Живот пише драме

У БЕЛОЈ ГРОБНИЦИ

Док су спасиоци трагали за лешевима, Матроне је лежао испод снега. Срећом, нашао се у ваздушном џепу. Није знао да је десет метара испод површине. Није могао да чује шта се дешава изнад њега.

Хотел „Ригопjано” на ободу италијанских Апенина, око 150 километара североисточно од Рима, увек је био некако скрајнут. Баш та осама привлачила је многе госте, укључујући и позната лица.
   У јануару 2017. године снег је неуобичајено јако падао, чак и за то доба године. Данима, без престанка. Сметови око хотела расли су из сата у сат. То је забринуло и Ђанпаола Матронеа, који се из Рима управо спремао пут хотела. Он и жена Валентина намеравали су да проведу миран викенд. Само, бринуо га је снег. Зато је позвао власника хотела. Овај га је уверио да је довољно да стави ланце на точкове. Проћи ће без по муке.
   Шест сати касније схватили су да то није био лак подухват. Мећава их је натерала да успоре, а када су коначно стигли, готово да су испали из аутомобила. Исцрпљени су ушли у собу, мало се средили и сишли на вечеру. Није им се свидело како је изгледао келнер који их је услужио. Био је забринут. Схватили су зашто, када је у пола гласа признао да се плаши више од њих. Већ шест дана је практично заробљен у хотелу. Ђанпаоло и Валентина нису ово озбиљно схватили. Човек претерује. После вечере једино су били у стању да се сруче у кревет.

Када су се пробудили, схватили су да су се до те среде, 18. јануара, прилике додатно погоршале. Нису могли да виде кола на паркингу. Прекидачи за светло одбијали су послушност. Хотел је био без струје и телефона. Мобилни телефони су тек понегде имали сигнал.
   После доручка Ђанпаоло и Валентина отишли су до базена. Одједном, хотел је почео да се тресе. Прозори су звецкали, док се вода узбуркала. Погледали су се. Земљотрес. То је било сасвим довољно за супружнике. Брзо су се обукли и пожурили ка паркингу. Нису покупили ствари из собе. Десетак минута касније, планина је поново затутњала.



   До тада су већ били на путу ка подножју. Неколико минута касније, схватили су да не могу даље. Пут је запречио повелики нанос снега. Матроне се некако успентрао на препреку, само да би се уверио да се снег простире докле поглед допире. Остало им је само да се врате до хотела.
   Док се напољу смркавало, четрдесет гостију и запослених већало је шта им је чинити. Неки су се разишли по собама, неки су седели у библиотеци. Адријана Врансеану послала је мужа Ђанпјера до аутомобила по пилуле против главобоље. Она је са две кћерке остала у билијарској сали. Матронеи су стајали близу рецепције. Газда хотела у просторији иза. Десетак радника било је у кухињи. Тада је кренуло.

Чули су лавину пре него што су је угледали. Док се прави зид од снега и леда ваљао ка хотелу, производио је неподношљиву тутњаву. Неко је касније израчунао да је количина снега била довољна да се напуни преко 4.000 највећих шлепера. Уз оно што је снег повукао са собом, дрвеће и камење. И то све брзином од преко стотину километара на сат.
  Зидови су попуцали у првом удару. Лавина је ударила право у кухињу. Сви радници који су се тамо затекли остали су на месту мртви. Снег је ишчупао хотел из темеља и претворио га у гомилу крша. Делови су летели по сто метара. А када се лавина коначно зауставила, они преживели остали су затрпани. Све се смирило. И замрачило.
   Фабио Салцета, домар хотела, у то време био је у радионици стотинак метара удаљеној од главне зграде. Чуо је тутњаву, која се убрзо претворила у муклу тишину. Покушао је да отвори врата, али није успевао. Снег их је затрпао. Некако је испузао кроз прозор и затекао снежно поље на месту где је донедавно стајао хотел. Тек неколико минута касније спазио је врх крова који је вирио из снега. И то стотинак метара даље од места на коме се зграда налазила свега десет минута раније.

