Стара бокељска легенда на нов начин

ТРИ СОРЕЛЕ

Пре много, много година живеле су у једној кући у Прчњу три сестре, Ката, Ана и Марија. Једном, на први дан пролећа, када не ваља згазити своју сенку, најстарија Ката рано изјутра, пролазећи пијацом, наиђе на младог капетана, који пред њом начини дубок наклон, па му рече:
– Добро јутро, капетане. Узми мене догодине, ја ћу те слушати и без речи чинити све што заповедиш, а кључ од твоје ризнице биће увек код мене у недрима.

Капетан се насмеја танким брко и они се растадоше. Када је стигла кући, сестрама о овоме ништа није говорила, а на прозор је прострла бело платно, знак да чека поморца. Средња сестра Ана у подне прође тргом па наиђе на истог младог капетана, а када он учини наклон пред њом, обрати му се:
– Добар дан, капетане. Узми мене догодине, ја ћу ти пружити свако задовољство кад год будеш био дома.

Капетан се само насмеја горњом усном, и они се потом растадоше. Код куће о овом сусрету сестрама ништа није говорила, само је на свој прозор уметнула бело платно, као и сестра. Пред сам сутон, најмлађа сестра Марија прође ривом, па и сама наиђе на истог младог капетана и, када он учини наклон пред њом, она му каза:
– Добро вече, капетане. Узми мене догодине, ја ћу ти бити друг у невољи. На ове речи капетан се насмеши и очима и уснама и они се растадоше. Ни она кући није рекла сестрама, само је разастрла бело платно на свој прозор. Следећег јутра капетан отплови из Котора.

Прошла је година како су сестре чекале капетана, али се он не врати у Котор. Прође и друга, преступна година, али капетана нема па нема. Треће године једне ноћи задува југо и куга дође у град. У црној хаљини, са црним велом дугим девет стопа, и белих очију без зеница, госпа куга косила је људе свакога дана у другој кући.

Једног јутра на которској пијаци куга ухвати Кату за косу и она почне да је преклиње:
– Немој мене, госпо куго, ја чекам свога драгог.
– Ако хоћеш да те пустим – одговори јој куга – мораш да ми обећаш оног ког највише волиш, свог капетана!
– Немој њега, обећавам ти своје две сестре заузврат!

Куга пружи надланицу, најстарија сестра је пољуби у знак да је погодба склопљена, и њих две се расташе. Кући сестрама за овај сусрет није рекла. Када је избило подне, средњу сестру на тргу ухвати госпа куга и она, кад виде да неће моћи да јој побегне, поче да је преклиње:
– Немој мене, уважена госпо куго, ја чекам свога драгог.

Куга јој одговори да, ако хоће да је пусти, мора да јој обећа оног ког највише воли, свог капетана. И Ана јој понуди своје две сестре, погоди се тако с њом, па оде. Кући сестрама овај сусрет није помињала. У сутон, на риви куга зграби и најмлађу сестру Марију, а она је поче преклињати речима:
– Немој мене узети, куго, ја чекам свога драгог.
– Ако хоћеш да те пустим, мораш да ми обећаш оног ког највише волиш, свог капетана!
– Онда узми мене, а моју љубав остави да живи – одговори Марија, више се и не опирући црној судбини.

Куга се најпре изненади, па коначно каза:
– Због твог поштења ћу те наградити. Поштедећу ти живот, али дуг према мени мораћеш да платиш. Бићеш ми слушкињица годину дана, после тога си слободна.

Следећег јутра старије сестре опазиле су да Марије нема и, пошто су обе помислиле да ју је куга однела, оне зазидаше њен прозор. Прошло је мање од недељу дана, кад најстарија сестра умре, а средња зазида и њен прозор. Прође још једна недеља, кад умре и средња сестра, а њен прозор зазидаше комшије.

Куга је и даље односила животе Бокељâ, а Марија је вредно чистила и прала у њеном црном двору. И тако, све док се није навршила година од њиховог сусрета, а куга се заситила Котора, па пустила најмлађу сестру и отишла.

Када је видела зазидане прозоре на кући и чула за своје сестре, Марија горко заплака. Плакала је дању и ноћу у сну, а ујутру је шетала обалом и говорила сама за себе: „Остала сама... на целоме свету.” И у том часу она угледа једра капетановог брода и виде њега како јој маше са палубе. Чим се искрцао, он је запроси речима:
– Прешао сам седам мора и све сам окушао, и богатство и задовољство, али само једно нигде нисам нашао – друга у невољи!
Сутрадан се венчаше и живели су срећно до краја живота.