За читање и уживање – Густав Шваб

ТЕЗЕЈ

Код Питеја, оснивача малога града Трезена, свратио је, као пријатељ, атински краљ Егеј, који није имао деце и који је владао на двадесетак година пре Јасоновог аргонаутског потхвата. Овога Егеја, најстаријег од четири сина краља Пандиона Млађег, тешко је забрињавало што му брак није благословен потомством. Он се, наиме, јако бојао педесеторице синова свога брата Паланта, који су према њему имали непријатељских намера и презирали га што нема деце. Тако он дође на мисао да се тајно још једном ожени, у нади да ће на тај начин добити сина који ће му бити ослонац у старости и у владавини.
   Он се повери своме ломаћину Питеју, а срећа је хтела да се баш овоме јавило необично пророчанство, које му је навестило да се његова ћерка неће славно удати, али да ће зато родити славног сина. Ово трезенског краља и склони да своју ћерку Етру потајно уда за човека који код куће већ има жену. Када се то свршило, Егеј остане још само неколико дана у Трезену, па се онда опет врати у Атину. Када се на морској обали опраштао са својом другом женом, стави мач и обућу испод једног великог камена и рекне:
   – Ако богови буду наклоњени овој нашој вези, коју нисам закључио из лакомислености, него да бих мојој кући и земљи створио ослонац, и подаре ти сина, ти га потајно одгаји и никоме живом немој рећи ко му је отац. Кад одрасте толико да има снаге да одгурне овај камен, доведи га на ово место, нека узме обућу и мач, и пошаљи ми га с тим у Атину.
   Етра одиста и роди сина, дâ му име Тезеј и остави га да расте под старатељством свога деде Питеја. Правог оца свога детета она, према наређењу мужевљевом, затаји а дед рашири бајку да је Тезеј син Посејдонов.

Када се младић не само развио до дивне телесне снаге него показивао и храброст, разборитост и одлучност, његова мати Етра одведе га до камена, обавести га о његовом правом пореклу и позва да узме знаке за препознавање које је оставио његов отац и да отплови за Атину. Он привеже обућу за ноге, а око бедара припаса мач. Али, успротиви се да плови морем, мада су га дед и мати свесрдно молили за то. Пут преко превлаке до Атине био је тада веома опасан због заседа које су постављали разни разбојници и злочинци. Дед тачно опише младоме Тезеју свакога појединог разбојника и убицу, и какве све свирепости они врше над странцима. Али Тезеј је већ одавно узео Херакла и његову храброст за узор. И сада, као шеснаестогодишњак, није могао да се помири с том мишљу да, док његов рођак свуда тражи злочинце и чисти од њих и земљу и море, он бежи од њих када му се већ пружа прилика за борбу.
   – Шта би – рече он нерасположено, – шта би мој прави отац рекао кад бих му као знак за распознавање донео ненапрашене ципеле и неокрвављен мач? И стварно савлада млади јунак редом Перифета званог „Бацач топуза”, па Синида „Савијача оморике”,  пустахију Керкиона и на крају последњег и најокрутнијег друмског разбојника, кога су сви познавали само по његовом надимку Прокруст, што значи „Истезало”. Овај је имао две постеље, једну врло кратку, а другу веома дугачку. Када би му дошао надомак неки мален странац, сурови разбојник одвео би га на спавање до дугачке постеље.
   – Као што видиш – говорио би он тада, – моја постеља је сувише велика за тебе, чекај да ти је подесим, пријатељу! При томе би му истезао удове све док овај не издахне. Кад је, пак, наишао неки путник високог раста, он га је водио до кратке постеље и говорио му:
   – Жао ми је, драги мој, што моја постеља није начињена за тебе, и што је сувише мала, али ту ћемо се брзо помоћи! – па би му одсекао ноге, за толико колико су биле дуже од постеље. Овога, иначе великог дива, Тезеј је бацио на малу постељу и скратио му дугачко тело мачем тако да је бедно завршио.

У Атини млади јунак не нађе мир и радост које је очекивао. Међу становницима града владали су раздор и пометеност, па и у самој кући свога оца Егеја затекне жалосно стање. Медеја, која је на својим змајским колима напустила Коринт и очајног Јасона, стигла је у Атину и успела да се додвори староме Егеју обећавајући да ће му помоћу својих чаролија вратити младалачку снагу. Страшна жена, помоћу својих мађија обавештена о доласку Тезејевом, успела је да наговори Егеја да странца кога му је она представила као опасног уходу, почасти као госта и отрује.
   Тако се Тезеј непознат појави при доручку и порадова се што ће омогућити оцу да сам открије ко је пред њим. Већ су му принели и отрован пехар, а Медеја је с нестрпљењем очекивала тренутак када ће нови гост, од кога се бојала да ће је отерати из куће, испити први гутљај који би био довољан да му заувек заклопи младе и будне очи. Међутим, Тезеј, више жељан очевог загрљаја него пехара, извуче, да би тобоже исекао послужено месо, мач који му је отац оставио испод огромног камена. Чим је мач блеснуо, отац је одмах препознао у њему добро познато оружје, оборио пехар с отровним вином и загрлио сина.
 

