За читање и уживање – Јасминка Петровић

СВЕ ЈЕ У РЕДУ

Јована, седамнаест година

Узалуд лупаш, нећу ти отворити. Ти зла жено! Рекла си да ћемо за Нову годину ићи у Београд. Све сам испланирала, све договорила. Чекају ме! Направили смо план, све смо испланирали до детаља. Одлази! Остави ме на миру! Узалуд лупаш. Више те не чујем. „Репетитор” је гласнији од тебе...

Ја, ја сам висок као кућа
ја немам много ствари
ја носим све са собом
Ја, ја немам много пријатеља
не треба ми нико
да ми каже да ме воли
не треба ми нико
да ми каже да ме воли

И престани да ме упоређујеш са Стефаном и Леоном, они су рођени овде, они су Немци. Ја сам овде страно тело. Ово није моја соба, ово није моја кућа, Штутгарт није мој град. Желим своје пријатеље. Они ме чекају. Обећала си! Обећала си да ћемо за Нову годину у Београд, у мој град, у моју улицу – Милана Ракића 59, други спрат, стан 14. Желим Нову годину да дочекам са својим пријатељима. Ми смо већ све испланирали. Грозна жено, обећала си ми. Да ли разумеш шта значи кад неком даш обећање? Па шта ако нас је за дочек звао татин газда? Ја не познајем ни њега, ни његову жену, ни њихову децу, а право да ти кажем, не желим ни да их упознам. Баш ме брига што у кући имају базен и сауну. И само да знаш, ако не одемо у Београд, ја ћу Нову годину да дочекам у својој соби, сама, а ви идите и шлихтајте се коме хоћете и колико хоћете. Бар да вас не гледам како се понижавате и чепите тим људима. И престани да ме зовеш Јохана! Ја нисам Јохана, ја сам Јована. Мрзим кад ме зовеш Јохана.

Нећу ти отворити врата. Узалуд вичеш и удараш. „Репетитор” иде поново, од почетка. Овог пута још гласније. Пуцају бубне опне. Пуца глава. Нека све пукне, нека оде у парампарчад – и глава и срце. Џаба им се шлихтате, они су газде, они одређују правила игре. То је тако. Ми смо овде странци, дошљаци, грађани другог реда. Џаба им се шлихтате. Ја то добро знам, све сам покушала, све, и да имам најбоље оцене у школи, и да најбрже трчим на маратону, и да најлепше изгледам на журки, и да најгласније певам на концерту, и да најбоље чувам тајне у одељењу... Све сам пробала, кад ти кажем, све – и опет ништа нисам постигла. Нико од њих ме није никад снажно загрлио, нико ме није упознао са својом тетком, никога не занима мој Београд, нико нема жељу да упозна Милу, Лану, Данка, Дарета, Зорану... Кажем ти, мама, џаба им се шлихтате. Они су само љубазни и то је све. Како не капираш?!

Јасминка Петровић пише књиге за децу и младе. Рођена је у Београду 1960. године, кад је цветао јасмин, па је тако и добила име. Као дете, била је веома богата. Осим родитеља имала је четири тетке, тројицу теча, две бабе, двојицу деда, шест сестара, једног брата, једног ујака, на десетине комшија, три пса, пет канаринаца и пун акваријум рибица. Данас се њено богатство знатно увећало. Има једног мужа, двоје деце, једну снају, два унука, шест сестрића, две сестричине, двадесетак блиских рођака, тридесетак пријатеља, једног црног и другог жутог пса. Кад би била дрво, Јасминка би била кестен, а кад би била вода, била би море.

А тек како мрзим када ме вучете по нашим клубовима. Људи, ви сте панкери, зар сте то заборавили?! Какав турбо-фолк вас спопао! А тек ваши изговори: „Данас ће у клуб доћи и конзул, знаш како је, никад се не зна да ли ће нам некад затребати његова помоћ. Не можемо вечито да се издвајамо од нашег света.” Не знам за вас, али тај свет није мој, мој свет је у Београду, тачније на Звездари. Е, да, шта ме још излуђује на тим прославама, то што ми натрпаш пун тањир прасетине, ћевапа и сланине. Жено, ја сам вегетаријанка, ја не једем месо! Зар је теби важније шта ће ти људи мислити о мени од тога како се ја осећам?

Ја често причам сам са собом
моја глава је стовариште
глупих ствари
моја глава
Ја, ја немам много пријатеља
не треба ми нико
да ми каже да ме воли
не треба ми нико
да ми каже да ме воли

Лако је Стефану и Леону, они се споразумевају на немачком. Њих у школи не могу да провале по акценту. Њима ништа не значи кафић „Три брата” преко пута Шесте гимназије. Они мирно пролазе поред ограде Основне школе „Вељко Дугошевић”. Баби и деди само махну преко „Скајпа” и одмах трче назад у собу да наставе игрицу. Њих тетка Мира није водила на пијацу Ђерам и није им куповала прве трешње, везане концем за петељке. Они нису с Петром претурали по старим стварима у гаражи. Они немају страх да ће заборавити како изгледа крошња испред Милана Ракића 59. Они нису обећали пријатељима да ће доћи у Београд за Нову годину. Њима не смета кад се ти и тата увлачите газди и његовој жени. Њих не боли кад играте коло у српском клубу. Њима ништа не смета. Они су рођени овде, они су Немци. Они већ планирају да се запосле у „Поршеу”. Они не разумеју зашто се ја љутим кад ме зовеш Јохана. Не схватају зашто сам се ја закључала у собу и зашто ти плачеш испред мојих врата. Њих не боли кад тата извади шљивовицу из бифеа и сам попије пола флаше. Они су рођени овде, они говоре немачки без акцента.

(одломак из романа добитнице наше књижевне награде за 2017. годину)