За читање и уживање - Ото Олтвањи

ТИЛТ

„Он је убица са другог света”, рекла је Елвира одсутно, „а дошао је да науди нашем.”

Марић и Трифуновић, изваљени пред телевизором, значајно се погледаше. Обојица су били подврнули рукаве кошуља и попустили чворове на краватама. Под пазухом су им висиле футроле са пиштољима.
Тек пробуђена, стајала је пред њима у јутарњем мантилу, распуштене масне косе, као приказа. Када је приметила њихове неверничке погледе, само је одмахнула руком, покупила шољу вреле кафе са стола и повукла се назад у собу. Трифуновић стаде са испијањем кафе у пола гутљаја.

„Шта рече?”

„Пусти је. Видиш да је под стресом.”

Он заврте главом: „Причали су ми момци из друге смене, ал’ нисам веровао.”

„И ти би пролупао да неко хоће да те кокне.”

„А, не. Ја не бих пролупао. Ја бих кокнуо типа. Шта сад ту.”

Марић га погледа испод ока. Трифуновић подиже руке у знак предаје. Требало је прегурати дан са досадњаковићем. Марић устаде, протегну леђа и прошета до прозора. Провирио је између тешких завеса.

„Шта се зна о типу?”, рече Трифуновић иза њега.

Марић зажмури. Ево га опет.

„Манијак”, рече. „Луд човек.”

„Добро, а зашто баш њу?”

„Ех, зашто. Зато што је лепа. Зато што глумице свако зна. Зато што је луд.”

Марић је чекао ново питање. Трифуновићу је било доста. За сада.

О чему је то Елвира причала? Свет. Свет је био на свом месту и, хвала на питању, добро. Видик са прозора пуцао је на уредно поткресану пољану у ували и куси шумарак на пропланку изнад ње. Пролећно небо није се имало чиме похвалити. Чуо је иритирајући цвркут, као и читаве претходне недеље. Ништа сумњиво на хоризонту.

„Ала је досадно”, рече Трифуновић, покушавајући да убаци чачкалицу у шољу.

„Гледај телевизор.”

„Хвата само један канал.”

„Читај хороскоп.”

Врата њене собе нагло се отворише. Провирила је, угледала их, повукла главу назад, нешто чепркала по соби, затим изашла. Имала је на себи дукс и фармерке, а у руци је држала несесер. Посматрала их је са мешавином беса и туге.

„Знам да долази”, рекла је. „А ако мене дохвати, страдаћете и ви. Као и сви остали.”

Ћутали су. Трифуновић је буљио у своје пертле. Одмахнула је главом и продужила у купатило. Уверивши се да га не види, Трифуновић заврте прстом пред слепоочницом. Марић слегну раменима.

„Ајде, ти си је већ чувао”, рече Трифуновић. „Шта још прича?”

„Шта прича? Свашта. Лупета.”

„Ал’ шта?”

„Нећу ни да ти понављам”.

Трифуновић се нагну напред: „Е, сад ми мораш рећи.”

„Све што треба да знаш, већ знаш. Јури је манијак. А ми знамо са манијацима. Чича-мича...”

„А како знамо за манијака? Ако је луда, могла је да измисли.”

„Можда је и измислила. Не мења ствар. Ако је шеф уверен да је на било који начин угрожена, ми морамо да је пазимо.”

Трифуновић га погледа молећиво. Марић проучи ручни часовник као да се у њему крије спас. Шест сати до краја смене. Време му је увек најспорије пролазило са Трифуном. Момци су причали да је Трифун–Маре најгора комбинација. Завукао је руке у џепове.

„Чуо си је. Каже да је тип са другог света. Да жели баш њу.”

Трифуновић заборави да затвори уста: „Е, сад.”

„Рекао сам ти.”

„Ал’ зашто баш њу?”

„Зато што је посебна.”

„Шта, има три брадавице? Спојене прсте на ногама? Закржљали реп?”

Марић припали цигарету и слегну раменима. Трифуновић заврте главом.

„Кад ће ручак?”

„Има кад.”

„Не допада ми се нови ресторан. Ништа шкембићи, коленице.”

„Мајорка је био скуп за одсек.”