Густав Бењамин Шваб (1792–1859) био је немачки писац, издавач, свештеник  и гимназијски професор. На студијама филологије, филозофије и теологије основао је књижевни кружок који је окупио младе књижевнике. С њима је 1813. године припремио и објавио збирку песама „Немачка песничка шума”.
Познат је по својим причама из класичне старине у којима је на потпуно нов начин дочарава ликове и догађаје античких времена. Управо га је то уврстило у најзначајније дечје књижевнике у Европи.
Био је члан Швапске школе поезије, а његова поема „Јахач и Боденско језеро” једна је од најпознатијих немачких песама. Године 2009. установљена је књижевна награда „Густав Шваб”.

   ... У то време по трећи пут дођоше са Крита изасланици краља Миноја да узму уобичајени данак. Син Минојев Андрогеј, био је, како се причало, на превару убијен у атичким брдима. Због тога је његов отац казнио становнике убиственим ратом, а и богови су опустошили земљу сушом и болештинама. Тада Аполоново пророчиште наговести да ће гнев богова и патње Атињана престати ако успеју да умире Миноја и да сваких девет година пошаљу на Крит као данак седам младића и седам девојака. Миној је те младиће и девојке затварао у свој чувени лавиринт, који му је саградио Дедал, а тамо их је, прича се, страшни Минотаур, пола човек а пола бик, убијао или уништавао на неки други начин.
   Када је дошло време трећем давању данка, и очеви који су имали неудате кћерке и синове морали да их предају ужасној судбини, обнови се негодовање становника против Егеја и сви почну да ропћу што једино он не трпи од те казне, пошто је неко копиле које се довукло овамо прогласио за свога наследника, и потпуно равнодушно гледа како им се отимају законита деца.

Тезеја су болеле ове оптужбе јер се већ навикао да судбину својих суграђана сматра као своју. Он устане на скупштини и изјави да се он пријављује добровољно, без извлачења коцке. Цео свет задиви се његовој племенитости и пожртвованости. Мада га отац обасу усрдним молбама да то не чини, Тезеј ипак остане непоколебљиво чврст у својој одлуци и умири оца уверавањем пуним самопоуздања да са младићима и девојкама који су коцком изабрани он не одлази у пропаст, него ће да савлада Минотаура.
   Брод, који је дотад превозио несрећне жртве на Крит пловио је под црним једрима. Сада, пак, када Егеј чу да му син говори са толико гордим поуздањем, опреми брод додуше као и пре, али ипак дâ крмару да понесе и једно бело једро и нареди му да га развије ако се Тезеј врати спасен.
   ... Кад се искрцао на Криту и појавио се пред краљем Минојем, његова лепота и јуначка младост одмах привуку погледе дражесне краљеве кћерке Аријадне. Она му на тајном састанку призна своју љубав и преда му клупче конца. Крај овог клупчета требало је да завеже на улазу у лавиринт и док буде корачао замршеним ходницима да пусти да му се одмотава у руци све док не доспе до онога места где страшни Минотаур чува стражу. Аријадна му истовремено преда и зачарани мач којим ће моћи да убије то чудовиште.

Тезеја и целу његову пратњу Миној пошаље у лавиринт; он је био вођ својих другова и својим чаробним оружјем убије Минотаура па помоћу конца који се одмотавао срећно изиђе из мрачних ходника лавиринта са свима који су били с њим. Тезеј побеже са друговима уз помоћ и у друштву Аријадне коју млади јунак поведе са собом усрећен овом драгом победном наградом коју је неочекивано извојевао. По њеном савету наредио је да се пробије дно критским бродовима да би тако онемогућио њеном оцу да их гони.
   Тезеј већ поверова да је његов плен сасвим у безбедности, па безбрижно оде с Аријадном на острво Дију, које је касније названо Накс. Овде му се у сну појави бог Бах и изјави да је сама судбина одредила Аријадну њему, Баху за невесту, те му запрети свим могућим недаћама ако му не препусти миљеницу. Тезеја је његов дед васпитао у богобојажљивом духу: он се бојао божјега гнева, па расплакану, очајну краљеву кћер  остави на пустом острву и отплови даље... Тезеј и његови сапутници се врло ражалосте због отмице девојке. У својој жалости забораве да је на њиховом броду црно једро с којим су се отиснули од атичке обале. Стога пропусте да према Егејевом наређењу разапну бело једро и брод је са жалосним знамењем једрио ка родној обали. Када се брод приближавао, Егеј по црној боји једра закључи да му је син мртав. Тада уста са стене на којој је седео и у очајању и превеликом болу сурва се у дубину. Због тога се од онда море између Грчке и Мале Азије зове Егејско то јест Егејево море.
   Тезеј који је сада постао краљ, убрзо докаже да није само јунак у рату и борби, него да је способан и да уреди државу и народ усрећи у миру. И у овоме он надмаши чак и свог узора, Херакла. Тек сада Атина поста прави град, а њено име сада тек сви прихвате.