Хит страна

СВЕЖА КРВ

Развој у неочекиваним правцима и поштовање давно успостављених вредности само су неке од одлика рокенрола. Њих успешно спроводе и „Royal Blood” и „Rhino Bucket” на свежим албумима „How Did We Get So Dark?” и „The Last Real Rock’n’Roll”. Уступака нема...

Различити приступи ауторском раду омогућују спектар звука по коме је рокенрол познат и по коме је остао живахан у ових нешто преко шест деценија. Једни од новијих пунокрвних учесника сцене „Royal Blood” и искусни правоверни рокенролери „Rhino Bucket” то потврђују.

КАП ПО КАП

   Одавно неки нови бенд није изазвао толико пажње јавности, колега и критике као што је то био случај са „Royal Blood”. Овај двојац, који чине Мајк Кер (вокал, бас-гитара) и Бен Тачер (бубањ), у жижу пажње дошао је путем промоције коју су за њих направили „Arctic Monkeys”, и то у тренутку док њихове песме препуне Молотовљеве мешавине психоделије, хард, гаражног и стонер рока са новим поимањем блуза нису биле ни близу остварења у виду сингла, а камоли дугосвирајућег албума. Но „Royal Blood” су, за разлику од многих „Lo-Fi” постава, умели да искористе свој тренутак.
   Два сингла „Out of the Black” и „Little Monster” довољно су подгрејала атмосферу, која је стигла до врхунца комерцијалним успехом њиховог деби албума једноставно названог „Royal Blood”. Уз многобројне номинације, бенд је 2014. годину закључио са четири концертне крвљу стечене награде од магазина „NME”. То су биле „Најбољи бенд уживо” и „Најбољи бенд”; „Brit Awards” им је доделио титулу „Најбољи британски бенд”, а „Kerrang” звање „Најбољи нови британски бенд”.
   Била је то година из снова за овај двојац који је постао „премијерлигаш” пре тима који подржавају „Brighton & Hove Albion”. Чувени Џими Пејџ („Led Zeppelin”) описао их је као бенд „чија игра почива на духовима прошлости којима су они додали свежину и оставили неколико зареза, које ће сами у будућности исписати”.
   Будућност је стигла брже него брзе железнице и након неуморног трогодишњег промовисања песама са деби албума, „Royal Blood” су 29. марта објавили нови сингл „Where Are You Now?”, а потом и песме „Lights Out” и „Hook, Line & Sinker”. Оне су само припремиле терен за њихов дуго очекивани други целокупни ударац, разоружавајући кроше назван „How Did We Get So Dark?”, који је у целости дат свету на увид на данашњи дан. „Royal Blood” и даље смело држе своју причу на свега два мајсторски продуцирана инструмента. А њих и овога пута у „мрачније” генерацијске химне води упечатљив Керов глас. Рокенрол је овим албумом успео да обнови крв, а она кроз вене овог двојца и њихових нових десет песама у магичних 35 минута пулсира снажно!

НА ПРВУ!

   Ударцем на прву, што гитаре, што бас-бубња, уз бас који прати задату „ништа мудро” радњу, такозвани „паб буги рок” до стадионских капацитета довели су „Status Quo“ и „AC/DC“. И баш у тренутку када су „AC/DC” доживљавали нови планетарни успех са „повратничким албумом” „The Razor’s Edge” (1990) и синглом „Thunderstruck”, који је сада већ постао део рокенрол класике, калифорнијски квартет „Rhino Bucket”, који су предводили и данас делатни у бенду Џорџ Доливо (вокал, гитара) и Рив Даунс (бас), објавио је истоимени деби албум.
   Да постоји правда, њихова песма „One Night Stand” би својом једноставношћу (сваки хит мора да је има) и енергијом која се заснивала баш на „AC/DC” идеологији, постала планетарни хит. Правда ипак има повез преко очију и тако је „Rhino Bucket” достигао „само” положај култног бенда. И то се није променило ни у јеку омиљености „гранџ” покрета, када су борци против сете „Rhino Bucket“ објавили други албум „Get Used to It”.
   Као што бива с правим борцима, који не мењају категорије, „Rhino Bucket” наставио је својим путем који су им, као и многим другима, „AC/DC” одавно зацртали. Прекид је трајао читавих дванаест година, све до 2006. године. Снагом носорога, „Rhino Bucket” решио је да окуша своју срећу још једном са једноставним рокенролом који удара право у плексус.
   На многобројним турнејама, где су бину делили и са „Kix” и „Supersuckers”, као и многим „последњим Мохиканцима”, уверили су се у исправност своје одлуке о повратку. Ове године удружени са продуцентом Едијем Спагетијем, оснивачем и басистом такође култних „Supersuckers”, Доливо, Даунс, Брајан „Демиџ” Форсајт (гитара, „Kix”) и Дејв Дјуси (бубањ) у мају ове године потврдили су свој дугогодишњи став новим албумом „The Last Real Rock’n’Roll”.
  И не, глас на овом албуму не припада Бону Скоту („AC/DC”), он није устао из гроба, то је и даље Доливо, човек чије жиле на врату пулсирају док пева типичне рокенрол песме, препуне адреналина и удараца на прву. Уосталом, „Rhino Bucket“ никада и није деловао другачије. „Hello Citizens”, „Bang My Drum”, „I’m Your Doctor” само су неке од песама које носе ону стару добро познату срж рокенрола и прави пример како „Rhino Bucket“ и на свом седмом по реду албуму може да избаци у етар песме пуне свеже рокенрол крви! Борба против сете се наставља...