На таласима љубави и части

СУДБИНА У ЗРНУ БИСЕРА

Страх и трепет Средоземља, Пераштанин Гриле Цвјетковић одлучио је да због прелепе Гарофилије скупи једра и врати сабљу у канију. Тада је почела драма која је запретила чак и ратом између две моћне државе...

Усхићење је мало ко и желео и могао да сакрије. Чак су се и лица искусних морнара и капетана, избраздана олујама, развукла у осмех помешан с неверицом. У њихов град, у Пераст, уистину је приспела лепа Гарофилија, удовица њиховог суграђанина Криле Цвјетковића. С њом су стигле и њена сестра и још две пратиље. Све четири из харема скадарског паше Чаушевића. Био је почетак лета 1747. године.
   Мада изморена свиме што јој се претходних дана догађало, Гарофилија се истог поподнева, расплетене косе и босонога, укрцала на чамац који је запловио пут оближњег острвцета Госпа од Шкрпјела. Ту је, у том својеврсном светилишту Пераштана, из поруба сукње извадила зрно бисера и поклонила га Госпи као ex voto, заветни дар, обичај свих мештана кад из неке невоље извуку живу главу или се пак спремају на пут у непознато.
   Лепа и несрећна Гркиња није ни слутила да њен ход по мукама има наставак, трећи чин несвакидашње драме која је почела средином децембра претходне године.
   Прича која следи утемељена је на хроникама Пераста, углавном тек у траговима, али и на двема народним песмама и једној песми Ивана Антона Ненадића. Оно што није сачувала историја, или је мислила да то није нарочито важно, надоместили су песма и легенда.

Одрастање малог од палубе

   Поуздано је да је Криле Цвјетковић, један од главних јунака ове приповести али и узрочник страдалништва лепе Гркиње, рођен у Перасту 9. септембра 1714. године. Хроника вели да је био дете сиромашне, тек досељене породице и сасвим је разумљиво да о његовом дечаштву нема трагова. Хроничари ће га сместити у своје папире тек након побратимства са Стјепаном Бујовићем, сином гласовитог племића Вицка Бујовића – јунака али и насилника – у чијој је палати, много доцније, смештен Музеј града Пераста, а у њему сачувани и списи о Цвјетковићу.
   Криле ће у списима остати упамћен углавном по надимку Гриле и тако га званични бележник града Пераста води кроз све списе тог времена. Не зна се ни кад је ни зашто добио тај надимак, зна се само да се већ као десетогодишњак отиснуо на море, као „мали од палубе”. Уосталом, ништа необично ако се зна да је цео град, тада важнији и од самог Котора, живео искључиво од поморства, трговине, али и пљачке.
   Кад су му очврсле мишице, већ је словио за способног, срчаног и предузимљивог морнара. Међутим, тек окршај с чувеним гусаром Мором из Негропанта, на северу Африке, учинио је да глас о њему пуним једрима доплови до Пераста, па и целог Јадрана.
   Млади Пераштанин је, исказујући не само велико јунаштво већ и изузетну ратничку вештину, успео да савлада многоструко већи и опремљенији брод гусара који је харао не само обалама Северне Африке и Блиског истока. Млетачке власти, под чијом је матичном управом био и Пераст, за тај подвиг наградиле су га „златном колајном”. И не само то. Гриле Цвјетковић још тада је стигао у народну песму, али и на цртеж с опширном легендом. Прича у слици о његовом подвигу чувала се у прво време у архиву перашке породице Баловић, али је касније однета у Сплит где се, по неким сазнањима, и данас налази.