Када је изашла, деловала је свежије. Зализала је косу иза ушију, због чега су јој јагодице дошле више до изражаја. Заиста је била лепа. Пришла је столу и почела да трпа охлађени доручак у уста.

„Већ је побио моју браћу и сестре”, рекла је између залогаја. „Остала сам само ја. После тога – ди енд.”

„Како то мислите?”

„Лепо. Видећете.”

Покупила је јабуку и вратила се у собу. Трифуновић је деловао подједнако збуњено и забринуто.

„Еј, морам да ти кажем. Плаши ме ова твоја мала.”

„Гледај телевизор”, рече Марић. Пришао је њеним вратима и покуцао. Ушао је иако није добио одговор. Седела је на кревету са јастуком за леђима.

„Треба ли вам нешто?”, упита.

Одмахнула је главом: „Полиција ми не може помоћи.”

„Госпођице, дајемо све од себе”, рече он. Брстила је јабуку. Окренуо се да пође када она рече:

„Има слабу тачку, јел’ знаш?”

„Да? А то је...?”

„Указаће се у одсудном часу. Слаба тачка.”

Заустио је нешто да каже, али Трифуновић га је дозивао. Елвира се унервози на кревету. Марић јој показа да остане где је и изађе.

„Неко је на вратима”, рече пребледели Трифуновић.

Ото Олтвањи (1971) је српски писац и преводилац. Најпознатији је по романима „Црне ципеле” и „Кичма ноћи”, жанровским причама, као и преводима америчке фантастике.

Марић стави кажипрст испред носа и извуче пиштољ из футроле. Трифун брже-боље извади свој. Марић отапка до улаза, показујући колеги да се повуче према њеној соби.

„Ко је?”, викну промукло.

„Клопа.”

Марић погледа на сат: „Поранили сте.”

„Није било гужве на путу.”

Марић дохвати воки-токи са стола и позва стражара са друма: „Ало, јел’ заиста стигла храна?”

Скоро минут нико се није одазивао, а онда закрча колегин глас: „Јесте, јесте. Управо сам га пропустио.”

„Зашто спаваш, ког ђавола?”

Намрштено је погледао у Трифуна и махнуо му да се повуче дубље унутра. Осећао се глупаво док је петљао са ланцем, али га је ипак угурао у лежиште. Одмах је препознао разносача који се безбрижно церио у одшкринута врата. Балавац са качкетом.

„Зашто нас плашиш?”, рече му Марић. Разносач се исцери још више.

„Извин’те. Ја мислио ви се ничег не бојите.”

„Тако је. Обично пуцамо, онда питамо за здравље.”

Марић скину ланац, широм отвори врата и преузе торбу с храном.

„Данас нисмо у форми.”

„Морате да потпишете”, додао је збуњени момак озбиљно.

Марић је спустио торбу до себе, узео хартију, ослонио је о зид и потражио оловку у џепу кошуље. Разносач је развлачио жваку, мангупски виркајући у собу.

„Где звераш?”, рече му Марић, нашкрабавши нешто. Овај се уозбиљи и одмахну главом.

„Немој то више да радиш. Долази се на пун сат. Мораћу да те пријавим газди.”

Марић му залупи врата у лице. Трифуновић рече: „Стварно ћеш га пријавити?”

„Немам паметнија посла.”

Трифуновић се нацери, посматрајући са прозора момка како снуждено улази у кеца.

Марић распакова торбу. У њој су се налазила само два оброка. Окренуо се ка Трифуну.

„Брзо! За њим! Брзо, док није отишао!”

Трифуновић се смота, похита ка вратима са заборављеним пиштољем у руци. Када их је отворио, на улазу је стајао низак човек зализане косе у мантилу. Бледог лица, тамних очију и густих црних бркова. Гледао је одсутно пред себе.

„Шта?”, рече Трифуновић.

Мушкарац махну руком дијагонално надоле, затим увис. Трака крви шибну по вратима, таваници предсобља. Трифуновић је неко време стајао усправно, а онда му попустише колена и он се расу по тепиху. Марић покупи пиштољ са стола и опали. Један, два, три. Цепајући мантил, меци су се тупо забијали у човеков торзо. Груписао их је око срца. На стрељачком такмичењу би по обичају освојио неку награду, али мушкарац се није много потресао. Лагано је прекорачио Трифуново раскомадано тело и пошао ка њему док су му се рупе на телу још димиле.

