За читање и уживање – Ференц Молнар

ТАЧАН ОДГОВОР

Јунак ове приче је мој добар пријатељ. Неколико година, у младости, проживели смо заједно. Сликар, вајар и архитекта, све је он то био у исти мах, уз неизмерну даровитост и  благоугодну нарав. У време када смо били најприснији он је био страстан коцкар. Коцкао се свуда где је то било могуће, у Остендеу, Монте Карлу, Довилу. Срећа се често осмехивала његовој дрскости. Дешавало ми се да проведем читаве ноћи у тишини, посматрајући га, дивећи се тачности његових прорачуна и смелости на коју су га терали његови нагони и који су умели да се покажу ђаволски оправдани. Личио је на све генијалне коцкаре. Кад би, после четврт сата оклевања, осетио да може да зграби прилику, више је не би испуштао целе ноћи.
Једног дана дође до мене с молбом да га пратим до Беча. Већ дуже се жалио на стомачне тегобе.
– Тренутно сам при парама – рече ми он. У последње време био сам посебно срећне руке. Дозволићу себи луксуз да одем на преглед код професора О.

Чим смо стигли у Беч, одосмо заједно до професора О. Пријатељ ме замоли да и ја уђем с њим у собу за прегледе. Но, резултат прегледа није био нимало охрабрујући. Професор није нашао ништа у стомаку али је, заузврат, затражио да мој пријатељ сместа оде неурологу. Личнно му је дао име једног специјалисте и обећао да ће му телефонирати да долазимо.
Ми смо људи неупућени али довољно знамо о медицини па смо постали сумњичави. Кад један лекар коме се неко обраћа због стомачних тегоба почиње да обраћа пажњу на рефлексе у колену или на сужавање зеница, то не обећава ништа добро. Стигосмо, дакле, и код неуролога, где ме мој пријатељ опет замоли да уђем с њим у ординацију.
Специјалиста затражи од њега да се потпуно свуче, не пропуштајући ништа од оних  уобичајених поступака. Наложи му да хода затворених очију, да средњим прстом леве руке тачно погоди средњи прст десне, и тако редом. Затим се предаде некој радњи која ми је до тада била непозната.  Пошто је мог пријатеља положио на стомак, он узе једну од оних игала с куглицом на једној страни, које су у бољим временима служиле женама за плетење и које су, изашавши из моде, почеле да служе неким неуролозима да њима испробавају осетљивост кичме. Лекар боцка у леђа час врхом, час куглицом, а болесник треба да погоди чиме је дотакнут. Пошто је дао још нека објашњења, лекар започе сеансу. Најпре га боцну врхом.

– Врх – рече мој пријатељ.

– Одлично! – рече лекар и опет га боцну врхом.

– Опет врх – рече пацијент.

– Браво! А сада?

– Поново врх.

– Сјајно!

Неуролог га тада дотаче куглицом.

– Куглица – рече павцијент.

– А сада?

– Врх.

– Врло добро!

Преглед се тако наставио још неко време. Лекар је боцнуо мог пријатеља десетак пута и сваки пут добио тачан одговор. Мени се оте уздах олакшања. Нестала је она нелагодност коју сам осећао при доласку. Низ степенице сам сишао скоро у добром расположењу. Кад смо се нашли на улици, хтедох да се упустим у неке примедбе на рачун оног специјалисте за стомачне болести, кад ми пријатељ рече:

– Знаш, добро сам страдао.

Погледах га зачуђено.

– Јесам, јесам – рече он – ја сам озбиљан случај.

– Како – узвратих питањем – кад је преглед сјајно прошао?

– Признајем да нисам у стању да кажем да ли ме додирује врхом или куглицом. Кад ме је такнуо први пут, пошто ме испитује иглом, помислио да ће му најпре пасти на памет врх. Нема шта, код игле је важнији врх него куглица. Тада је лекар начинио грешку. Кад сам му ја одговорио „Врх”, он је рекао „одлично”. У тренутку ми је синуло као да сам за коцкарским столом. Две могућности: врх или куглица, као у Монте Карлу црвено или црно. Ту игру већ знам добро, а рекао сам ти да ме је у последње време све добро служило. Кад ме је боцнуо други пут, опет сам играо на врх и он ми је рекао „Врло добро”.

ФЕРЕНЦ МОЛНАР (1878–1957), један од највећих драматичара из Мађарске, славу је стекао већ 1907. године, књигом за малу и велику децу свих генерација, „Дечаци Павлове улице”. На студијама права у Женеви почео је да објављује приче и текстове у новинама.  Током Првог светског рата његови извештаји са бојишта стизали су у „Њујорк тајмс” истичући се топлином уместо крвопролића. Када је Немачка присајединила Аустрију, на наговор пријатеља укрцао се на брод за Сједињене Америчке Државе. Тих последњих дванаест година живота провео је у соби 835 њујоршког хотела „Плаза”, прилично усамљен и згрожен судбином својих пријатеља Јевреја који су остали у Мађарској. Његове драме „Лилиом”, „Чувар” и „Вук” нашле су се на позорницама готово свих европских земаља.

Тада сам осетио оно еуфорично узбуђење које захвата коцкаре када су срећне руке. Још два пута сам одиграо на врх и кад сам добио четири пута, помислио сам да је сад серија готова... Морала је да дође на ред куглица. И погодио сам! Тада сам се упустио у доста познату комбинацију: после серије црвеног долази црно, па поново црвено. Све у свему, погодио сам осам до десет пута, тачно као на рулету. Није то ни ретко ни тешко... Дешавало ми се, у Монте Карлу, да добијем петнаест или двадесет пута заредом... Да је лекар после сваког убода ћутао, довео би ме у приличну недоумицу...
Нећу скоро заборавити осмех којим је пропратио своја објашњења, као што нећу заборавити ни саму причу.
Кратко време после тога, пријатељ ми је умро.

Преузето из књиге
„Горки смех”, приређивач
Ђорђе Димитријевић,
„Политика АД”, 2005. године.