Под крстом малтешког витеза

   Наравно да је у Средоземљу, тада средишту такозваног цивилизованог света, добар глас брзо путовао. И имао своју цену, разуме се. Подвиг перашког поморца није промакао чувеним малтешким витезовима, непомирљивим браниоцима хришћанства од ислама. И Гриле Цвјетковић постаје један од њих, малтешки витез, с посебним задужењима.
   Хронике дотекле до наших дана кажу да је његов превасходни задатак у то време био пљачка турских галија и приобаља у њиховим рукама. Постао је гусар, страх и трепет за свакога ко није био крштен. Највећи противници су му били такође чувени улцињски гусари који се нису устручавали да нападају и султанове галије.
   Показаће се, касније, да су ти сукоби Улцињана и Пераштана били главни узрок страдања лепе Гарофилије, али и зле коби самог Грила Цвјетковића.
   Једрећи из подвига у подвиг, лукаво и одважно, млади Гриле Цвјетковић стреловито је напредовао међу малтешким витезовима и истом брзином се богатио. Много тога пренео је у Пераст, али је приличан део похранио на другим местима. За време кад му више не буде време, кад потомци крену у обавезну потрагу за благом.
   Ни хроника ни народне песме не кажу са сигурношћу где је гусар Гриле упознао бајну Гарофилију. Сигурно је да се то догодило на неком од острва грчког архипелага, тамо где је име малтешког витеза из Пераста било страшније од било какве буре. Након страсне пустоловине с лепом Гркињом, Гриле се убрзо њоме и оженио упркос разумљивом противљењу њених родитеља.
   Љубав је, изгледа, пресудно утицала на живот дотад непокорног гусара. Мада га је Гарофилија у почетку у стопу пратила, из битке у битку, Гриле Цвјетковић је одлучио да склопи једра, врати сабљу у канију и смири се у Перасту, уз свог побратима Стјепана Бујовића. Тамо где је сматран за једног од најугледнијих грађана.
   Понајбоље знајући какве све (не)прилике вребају Средоземљем и Јадраном, Гриле Цвјетковић је своје путовање у Пераст договорио с посадом француског трговачког брода под заповедништвом капетана Де Фландреа. Веровао је у неутралност и моћ француске заставе у мало кад мирном мору између Апенина и Балкана. И преварио се, ваљда први, а сигурно последњи пут у животу.

Смрт на катарци једрењака

  Гусар који се спремао за мировину кренуо је на пут са женом, њеном сестром удатом такође за Бокеља Јована Злоковића и кћерком јој, слушкињом и двадесетак чланова посаде, махом невичних ратовању. Подразумева се да су на броду биле и бисаге с благом које је Гриле Цвјетковић понео са собом.
   Мирно море и пуна једра било је све што је пожелео, а дуго и имао. Све док нису стигли у луку Драч. Тридесетдвогодишњи Гриле несмотрено је сам изишао с брода по воду и храну. Није ни слутио да је крочивши на копно сам себи потписао смртну пресуду. Лучки жбири одмах су послали глас тамо где треба.
   Шта се даље догађало познато је на основу сведочења француског капетана. По његовим речима, чим су напустили луку, за њима је кренуо једрењак улцињских гусара. Развијајући моћна и бројна једра, убрзо их је сустигао и од устрашеног Де Фландреа затражио да им предају „бандита Грила”. Као потврду да мисле озбиљно, испалили су неколико ђулади из својих великих топова, тик уз француску лађу.
  

                                                                                                Мапа Пераста из 1685. године

   Малтешки витез, страх и трепет за све што се креће водом и приобаљем, Гриле Цвјетковић скинуо је француску заставу и, чврсто је стискајући, обавио око себе. Веровао је да му не могу ништа с обзиром да је Француска у Јадрану и Средоземљу у то време играла сасвим неутралну али и важну улогу. С палубе француског брода сада је с извесном зебњом посматрао дојучерашње љутите противнике. Узалуд.
   Следећег јутра капетан Де Фландре морао је да попусти. Гриле је ухапшен и, неколико сати касније, обешен о катарку највећег једра на броду улцињских гусара. Био је 21. децембар, година 1746. Погубљењу су, поред капетана, морали да присуствују и лепа Гарофилија, сва посада и путници француског једрењака.

