас. Звала је у помоћ, плакала. Погледао је на ту страну, само да би видео како се на површини блата појављују мехурићи. Нестала је с површине. Решио је да покуша да помогне.
Пребацио се на друго дебло. Осматрао је, али жене нигде није било. Одједном, из блата је изронила рука. Покушао је да јој приђе, али је само успео да и сам улети у бујицу. Задржао се у последњем тренутку. Осетио је ударац у главу. Неко парче дрвета је налетело на њега. Ипак, није успело да га онесвести, што би вероватно био крај. Она рука је нестала.
   Што је брже могао, пришао је том месту. Одмах испод површине била је гомила дрвета и разне друге наплавине. Пипао је. Коначно, под руком је осетио ногу. Повукао је, и на површини се ускоро нашла она жена. Блатњава, крвава и изубијана, али жива. Да све буде горе, у наручју је држала бебу. Некако је успео да их подигне на балван који је деловао најстабилније, заглављен између две стене. Жена је била при свести, али дете није давало знаке живота. Покушао је да масира срце. Неколико секунди касније, зачуо се плач. Беба је жива!
   Хосе се окренуо и схватио да се за њим пробијају и други спасиоци. Показао им је жену с бебом и кренуо даље. Довикивали су му да их сачека, али се није обазирао. Гурао је даље, кроз блато. Мора да види шта је с његовом породицом. Да ли су уопште живи? Да ли његова деца умиру, док он спасава туђу?

Сада је већ био на улазу у село, а његова кућа је на другом крају. А ово што види никако не личи на оно село које је оставио свега неколико сати раније. Две куће биле су буквално преврнуте. Од треће је недостајала половина, као пресечена неком огромном секиром. Из једне од рушевина чуо је дозивање. Кренуо је према звуку.
   Како је пришао ономе што је некада била кућа, заглибио се готово до рамена. Није могао да помери руке и ноге. Помислио је да је сада и њему дошао крај. Удавиће се, блато ће да га усиса. Када је прошао први напад панике, престао је да се батрга. Трезвено је размишљао – мора полако да покреће руке и ноге и око себе прави простор. Миц по миц и успео је да се извуче. Закорачио је у остатке куће. И даље се чуло јечање.
   У купатилу, које је за дивно чудо било готово нетакнуто, осим што није имало кров, затекао је старијег човека. Одрон га је очигледно затекао на туширању. Лежао је постранце, крваве главе. Изгледа да га је погодио неки камен. Повређени је био два пута већи и тежи од Хосеа, па није никако могао да га извуче. Мораће да сачека помоћ. За сваки случај, да га спасиоци не обиђу, импровизовао је ознаку. Своју мајицу је везао за неку мотку и окачио поред човека. Ваљда ће га видети.
   Док је ишао ка својој кући, опет је чуо јечање. Ушао је међу остатке куће. Звук је допирао испод гомиле крша. Разгрнуо је делове зида, штедњак, а ту су се нашле и неке аутомобилске гуме. Видео је човека. Само, било је ту још великих комада, које није успевао да помери и отрпа га. Док је покушавао да гурне велику стену, зачуо је звук хеликоптера изнад себе.
   Војни хеликоптер кружио је изнад села. Хосе се успентрао на остатке зида како би спасиоцима показао да је доле затрпан човек. Из летелице је полетела сајла. Везао је стену како је знао и умео. Хеликоптер се полако подигао. Стена је попустила. Спустио се још један спасилац, па су њих двојица копали удруженим снагама. Најзад су угледали главу човека. Лице је било прекривено неким крпама, а тканина натопљена крвљу. Кад су га откопали, схватили су да су му руке потпуно огуљене, на неким местима до костију. Ипак, био је жив.

Хосеу је требало готово сат времена да прође неколико стотина метара до своје куће. Из даљине је деловало кад да ју је одрон заобишао. Када је пришао, схватио је да се блато зауставило свега два метра од улаза. Али у кући није било никога. Где ли му је породица? Да ли су живи?
   Проверио је околне куће. Биле су празне. Онда је кренуо ка излазу из села. Мало даље, на чврстој стени, направљен је привремени спасилачки центар. Загледао је по шаторима. Његових ни од корова. Полако је западао у очај. Мора да су негде у блату. Како их није видео? Онда је зачуо познат глас. Окренуо се. У сусрет му је трчала кћи. За њом још двоје деце. Па жена и ташта. Грлили су га. Тек онда се онесвестио од напора.
   За дивно чудо, у селу које готово да је збрисано с лица Земље, није било људских жртава. Тешко да би тако било да није било Хосеа. И њему сличних, наравно.