Хипноза 21. века

ТЕЛЕВИЗИЈСКА ТЕРЕВЕНКА

Емитовање мултимедијалних садржаја на мрежи које можемо да гледамо када хоћемо и где хоћемо (онлајн стриминг) била је само футиристичка замисао с краја двадесетог века, а данас изазива феномен бинџовања, маратонског гледања серија. Овакво понашање доводи до питања – да ли можемо ли да се зауставимо?

Одговор на питање зашто се гледање серија претворило у опсесивно, вишесатно банчење на мрежи је једноставан. Мозак тада производи допамин, који даје осећај задовољства. Пријатно постаје и телу па почиње да жуди за осећајем који добија узастопним гледањем серија и тако постаје зависно. Истраживање спроведено на Универзитету у Мелбурну показало је да вишесатно непрекидно гледање обезвређује серију и да у томе нема уживања, а без обзира на то, ова навика постала је велика потреба.
   Истраживање је било наизглед једноставно. Три групе имале су задатак да гледају исте епизоде (укупно шест) прве сезоне серије „Игра” у различитим групама. Прва одједном, друга сваког дана по епизоду, а трећа је долазила једном седмично, шест узастопних седмица. С обзиром на то да је овај „Би-Би-Сијев” шпијунски трилер добио прилично добре оцене критике, чинио се као добар избор за оглед. Сви учесници гледали су серију на екрану од тридесет инча и на исти начин, у лабораторији-сали за приказивање филмова и телевизијског програма на Универзитету. Састављена је листа од педесет и једног студента (било је и дипломаца). Ниједан није имао никаква предзнања о серији. Потписали су сагласност пре учешћа у огледу који је одобрио Универзитет у Мелбурну. Све је било усаглашено са стандардима прописаним Саветом за медицинска истраживања.

Знајући да је особина свих зависника од серије да је гледају када год пожеле, стручњаци су се определили да групи која је „бинџовала” одузму такво право избора. Замољени су и да оставе мобилне телефоне и храну испред сале. Имали су само три минута предаха између епизода и тридесет минута за ручак између треће и четврте епизоде. Претпоставили су да ће откриће последица узастопног гледања у том случају бити јаче. Свако ко би затражио да накратко изађе и запали цигарету или наточи пиће морао је да притисне дугме на тастатури и обавести систем, што је забележено три до шест пута у току једне епизоде. Самоиницијативне паузе трајале су до девет минута. Одлучено је да, уколико би неко наставио да непажљиво гледа серију после две паузе које је затражио, такав учесник био би искључен из истраживања. Међутим, то се никоме није догодило.
   Одмах након последње епизоде попуњавали су упитник: колико су уживали и јесу ли разумели серију, да ли су се умно напрезали, а поједина питања односила су се и на пажњу и препознавање. На пример, шта је достављено у Аркадијевом тајном поштанском сандучету?

Дакле, пре приказивања серије учесници су били распоређени у три поменуте групе. После приказивања замољени су да дођу на тестирање за 24 сата, након седам и, најзад, за 140 дана, када су уследила закључна питања о задржавању пажње. Поред тога, важно питање било је колико су се у међувремену занимали за серију. Сви су одговорили да је нису поново гледали, али су је препоручили пријатељима. Група која је долазила једном седмично највише је уживала, што је противинтуитивно откриће с обзиром на повећану популарност „бинџовања”. Очигледна неусклађеност резултата истраживања у поређењу са стварним стањем ствари може се објаснити тиме да ми ван огледа сами одређујемо када и где ћемо да гледамо неки садржај. Овде је случај супротан.
   Мишљење са Универзитета у Толеду засновано на једном истраживању тиче се депресије. Везаност за измишљене ликове може бити толико јака да је опраштање од њих готово истоветно опраштању од стварних пријатеља. Иако поремећај допамина изазива еуфорију, примећено је да овакви гледаоци долазе до тога да ће радије гледати нове епизоде него се дружити с људима. Зато „Нетфликс” не сме да буде замена за породицу већ само један благи седатив за свакодневне тешкоће, средство за ослобађање од стреса, нешто попут врата која затворимо да бисмо се одморили.
 

РЕЧ ГОДИНЕ 2015.

Бинџовање (енгл. binge watching) глаголска је именица која се односи на маратонско гледање серија. Извор појма је у речи binge, која значи претеривање у нечему, на пример, храни, пићу... Након што је „Нетфликс” 2013. године објавио више епизоде једне серије у истом тренутку, реч је ушла у ширу употребу, па се зато данас често повезује са опсесивним гледањем телевизијског програма на интернету. Према истраживању из 2014. године, 73% испитаних ограничило је опсесивно гледање серија на две до шест епизода заредом. „Колинсов” речник енглеског језика је бинџовање прогласио за реч 2015. године.

   Докторка Гајани Десилва, психијатар у здравственом центру „Породична лагуна” у Калифорнији изнела је мишљење да се, када гледамо ТВ програм, укључују иста подручја мозга као и када догађај проживљавамо у стварности. „Увучемо” се у причу, бринемо о исходу сукоба, вежемо се за ликове, посебно уколико се са њима поистовећујемо. Али, ако гледате „Следећи топ-модел Америке”, а сањате да постанете звезда писте, може се догодити да превише маштате. Такозвано пожељно поистовећивање тиче се узора које видимо у измишљеним или стварним ликовима док гледамо телевизију. Међутим, невоље се јављају онда када дође до лажне друштвене интеракције, када почнете да осећате блиску везу са глумцем и помишљате како бисте били одлични пријатељи и стварном животу.
   У једној анкети коју је спровео „Нетфликс” учествовао је антрополог Грант Макрекен како би сазнао више о овој појави примећеној још 2013. године. Открио је да људи имају потребу за дужим приповедањем. Забринула га је, међутим, једна сумња. Да ли претеривање има везе са усамљеношћу? Подаци нису сасвим обесхрабрујући јер више од половине људи серије гледа у друштву. Кључно сазнање било је пак признање испитаника да се осећају нелагодно или напето због невоља на послу, браку, студијама... Због тога се претпоставља да „бинџовање” има везе са душевним здрављем, али – на који начин? Да ли зависност доводи до неких душевних тегоба или су можда баш оне разлог због ког настаје зависност?

Бриге социолога, психолога и антрополога прешле су на психијатре и друге лекаре. Вишесатно седење поред екрана у току дана повећава опасност од болести срца и крвних судова, гојазности, дијабетеса, упале плућа, Паркинсонове болести и болести јетре. Ако испред екрана проводите седам сати дневно, 47 одсто већа је вероватноћа да ћете умрети од неких од ових болести. Научници су узели у обзир и друге навике попут цигарета, лоше исхране и пића, али, када се они занемаре, ризици везани за седење и гледање телевизије остају исти.
   „Нетфликсова” стара истраживања спроведена још 2013. године (онда када су први пут објавили више епизода једне серије одједном) потврђују да није било забринутости каква је данас.
   Једно је сигурно. Време више није важан чинилац. Не морамо да чекамо седам дана до следеће епизоде. Нелинеарни модел, то јест, одложено гледање телевизије, постало је примамљивије јер је удобније. Потребно је само да се упозна систем онлајн плаћања да би се лако избегле рекламе и паузирао програм. Још 2015. године у Великој Британији знало се да ће овакав однос публике и медија преовладати, а линеарна телевизија биће важна, на пример, онда када се уживо преносе утакмице. Зато ће у будућности наша самоконтрола све више бити на испиту. Покушаваћемо на различите начине да се зауставимо у маратонској трци и биће нам тешко да послушамо сами себе када кажемо – још само десет минута.