На клацкалици правде

СВЕДОЧЕЊЕ С ОНОГ СВЕТА

У историји америчког правосуђа забележен је само један случај да су у записник ушле и речи које је, наводно, изговорио дух убијене жене

Дечак из комшилука затекао је Зону Хистер Шу како лежи у дну степеница. Глава јој је била накривљена у страну, тело потпуно непомично. Дечак није био сигуран шта се дешава. Дошао је на молбу Зониног супруга, ковача Едварда Траута Шуа, да пита да ли треба нешто да јој купи. Пришао је ближе и почео да је дозива по имену, мислећи да је можда заспала или пала у несвест. Пошто није добио никакав одговор успаничено се вратио кући и мајци описао призор. Плашећи се најгорег, жена је позвала мртвозорника Џорџа Кнапа.
   Када је Кнап стигао до дома Шуових, у округу Гринбрајер у Западној Вирџинији, призор  више није био исти. Едвард Шу се у међувремену вратио кући и беживотно тело супруге однео на спрат. Пре тога ју је пресвукао у хаљину са високим оковратником, ставио јој вео и положио је у брачну постељу. Мртвозорник га је затекао како је грли и плаче, скрхан тугом. Није желео да се одвоји од Зоне, па Кнап није мога да поближе испита тело. Да не би узнемиравао човека у жалости, одлучио је да у извештају запише да је преминула природном смрћу.

Сумњива прошлост

   Прва која је посумњала да је у питању злочин била је Зонина мајка Мери Џејн Хистер. Рекла је то и наглас када је чула вест: „Ово је дело ђавола!”, мислећи на свог зета. Едвард јој се није свидео од првог дана, али није хтела да се меша у живот свог детета. Био је најобичнија скитница када је стигао у град и решио да остане и ради као ковач. За разлику од мајке, Зони се одмах допао па су се после кратког времена и венчали. Мери Хистер није могла да прихвати да јој кћи после само три месеца брака заврши у ковчегу.
   Остали мештани приметили су да се ковач током бдења понашао у најмању руку необично. Када је ковчег отворен, брзо је ставио шал око врата преминуле, јер јој је, наводно, био омиљен. Затим је с једне стране њене главе ставио јастук, а са друге смотану тканину, уз објашњење да ће јој тако бити удобније. Иако се трудио да све време изгледа као уцвељени удовац, разбеснео се када су окупљени покушали да приђу Зони и упуте јој последњи поздрав. Мери Хистер помно је посматрала ову представу и након ње била је још уверенија да је зет убица. Скинула је са тела шал. Пошто је осетила необичан мирис, одлучила је да га опере. Вода у коју га је потопила постала је ружичаста. За њу је то било још један знак да је Зона убијена.
   Тек после сахране мајка није имала мира. Немоћна да пронађе довољно доказа како би се изборила за правду, Мери Хистер почела је да се моли. Сваке вечери, четири недеље, дозивала је кћи да јој се јави и каже шта се десило тог кобног дана. Једне вечери молитве су јој, према њеним речима, биле услишене и пред њом се појавила покојна кћерка. Да ли је то био само сан, никада нећемо сазнати. Зона је мајци испричала да је Едвард био прек човек, те да ју је од почетка брака злостављао. Последња свађа десила се због оброка. Незадовољан храном, ковач је насрнуо на супругу и почео да је дави, због чега је дошло до прелома врата. Привиђење је чак окренуло главу за 180 степени како би Мери видела место прелома пршљена. Зона јој је и следеће три вечери дошла у посету.
   Колико год да је ова прича звучала као сан или плод маште ожалошћене жене, Мери је одлучила да је исприча људима који су водили случај. До детаља је објаснила како је у замраченој соби најпре видела светлост, да је одједном захладнело у просторији и да се затим јасно видела људска фигура у којој је препознала Зону. Још невероватније је то што јој је тужилац Џон Престон поверовао. Можда није веровао у духове, али прича је у њему пробудила сумњу да је супруг нешто крио. Зато је решио да истражи његову прошлост.
   Убрзо се испоставило да је Едвард и раније био насилник који је кршио закон. Неколико пута осуђиван је због силеџијства и крађа. У затвору је говорио како намерава да има седам жена. У то време већ је имао два брака иза себе. Други се завршио после мање од годину дана, изненадном смрћу супруге под околностима које никада нису биле разјашњене. Престон се даље распитивао по околини како би дознао још неку појединост о њему. Осим Мери Хистер, било је још становника Гринбрајера који нису веровали да је невин. Један од њих га је чуо када је рекао: „Нико никада не би могао да докаже да сам убио Зону”. Препричали су му и како се понашао током бдења и сахране. Кнап је признао да није успео да обави преглед како ваља.

За и против

   Наоружан овим новим појединостима, Престон је захтевао да се посмртни остаци ископају како би се утврдио прави узрок смрти. Захтев је одобрен, па су обдукцију, заједно са Џорџом Кнапом, обавила још двојица лекара 22. фебруара 1897. године. Тада је утврђено да је Зони услед дављења поломљен врат. Остали су чак и трагови прстију. Едвард је одмах приведен. И даље је тврдио да у то време није био код куће, али пошто није могао да докаже да се налазио на неком другом месту у време убиства, завршио је на оптуженичкој клупи.
   Престон је знао да ће бити тешко убедити поротнике у Шуову кривицу. Недостајали су материјални докази. Једини сведок био је – дух. Иако је Мери Хистер била главни сведок, тужилац се плашио да ће бити исмејана због приче о утвари и да ће изгубити случај. Бранилац Едварда Шуа играо је управо на ту карту. Желео је да Мери исприча како је „разговарала” с мртвом кћерком. Био је уверен да ће сви помислити да је несрећна жена изгубила разум, а то ће бити сасвим довољно за ослобађајућу пресуду. Није све прошло како је очекивао...
   Порота и остали присутни у судници слушали су без даха. До данас је сачуван записник са суђења. Бранилац се здушно трудио да је питањима наведе да призна како је цела прича плод њене уобразиље, настао због узнемирености. Или да је све сањала. Госпођа Хистер није посустала и све време је тврдила да се Зона појављивала пред њом четири ноћи заредом. Била је од крви и меса, баш као и људи пред којима говори. Носила је исту ону хаљину у којој је сахрањена. Шуов бранилац тражио је још неколико пута да призна како су у питању снови и визије настале због сујеверја, туге и неспокојства. Мери Хистер је одговорила: „Не могу то да кажем, јер би то била лаж.”
   Чинило се да су поротници упили сваку реч, али судија је морао да их упозори – сведочење мајке не може да се узме у обзир, већ само посредни докази који оптуженог повезују са убиством. Једино на основу њих сме да се донесе одлука о кривици или невиности. Не зна се колико су речи мајке утицале на пресуду. Довољно је рећи да је порота за свега један сат и десет минута донела једногласну одлуку да је Едвард Шу крив. Осуђен је на доживотну робију. Разјарена група мештана намеравала је да га отме из затвора и линчује, али су спречени. Шу је издржавао казну свега три године, када се изненада разболео и преминуо иза решетака.
   Мери Хистер никада није оповргла причу о сусрету са убијеном кћерком. Њен дух више се никада није појавио. У близини гробља у Гринбрајеру, где је Зона сахрањена, власти Западне Вирџиније поставиле су знак на ком су укратко описане необичне околности под којима се сазнало за убиство. На крају је записано:
   „Ово је једини познати судски случај у ком је сведочење духа помогло да се убица прогласи кривим.”

Број: 3492 2019.
Аутор: С. Л.