Изазови страха

СРЕЋНИ КАД СУ НЕСРЕЋНИ

Шта љубитеље хорора тера да се враћају у биоскопске сале како би се изнова застрашивали?

Професор психологије на Универзитету у Утрехту доктор Џефри Голдстајн има сасвим једноставан одговор на ово питање: људи гледају хороре зато што воле да буду престрашени, иначе то не би радили. Као биће са слободном вољом човек има могућност и да бира како ће да се забави. А бира оно што ће на њега довољно снажно да делује. И то је једна од ствари где може да се види колико смо различити. Јер док је за неке само један поглед на застрашујућу сцену довољан да покрију очи рукама, други радо плаћају како би се у мраку биоскопске сале уплашили. И уживали у сопственом страху.

Голдстајново објашњење само је једно од многих која су психолози понудили како би објаснили зашто појединци толико уживају у филмовима страве и ужаса. Доктор Глен Спаркс указао је на то да је за њих веома важан осећај који остаје након гледања филма. Рецимо, призор убице који јури девојку по шуми код гледалаца ће изазвати напетост која подразумева и физичку реакцију: убрзан рад срца, убрзано дисање, повишен крвни притисак. И док се непријатне сцене заборављају убрзо након завршетка филма, ово узбуђење остаје још неко време и оно је и главни разлог зашто се многи наново враћају у биоскопе. Наравно, са друге стране су осетљивије личности које никада више не желе да понове тако непријатно искуство...

Зависници о адреналину посебна су група која не може да живи без сцена страве. За њих је то нека врста екстремног спорта, само са мањим ризиком. Неки стручњаци их називају „трагачима за страхом”. Они су у сталној потрази за новим, што необичнијим и запањујућим садржајима који ће их узбудити и преплашити, али истовремено су свесни да нису ни у каквој стварној опасности. И то се може видети по резултатима истраживања спроведеног међу студентима. Када су испитаницима пуштени документарни филмови са стварним сликама крви и сакаћења, већина је осетила такво гађење да нису смогли снаге да их одгледају до краја. Исти ти млади људи потпуно другачије су доживели филмске приче са подједнако непријатним садржајем.

Разлог је управо сигурност коју пружа спознаја да је у питању обична измишљотина, ма колико језиво деловала. Оно што се том приликом доживљава понекад се назива „позитивним страхом”, управо зато што је он ирационалан и нема никакве везе са било каквом стварном опасношћу. Он само омогућава жељени налет адреналина. Нешто што тешко може да се деси док гледамо романтичну комедију.
 

Психолози са америчких универзитета Беркли и Флорида дошли су до сасвим другачијег закључка – људи који гледају филмове страве и ужаса заправо су срећни када су несрећни. Они у исто време доживљавају и позитивне и негативне емоције. Несрећни су док гледају сцене ужаса и управо то је оно што их чини срећним. Најпријатнији тренуци неког догађаја, објаснили су аутори студије, уједно су и најстрашнији. Према њиховој оцени, три филма која истовремено изазивају сасвим супротна осећања су: „Психо” (1960), „Истеривач ђавола” (1973) и „Вештица из Блера” (1999).

Ови наслови могу да се гледају и у терапеутске сврхе, бар тако мисле заговорници другачије теорије. Према њој, хорор филмови могу да послуже као оруђе за превазилажење страхова и њиховог ограничавајућег дејства. То је и један од разлога зашто су омиљени међу младима, у животној доби када испитују своје границе и покушавају да их превазиђу. Они који настављају да их гледају и као одрасли вероватно никада нису завршили са испитивањем тих граница.

Има и оних који верују да се људи са мањком саосећања чешће опредељују за хорор жанр. У напетим сценама они немају потребу да се ставе у положај ликова који проживљавају све и свашта, па њихову муку гледају равнодушно и хладнокрвно. Такође, бројне студије су показале да у хорорима много више уживају мушкарци. Од њих се управо очекује да покажу хладнокрвност и мужевност, нарочито ако филм гледају у друштву жена. Са друге стране, већина жена се не труди да сакрије осећања, нарочито када су уплашене.

Које год објашњење да звучи најприхватљивије, чињеница је да је за хорор жанр и данас заинтересован велики број гледалаца. Један од разлога је и то што се и најзлокобније филмске приче баве неким од основних питања људског постојања, биолошким, друштвеним и психолошким питањима, што додатно привлачи публику.

Ипак, оно што жанр чини толико моћним пре свега је страх, јер сви људи се плаше истих ствари, бар тако сматра „мајстор хорора”, амерички редитељ Џон Карпентер.

Број: 3514 2019.
Аутор: С. Лазић