Како надокнадити бес

   Млада удовица није се честито повратила од шока, а већ је била на путу за Скадар. Њу су, са још четрнаест чланова посаде, Улцињани заробили и брже-боље продали скадарском паши Чаушевићу.
   Глас о драми надомак Улциња у Пераст је стигла брзином француске галије капетана Де Фландреа. Гневни Пераштани исказали су бес, огорчење и понижење масовним окупљањима, гласно осуђујући Млечане, своје врховне поглаваре, да своје поданике препуштају безумљу некрста. Колико су били понижени начином на који је смакнут Гриле Цвјетковић, још више их је повредило то што су његова удовица и њена пратња заробљени и продати.
   Крв је запенушала. Стјепан Бујовић, побратим смакнутог Грила Цвјетковића, успео је да зароби петорицу чланова посаде једног улцињског брода, али је касније, под утицајем млетачких општинских власти, морао да их ослободи. Том приликом убијена су и деветорица Улцињана чија су тела бачена у море.
   Бесу и понижењу Пераштана, без обзира на више него отворене претње Млечана који су желели да с Турском сачувају мир, то није било довољно. Осветили су крв, али нису срамоту. Удовица њиховог уважаваног суграђанина била је у турском харему и једино је њено ослобођење, веровали су Пераштани, граду могло да донесе какво-такво задовољење.
   Народни певач, вероватно на основу прича савременика које су преношене с колена на колено, и записи хроничара описују ослобађање удове Грила Цвјетковића из Скадра на свој начин, у много чему различитио. Ипак, чини се да је истина, по обичају, негде између. Док народна песма казује да су то извели Пераштани, дотле записи говоре да су то учинили  Скадрани који су зато богато награђени.
   Оба извора се слажу да је све припремио Стјепан Бујовић и да се лепа Гарофилија спасла захваљујући конопцу који су јој дотурили. Њу, њену сестру и још две жене на уговореном месту дочекали су Пераштани и довели је тамо куд се и запутила са својим гусаром.

Међународни спор

   Без обзира на зрно бисера које је лепа Гарофилија по бекству из Скадра поклонила Госпи од Шкрпјела, нове невоље тек су биле пред њом.
   Сад је побеснео скадарски паша Чаушевић. Никако није могао да поднесе понижење да му групица људи испред носа отме жену која га је, каже народни певач, очарала и коју је већ видео као мајку своје деце. Дојавио је свој бес тамо где треба, у Стамбол, а онда су Стамболије тражиле задовољење од Венеције с којом тек што су склопили примирје.
   Венеција је с почетка, уобичајено, ћутала, задовољна што су Пераштани преузели бригу о безбедности удовице њиховог поданика. Међутим, притисак с Босфора био је све већи и седе главе с Канала Гранде морале су, да би заштитиле своје интересе, додатно да притисну Пераштане. Захтевали су од њих да им предају лепу Гркињу, иначе следи забрана пловидбе и трговине тада најмоћнијем граду у Боки.
   Није се имало куд. Пераштани потписују договор да се Гарофилија, њена сестра и две жене предају Млечанима. И таман кад су се поглавари Републике Светог Марка обрадовали да су Турке и овог пута приморали на сарадњу, стиже обавест да су жене – побегле. Не дају се ни дуждеви поданици. Хапсе општинске представнике, замрзавају све односе с градом у Боки и траже обећано.

Документ о намиреној крви

   У питању је судбина целог града и његових житеља. Најскупоценији поклони иду из Пераста према Млецима не би ли се како умилостивили они чија је реч одлучујућа. Преговори се развлаче брзином једрењака који хватају ветар с обе стране Јадрана. И на крају се потписује хоџет са увређеним Улцињанима, односно свечани документ о намиреној крви и нанетој штети у сукобу с Пераштанима.
   Дипломате, међутим, не мирују. Има ту за њих још и те како посла. Коначну одлуку о даљој судбини Пераста требало је да донесе млетачки Сенат. Колико је дарова и захвалница, молбеница и завета из града у Боки стигло до Венеције тешко је утврдити. Тек, 18. септембра 1747. године донета је одлука у корист Пераста, чиме је успостављен мир и почела трговина. Истовремено су из тамнице пуштени представници перашке општине, а све поводом одлуке да нема криваца за бег удовице Грила Цвјетковића.
   Касније, кад је минула опасност по град, обелодањено је да су сами Пераштани отпремили своју несуђену суграђанку на Малту, тамо где је њен муж носио витешку одору. Да спасу и њу и себе.
   Не зна се даљи животопис заносне Гркиње. Зна се, пак, да се зрно бисера које је она поклонила Госпи од Шкрпјела и данас налази тамо.