Видео је и човека који је бауљао преко снега. Био је то Ђанпјеро, који је кренуо до кола по таблете. Лавина га је мимоишла и сада је рукама копао по наносима снега. Породица му је остала у хотелу.
  Неким чудом, његов аутомобил је поштеђен. Два човека ушла су у кабину. Покушавали су да ухвате сигнал мобилног телефона. Сат касније, успели су да добију спасиоце. Антонио Кроцета, њихов шеф, узбунио је војску. Потом окупио јединицу, њих четрнаесторо. Ваљало им је да се попну десетак километара уз планину. Осам сати касније, били су на месту где се налазио хотел.
   Нигде ниједног покрета. Требало им је неколико минута да спазе људе у аутомобилу. Ови су им рекли да је у хотелу било око четрдесет људи. Дали су им важна обавештења, где би страдалници могли да се налазе. Спасиоци су одмах почели да буше наносе снега.
   Читав сат био им је потребан да нађу првог. Био је то један од запослених, и био је жив. Нешто даље, још један његов колега. Потом су нашли тело власника хотела. Наставили су без предаха.

Док су спасиоци трагали за лешевима, Матроне је лежао испод снега. Срећом, нашао се у ваздушном џепу. Није знао да је десет метара испод површине. Није могао да чује шта се дешава изнад њега. У потпуној тами, нанос га је притискао и мрвио. Није могао да се сети шта се десило, откуд он ту.
   Лежао је на стомаку. Лева нога била је потпуно изврнута, па му је стопало додиривало образ. Могао је да мрда леву руку, али су десна рука и нога биле притиснуте нечим огромним. Ни макац. С ужасом је схватио да му брада лежи на колену нечијег тела. Леша, заправо. Покушавао је да се сети. Онда му је синуло.

Стајао је на вратима између две просторије у хотел. Причао са женом. Тада се све обрушило. Тај довратак га је спасао. Покушао је да дозове жену. Ништа, нико да се одазове. Онда је зачуо глас. Дозивала га је. Питала да ли је жив. Одазвао се.
   Повремено би губио свест. Привиђали су му се спасиоци, који би га на чаробном ћилиму извукли из снега. Потом неки пријатељ, билдер, који је подизао тоне бетона и снега и ослобађао га.
    Већ је био четвртак када је стигло још спасилаца. Они најискуснији гледали су остатке хотела и вртели главама. Нема преживелих! Техничари су поставили антене којима су ловили сигнале мобилних телефона. Где су телефони, ту су и људи.
   Окренули су се брдашцету које је направила лавина. Претпостављали су да је то кров хотела. Откопали су га, потом исекли остатке. Полако су се спустили у гомилу крша која је некада представљала зграду. Сатима су дозивали преживеле. Нико се није одазивао.
   Сутрадан, више од тридесет сати пошто је почела потрага, чули су нешто. Жена је дозивала у помоћ. Била је то Адријана. Једна кћерка била је с њом, друга нешто даље. Брзо су их извукли. Ово им је дало наду да има још преживелих.

Просекли су пут до следеће гомиле крша, некадашње просторије. На камерама су спазили двоје деце. Крила су се иза кауча, који је неким чудом остао читав. Нешто касније, ухватили су сигнал телефона. Копали су на ту страну. Убрзо су извадили пар и још једну жену. Они су им рекли да је доле још један човек, Матроне.
   Увелико је прошла поноћ, 55 сати од лавине. Копали су без престанка, уз стрепњу да све врло лако може да се обруши. Ломили су сечиво за сечивом на моторним тестерама идући у правцу одакле је допирао сигнал. Одједном су чули глас. Погасили су машине. Био је то Матроне. Дозивали су га.
    Овај је био у бунилу. Готово да је видео и чуо своју жену. Говорила му је да ће све бити у реду. Стиже помоћ. Тако је и било. У шест сати ујутру спасиоци су пробили последњи слој изнад Матронеа. У том ваздушном џепу била су и два леша. Дизалицама су померили делове бетона и извукли их напоље. Био је последњи, једанаести од преживелих.
    Пет дана касније рекли су му да Валентина није преживела. Нашли су тело, недалеко од места на коме је Матроне био заробљен. Проценили су да је погинула у тренутку рушења хотела. А гласови које је Матроне чуо? Приписали су то анђелима чуварима.