ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ТРАКТОР НА КОЛЕНУ

Возач се завукао под приколицу како би одглавио поломљену спону. Неколико секунди касније све се обрушило.

Још није било сасвим свануло када је четрдесетпетогодишњи Жоао Барт зауставио свој џип надомак плантаже шећерне трске на североистоку Бразила. Потегао је гутљај кафе, колико да дође себи. Изашао је из возила и кренуо ка трактору.
   Као и увек, проверио је механизацију којом је требало да ради тај дан. На трактор је закачена приколица. Заправо, резервоар напуњен до врха, више од 5.000 литара хербицида. Проверио је споне, све је било у реду.
   За тај дан, 4. октобар прошле године, предвиђено је да прска младу трску на удаљеном крају плантаже. Није то било ништа ново за Жоаоа. Готово цео живот провео је на фармама. Ишао је с једне на другу, обрађивао земљу. Био је то посао за усамљенике. Већину дана проводио је потпуно сан. И то је било баш оно у чему је Жоао уживао.
   Сео је за управљач трактора, затворио врата кабине. Да би дошао до засада, морао је да провезе трактор уском стазицом утабане земље. Није се бринуо, од силне механизације стаза је утабана до чврстине бетона. Мораће да прође кроз поток, па даље стазом. Убацио је возило у брзину и кренуо.
   Неколико минута касније, трактор је стао. Док је излазио из кабине, Жоаоу је испао мобилни телефон из џепа. Завршио је негде испод гуме. Човек је све псујући потражио справицу. Вратио ју је у џеп, па је зашао иза трактора, да види у чему је ствар.
   Један поглед открио је све. Када је прелазио поток, метална спона се расклимала. Чим је изашао на стазу, пукла је. Каблови су још били повезани, али се спона поломила од оптерећења. Нос приколице био је забијен у земљу.

Један крај споне завршио је испод трактора. Жоао је морао да отпусти део пречаге, потом да је поправи и настави даље. Ништа што није радио десетинама пута раније. Стално се дешавало. Вратио се у кабину и померио трактор мало уназад. Маневрисао је све док шипка није извирила. Узео је кутију с алатом и парче ланца и поново искочио на стазу. Гутљај воде, већ је врућина. Коначно, досетио се и мобилни телефон извадио из џепа и бацио на седиште. Само ће да му смета при послу.
   Километрима около није било никог. Мораће да ради сам. Ништа зато. Још једном је погледао квар. Део споне који је остао на приколици зарио се у земљу. Обмотао је ланац око куке, други део везао за трактор. За сваки случај, дрвеним облицама учврстио је точкове приколице. То је требало да га обезбеди када се завуче испод да потпуно откачи спону.
   Једва је успео да се подвуче испод цистерне. Било је ниско, с муком се померао. Пузао је, одбацивао се ногама. Није ни приметио да му се колено нашло баш поред облице. Још један покрет, па још један. Спона ни да мрдне. Изнервирао се. Свом снагом клатио је шипку. Опет ни да мрдне. Мрднуло је нешто друго. У џилитању је коленом померио облицу испод точка. Излетела је, а Жоаоу се готово десет тона терета обрушило на унутрашњу страну ноге.
   Пустом плантажом разлегао се урлик. Човек је једноставно закуцан за земљу. Када је дошао себи, погледао је наниже. Колено му је било потпуно сабијено, чинило му се да је двоструко тање него иначе. Потколеница и стопало почели су да отичу. Кад пре? Од бола би повремено губио свест.
   Неколико секунди касније, неки глас у глави говорио му је да мора да изује чизму. Жоаоа је то пренуло. Осећао је како му стопало пулсира. Пресамитио се, језиво је болело. Ипак, успео је да дохвати обућу. Готово да ју је стргао с ноге. Осетио је мало олакшање.

