Кад се јежимо од музике

У ГОСПОЈИЦЕ ЦВРЦЕ ОСЕТЉИВО СРЦЕ

Можда су и вас завитлавали да сте нежна душица кад засузите слушајући неку мелодију. Не узбуђујте се, утешиће вас научно објашњење и за сузе и за најежену кожу по целом телу!

Бетовенова „Месечева соната”, Моцартов „Реквијем”,  „Агни партене” Дивне Љубојевић, „Strange fruit” Били Холидеј, „Слободан” Стивија Водера... толико је музике у којој бескрајно уживамо и истовремено се стресемо као да нам је хладно. А у ствари нам је топло око срца. Звучи противречно? Наука има одговоре и на такве недоумице.
   Кад музика потрефи „жицу Ге”, ваше тело креће у физиолошки луна парк. Повећава се број откуцаја срца. Зенице се шире. Расте температура тела. Крв има тежњу да се сјури у ноге, а оне да цупкају. Ваш мали мозак – „контрола лета” наших покрета – такође постане живахнији. Низ леђа крене језа.  Све се то догађа због тога што ваш мозак натапа главни кривац – допамин.
   Истраживања показују да се то догађа због тога што (најбоља) музика покреће прастари пут система награђивања у мозгу, подстичући допамин да поплави стријатум, део сиве масе и базалних ганглија, који се „укључује” на награду и подстицај.

На први поглед, необично је то што количина допамина у мозгу може да достигне врхунац неколико секунди пре оног нарочитог тренутка у музици коју слушате, очекујући баш тај део који највише волите. Међутим, мозак је добар слушалац и стално се труди да предвиђа шта ће се следеће догодити. То је својство које се развијало током еволуције јер је добро предвиђање било од суштинске важности за опстанак у могуће непријатељском окружењу.
   Композитори, или извођачи музике, нису виша бића, иако то понекад тако изгледа кад слушамо оно што су створили. И они су током еволуције навежбали да нас чачкају по мозгу, да ослушкујемо и чекамо да допамин  досегне ону количину која покреће осећај испуњености док ми покушавамо да одгонетнемо ту ноту, сазвучје или преокрет који ће донети усхићење. А онда, кад најзад чујемо тај тон – БАМ! – стријатум натопљен допамином пошаље језу низ леђа.

Има и другачијих обајшњења. Неки неуронаучници тврде да музика која нас растужује чешће производи јежење коже него она која нас развесели. То јест, да сетна мелодија покреће прадавни механизам који је и у пећинама Алтамире чинио да се стресамо – и објашњава га као реакцију нелагоде и узнемирености кад су наши преци били одвојени од остатка породице. Тако би и ова реакција била производ еволуције чији је наум, по свему судећи, био да људи вежбају сарадњу и заједништво.

ШТА ЗНАМО О ДОПАМИНУ

   То је хемијска супстанца која се понаша и и као хормон и као неуротрансмитер, материја која уређује пренос електричних сигнала између нервних ћелија. Њену важност илуструје податак да га у мозгу луче чак три важна система:  црна супстанца, лимбички систем испод мождане коре и хипоталамус. 
   Настаје од тирозина, једне од двадесет основних аминокиселина које стварају ама баш све беланчевине у свим организмима, од бактерија до човека, а уносе се храном. 
   Тирозин подстиче рад мозга, нарочито хипофизе, као и штитасте жлезде. Највише га има у млечним производима, бананама, махунаркама, сусаму, бадемима и авокаду.
   Треба вам додатна доза допамина? Салата од куваног пасуља, уз додатак поменутих бадема, сусама и мало пуномасног сира биће савршен извор допамина за мозак. Направите је уз своју омиљену песму, залијте сузама и послужите запрепашћеним гостима.

   Дакле, уопште није тачно да језа растужи људе. Напротив, ово осећање углавном се доживљава као позитивно – туга или сета проживљене кроз музику, не као стварни догађај. Што нас доводи и до треће могуће теорије. Амигдала, или бадемасто једро, део мозга који обрађује наша осећања, такође реагује на музику, али на свој начин. Меланхолична мелодија може у њој да подстакне реакцију страха, од чега вам се најежи кожа по целом телу, то јест подигне се некадашње мноштво чекиња. Иако тог заштитног крзна више нема, мозак наставља да се понаша као и у кенозоику и пребацује се на утврђивање да ли је потребно да и даље изгледамо накострешено, односно да ли постоји стварна опасност.  Кад утврди да нема разлога за бригу, реакција страха се повлачи и остају нам само накострешене длаке, за сваки случај.

Јежење нема никакве везе с жанром музике – Бах, фадо, техно – потпуно је свеједно. Важно је како је то написано или одсвирано/отпевано и колико има неочекиваних изненађења. Било да у композицију улази нови инструмент, мења се темпо, све се нагло стиша или претвори у ерупцију снажних звукова, допамин натопи наше неуроне и произведе задовољство због изненађења. А  можете да се најежите од темена до ножних прстију и управо зато што знате шта се спрема. Мозак се тако и даље поиграва с нама: кад су наша очекивања испуњена, има један нуклеус акумбенс (зове се и цингуларна вијуга), такође део базалних ганглија, који поскочи од радости. И он воли ону игру погађања у којој је награда прилив допамина. Управо је то разлог због кога 90 одсто музичара има најежену кожу приликом извођења.
   Није неважно ни ком типу личности припадате. Људи склонији стицању нових искустава и знања (укључујући и свирање неког инструмента) чешће се јеже од задовољства. Који год део мозга био најодговорнији за наше телесно испољавање задовољства, некако се и даље много тога у нашем понашању своди на условљавање, појаву коју је открио лекар Иван Петрович Павлов, рођен 1849, само десет година пре него што је Дарвин објавио „Порекло врста”.

Број: 3388 2017.
Аутор: Н. М.
Илустратор: Драган Максимовић