ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

СТРМОГЛАВИ БЕГ ОД СМРТИ

Чим су се бордери нашли на врху стазе, један од њих осетио је пробадање у грудима. Могли су само низбрдо...

Тридесетдвогодишњи Валтер Абели из Рима већ недељама је осећао исцрпљеност. Био је убеђен да је преморен, ништа што један одмор не би могао да среди. А за њега тешко да је било бољег одмора од вожње сноуборда. Тако није одустао од давно заказаног одласка у месташце Араба на Доломитима.
   Њих петоро кренуло је на пут 10. фебруара ове године. Преноћили су, а сутрадан на стазе. Као искусним сноубордерима, није им падало на памет да иду на места која већ врве од скијаша. Не, они ће на успоне које су открили још прошле године. Нема гужве, а стрмине су приличне. Само што не постоје жичаре до врха, па морају да се сами успентрају. Ништа зато, тим је узбудљивије.
   Пријатељи су предлагали Валтеру да остане у соби, макар тог дана. Њему није падало на памет да одустане. Добро се осећа. Ту је даска, четворо пријатеља и отворене стазе. Сунце. Може само да му буде боље.
   Жичаром су стигли до последње станице. Онда узбрдо. Сунце сија, снег шкрипи под ногама. Први одмор правили су после двадесетак минута пентрања. Валтер је осетио да је слаб. Почели су да га хватају грчеви у ногама. Левој поготово. Није хтео да говори никоме. Мало ће да успори при успону, правиће краће кораке и све ће да буде у реду.
   Сат касније били су близу врха. До тада су се грчеви проширили по целом телу. Посебно су се грчили мишићи на леђима. Скинуо је борд са ранца, морао је да застане. Попио је неколико гутљаја воде и наставио ка врху.

Грчеви су се само појачавали. Како би погледао ка врху, схватио би да је његова дружина све даље а он све спорији. Није знао шта му је, само је био свестан тога да је нешто пошло по злу. И да је све горе.
   Пријатељица Моника застала је да га сачека. Валтер је клецао, једва је стигао до ње. Помислила је да је исцрпљен од успона па му је дала чоколадицу. Чак и са шећерним ударом, Валтер је једва стајао на ногама. Ипак је наставио. Када су коначно стигли на врх, остатак екипе чекао их је дуже од пола сата.
   Валтер би се обично, када би се нашао на неком врху, дивио погледу. Сада је једва успевао да се осмехне. Није му падало на памет да звера около. Тада су и остали схватили да се нешто дешава. Искапио је остатак воде из чутурице, само да би све повратио. Није могао да узме залогај хране. Осећао је вртоглавицу, као да му у лобањи тутњи ураган. Ипак, уверавао је забринуте пријатеље да је спреман за спуст. Хладан ветар у лице сигурно ће мало да га поврати.
   Поделили су се у две групе. Валтер је одлучио да се по траговима спусти стрмином којом су се управо узверали. Није се осећао довољно добро да би испитивао нове стазе. Двојица пријатеља убрзо су нестала низ другу стрмину. Моника и још један остали су са њим.

Само што је стао на даску, готово да се срушио. Најгори грч који је у животу осетио пресекао га је између лопатица. Чинило му се као да му је неко зарио нож у леђа. Чучнуо је, није могао да дише. У паници, почео је да баца опрему са себе. Около су летеле наочаре, кацига, јакна, рукавице. Моника и онај пријатељ посматрали су како се ваља по стенама у покушају да олакша бол.
   Помогли су му да седне. Терали га да дубоко дише. Моника је покушавала да дозове једног од оних који су се спустили. Као болничар, ваљда ће знати о чему се ради. И како да помогне Валтеру. На несрећу, успевала је да добије само говорну пошту. Онда се и њен телефон угасио. Заборавила је да га припуни пре него што су кренули.
  Валтеру је поглед већ почео да се магли. Видео је само обрисе, чуо гласове. Помислио је да умире. Није осећао прсте на рукама. Покушавао је да мрдне ножне, али без успеха. Груди су му се грчиле. Дисао је плитко и брзо. Негде кроз маглу је чуо:
   – Морамо доле!

Моника је помислила да је можда добио висинску болест. Једноставно спуштање би могло да реши све. Само, чак и помрачене свести, Валтер је успео да назре сумњу у њеном гласу. Једино је успео да прозбори:
   – Не могу доле!
   Бол је био тако јак да је једва успевао да процеди понеку реч. Није могао на ноге, као да је био закуцан.
   Грчења су долазила у таласима. Шта год да се дешава, знао је само једно. Нема времена да зову помоћ. Ако сам не сиђе с планине, остаће ту. Ова мисао му је струјала кроз главу као да је долазила из туђег ума. Био је изгубљен, али се, за дивно чудо, није уплашио. Борба с болом није му остављала простора да превише мисли о нечему другом.
   Почетак низбрдице био је прилично стрм, готово под нагибом од 45 степени. На стази ширине три метра свуда је извиривало камење. Мораће туда. Поставили су га на ноге, ставили му даску. Одгурнуо се. Моника је возила испред њега, неких десетак метара. Трудила се да му укаже на препреке. Једну стену је једва избегао. Тада је схватио да може да се спушта. Упркос болу, колико-толико је управљао даском.

Трудио се да не размишља, само да аутоматски понавља кретње. Нека мишићи преузму, мозак се не укључује. Ради оно што је радио стотинама пута раније. Усредсредио се на препреке. Чуо је како га пријатељи подржавају. Возио је као никад у животу.
   Неколико стотина метара даље, адреналин као да је ишчилио. Поново је био слаб. Лелујао је. Коначно се срушио у снег.
   До тада, вратила су се и она двојица. Болничар је схватио шта се дешава. Срчани удар. Валтер је и то једва чуо. Ипак, разабрао је речи. Било му је хладно. Да ли зато што лежи на снегу или је можда умро?
   Мобилни телефони били су ван домета. Зато се један из друштва стуштио низбрдо у нади да ће наћи помоћ. Остали су Валтера дизали на ноге. Па на даску. Неко је прихватио његов ранац. Дали су му пар штапова, да се придржава. И даље је лакше возио него што је ходао. За сваки случај, уз њега су били Моника и болничар. Нико да проговори. Валтер је покушавао да се избори с невероватним болом. Остали су гледали како да га спусте у подножје.

Близу подножја из снега је извиривало крџаво дрвеће. Валтер је на дасци улетео међу грање. Чуо је Монику, која је заостала. Викала је да кочи, да се заустави. Он је мало успорио, потом убрзао. Није желео да стане. Тада би бол био јачи. Када се кретао, још је некако и успевао да не мисли на то. Када би застао, постајало је све горе. Бол га је савијао, било је нешто горе од ножева кроз тело.
   У самом подножју био је поток. Валтер није желео да га избегне. Било му је лакше да протутњи кроз воду него да успорава и тражи мост. Срушио се десетак метара од паркинга. Пре него што се онесвестио од бола, видео је светла Хитне помоћи.
   Пробудио се у болници, недељу дана касније. Уградили су му стентове, пошто је једна артерија била готово потпуно запушена. Преживео је оно што обично зову „невидљиви убица”. На ногама и на дасци.