Већ је могао лакше да мисли. Куд је оставио телефон у кабини? До сутра ујутру га нико неће тражити. А до тада ће да буде мртав.
  Покушао је да виче. Убрзо је и одустао, када је схватио да нема никога ко би могао да му помогне. Ако неко и прође, неће видети ништа необично. Трактор поред поља трске.
   Док га је бол прожимао, сетио се цигарета у џепу. Дохватио је кутију, извадио једну цигарету. Дрхтавим рукама је припалио и срушио се на леђа. Увлачио је димове и мислио шта даље. То га је мало смирило. Као да је направио паузу.
  Негде на пола цигарете, схватио је да га нешто жуља у џепу. Синуло му је. Перорез. То је била једна од највреднијих ствари које је поседовао. Остао му је од оца. Употребљива стварчица, с неколико сечива и разних додатака. Чак и тестером. И сада ће моћи да га употреби. Само, постоје два начина. Или ће да покуша да одсече сопствену ногу и ослободи се или ће да покуша да ископа земљу око колена. Прва замисао му се никако није допадала. Можда ипак успе да ископа довољно дубоку рупу и помери колено. Дохватио је нож, отворио највеће сечиво. Неколико секунди касније махнито је копао.
   Незгода је што је земља потпуно утабана. Тврда. Сечиво се одбијало, а одваљивало је сасвим мале комаде. Плашио се да га не сломи. То би заиста била смртна пресуда. Забадао је сечиво, па га ударао дланом. Све већи и већи комади земље су се одваљивали. Отворио је и тестеру. Ако ништа друго, била је дебља од обичног сечива. Наставио је да копа испод колена.
   Тестеру би забио у тло колико год је могао. Онда ју је вртео. Рупа се продубљивала. Избацивао је одваљене комаде земље и тестеру забијао неколико милиметара даље. Много касније, већ је могао да копа рукама. Сваких десет до петнаест минута мењао је страну колена с које ће да копа.
    С чела му се зној сливао у очи и заслепљивао га. Температура је расла, а део тела који је вирио испод приколице био је на сунцу. Убио би за гутљај воде. Поглед му је пао на течност која је цурила из приколице, свега метар даље. Шта ли је то? Ако је хербицид, не сме ни да помисли да пије, ма колико жедан био. Можда је нека вода? Испружио је руку, дохватио неколико капи. Пажљиво је омирисао. Деловало је као смрдљива вода. Халапљиво је лизао, па скупљао још капи. Није цурило из цистерне, а то је било најважније.

Тада су му се мисли већ разбистриле. Био је бесан на себе. Зашто није боље обезбедио приколицу? Тај бес ипак је имао неку сврху. Помамно је разгртао земљу.
   Шест сати касније још је био притиснут уза земљу. Само, потпуно је ослабио. Крв се скупљала испод приклештеног колена. Потколеница и стопало увећали су се бар четири пута. И били су све тамнији, готово црни. Пулсирало је, као да ће да експлодира. Бесан, дограбио је нож. Избошће се. Тако ће да смањи притисак. Док је скупљао храброст, погледао је на тло испод ноге. Било је блатњаво. Крв се измешала са земљом. Руком је дотакао ногу и схватио да је крвава. Кожа је сама пукла. На нози је имао рупу величине песнице. Искрвариће.
   Неће! Полако је скинуо каиш и подвезао ногу. То је мало успорило крволиптање. Али, нема више времена. Копао је још брже.
   Предвече је рупа испод колена била пола метра дугачка и десетак центиметара дубока. Бојажљиво је покренуо ногу. И успео је! Није могао да верује. Нога се полако померала. Било је простора. Решио је да иде на све или ништа.
   Ухватио се за део каросерије приколице. Из све снаге је повукао, издигао се. Повукао је ногу. Бол је био страшан. Секунд касније био је слободан.
   Полако се извукао на стазу и осовио на ноге. Како је тежину пребацио на ону повређену, одмах се сручио. Тако неће моћи. Али више није било времена. Мора хитно да дође до кабине и позове помоћ.

Вукао се уз приколицу, па уз трактор. Више је користио руке него ноге. Гледао је да се не ослања на ону повређену. Требало му је пет минута за три-четири метра.
   Док је стигао до кабине, већ је био готов да се онесвести. Дограбио је телефон и позвао помоћ. Онда је склопио очи.
   Колеге су брзо стигле. Пребацили су га у болницу. Уследило је више од двадесет операција. Успешних, нога му је спасена. А без ножа и даље не излази из куће.