Марић испали нову серију. Успео је да га окрзне по образу, али човек се није заустављао; на лицу му је препознао најстрашнију безизражајност на свету. Ниско до ноге у руци је држао необичан плавичасти нож са кога се цедила крв. Изгледало је као да има двоструко сечиво, раздвојено пола центиметра. Марић је пошао неколико корака уназад, саплео се, напипао кваку иза себе и улетео у Елвирину собу. Она је лежала склупчана уза зид очију избечених од страха. Марић брзо закључа врата, двапут. Није долазио до даха.

„Стигао је. Знала сам.”

„Ко је он?”

„Не сме да ме убије! Не сме!”, викала је.

„Зашто?”, викао је Марић.

„Жели да… саплете свет”, рече кроз сузе. „Да му ишчаши зглоб.”

Марић није знао шта да каже. Зурио је у њено млечнобело лице и тамноцрвене усне.

„Ко си ти?”, прошапта он.

„Баланс. Последња од баланса. Све их је нашао.”

Нешто тресну о врата. Марић се покрену; шчепао ју је за руку и одвукао до прозора. Иза њих бубњање по храстовини није престајало. Он развали стакло дршком пиштоља и разгрну велике оштре комаде. Посекотине по руци није осећао. Ухватио је Елвиру око струка и помогао јој да искочи. Када је додирнула тле у подножју куће, окренула се према њему са надом на лицу која га је збунила. Он јој махну да трчи.

Уперио је пиштољ у врата у пределу кваке. Није се више чула лупњава, није се чуло ништа из осталог дела куће. Чекао је. Убрзано је исцрпео све тактике.

Ломљава у суседној просторији. Окренуо се на пети и нагнуо кроз прозор. Угледао је човека како се, бацивши се са прозора дневне собе, дочекује на ноге и трчи у правцу шумарка. Није видео девојку, претпостављао је да је замакла за прво брдашце. Подигао је оружје, нанишанио и опалио. Незнанац је трчао, не обазирући се.

Елвира изби на чистину увале. Јасно је видео како се збунила, устукнула. Схвативши шта се дешава, наставила је да трчи у још већој паници. Марић искочи кроз прозор. Незгодно се дочекао на мекој земљи, усправио и ударио у спринт за њима. Једно време значајно је смањивао раздаљину, а онда је човек нестао за брдашце. Док му је ветар ударао у лице и груди, Марић појача темпо уз пропланак.

На узвисину је доспео у тренутку када је човек у црном испод њега заскочио Елвиру и оборио је на земљу. Стуштио се низ падину, слушајући њене крике. Човек у црном подигао је плавичасто двоструко сечиво високо у ваздух, а онда га спустио. Свет око Марића – небо, планине, шума, Елвира, странац – начас се издужи, скупи и затрепери.

Чича-мича, помисли Марић, губећи равнотежу. Елвира је и даље вриштала. Још је жива. Марић настави да трчи.

Угледао је плавичасту светлост у странчевом левом оку: док му је све треперило пред очима, плава тачкица не већа од главе чиоде постала је једина фиксна тачка у Марићевом универзуму. Препустивши се лудилу, Марић застаде, клекну, брзо нанишани и повуче обарач. Животињски гроктај који је одјекнуо брдом пре него што је човек спустио нож уверио га је да је погодио где треба. Марић покри уши.

Игноришући нападача, који се праћакао на тлу, несигурно је пришао Елвири. Лакнуло му је када је видео да се држи око чланка за фармерке натопљене крвљу; није била озбиљније повређена. Вратио се до нападача, који је сада одсечно дахтао (дах му се маглио на +20), покупио његово пулсирајуће оружје и довршио посао. Покушао је да одагна мучнину. Још није био сигуран да ли стоји чврсто на тлу и да ли је тло на коме стоји чврсто.

Није се усудио да је пита има ли их још. Само рече: „Шта би се догодило?”

Ћутала је погнуте главе. Испрва је изгледало као да га није чула или не жели да га чује. Нешто ју је ипак натерало да подигне плаве очи и упути му поглед који га је убедио да не жели да зна одговор.