С окрајка историје

СРЕЋКАМА ДО ШПИТАЉА

Да није било једног бала, Београд задуго не би добио болницу. Званице су били министри, али и трговци, абаџије, содаџије...

У време кнеза Михаила Обреновића Београд је био мали. Осим кућних седељки, забава није било. Кнез се трудио да Београд „угура” у Европу. Тако је, између осталог, увео балове који су постали „чудо невиђено”. Одржавани су углавном зими када је свет у доколици. Приређивали су их и Двор и Општина вароши, свако два до три пута годишње.
   Зиме тада нису биле као сада. Мраз је стезао недељама, а снега до гуше. Улицама није могло да се прође већ се ишло пртином поред дућана коју су власници морали да праве. А тек кровови! Многи би попустили под снежним теретом да варошке власти нису наредиле домаћинима да се пентрјау по њима и лопатама скидају снег.

   Снег је био толика напаст да због њега умало није отказан свечани бал који је приредио кнез Михаило Обреновић (1823–1868). Срећом, неко се у последњи мах досетио и позвао у помоћ ескадрон коњице који је неколико пута пројахао од Двора до данашњег Народног позоришта, а у супротном смеру до садашњег парка код Југословенског драмског позоришта. Званице су могле да се одазову позиву владара. Истина, стигле су пешице по утабаном снегу јер јавног превоза није било.



   Само неколико Београђана имало је сопствени фијакер. Управник фондова Јоца Савић, на пример, давао га је на послугу искључиво председнику министарства у свечаним приликама, или његовој госпођи кад би ишла у амам.
   Чим су крочиле у Двор, угледне даме нису журиле да поздраве кнеза и кнегињу већ су се распршиле по канцеларијама у приземљу и из бошча које су са собом донеле вадиле свечану тоалету и пресвлачиле се правећи дар-мар по столовима где су писана и потписивана државна акта!
   Било је то почетком јануара 1865. године.

Кнез Михаило и кнегиња Јулија били су домаћини дворског бала. Кнез је дочекивао госте стојећи у средини салона, а кнегиња седећи на канабету. Владар је увек на себи имао фрак и преко груди руску ленту Белог орла.
   Гости су били министри и официри, али и трговци и занатлије, углавном добростојећи људи. Могли су се ту видети и содаџије и абаџије, сарачи, вуновлачари... Нико није долазио без жене, мада је већина дамског света једва била писмена.
    Посебан позив упућиван је вишим аустријским официрима из Земуна и Панчева. Тууски паша, заповедник Града, није смео да буде заборављен. Исте званице могле су да се виде и на општинском балу, где су се слободније осећале јер није било превелике уштогљености а и шароликост је била већа.
    Балови, међутим, нису били само забава. Општина вароши београдске досетила се да их искористи у добротворне сврхе. Пошто је крајем маја 1861. године одлучила да зида грађанску болницу,„шпитаљ”, добротворни балови учинили су јој се згодном приликом да сакупи новац. Први такав бал заказан је за јануар 1862. године. Ишло је слабо. Београђани се нису претргли од даривања. Ни да се сакупе паре за плац!
   Пролазили су месеци. Видећи да болница неће скоро добити темеље, кнез Михаило је наумио да помогне. Прво је од Ђорђа Ценића купио плац за 2.500 дуката, а затим наредио да се грађа припремљена у Смедереву за подизање његовог летњиковца пребаци у Београд. И плац и грађу поклонио је Општини за болницу.
    Но, то није било довољно, недостајало је још новца, болница није мала ствар. Ако га нема, наћи ће се. Где? На гала балу који ће приредити владар. Бал је заказан за 11. фебруар 1865.године.
    Одмах је основан одбор на челу са кнегињом Јулијом. А у одбору све саме жене – госпође министарке, супруге богатих трговаца.
    Жене су се снашле: на бал се долази с купљеном позивницом која је и лутријска срећка. Разаслат је позив по целој Србији да свако ко жели пошаље вредну ствар. По београдској чаршији глас је обиграо од куће до куће за пола дана.
    Дародавци нису били обавезни да дођу на бал, али су слали дарове. Одзив је био добар а прилози разноврсни. Пред сам почетак забаве списак прилога се отегао. Кнез Михаило приложио је златан сат са ланцем, два златна дугмета с дијамантима и бисером и „енглески фотељ најновије направе”. Кнегиња Јулија дала је више.

Жена београдског мухафиза Али Риза-паше никако није хтела да изостане. Поклонила је персијски шал, јаглук везен златом, везену мараму, златом везене папуче, две бројанице од ћилибара, чак и златом везену бошчу!
   Један патриота из Крагујевца послао је пола акова шљивовице у бурету са украсима. Познати путописац Љуба Ненадовић приложио је слику руског цара Николаја I, док је министар просвете уместо књига поклонио пушку са изолученом цеви и бајонетом. И Милан Ђ. Милићевић, човек који је оставио драгоцене податке из српске прошлости, даривао је раритет – књигу „Робинзон Крусо”, штампану у Будиму 1810. године!

Међу дародавцима су се нашли сви виђени Београђани, али је било далеко више обичних
људи из унутрашњости. Они су слали суве шљиве, дуван, сабље... Неки сељак из околине Тополе послао је кавез за птице! Ручна израда!
   Кад смо већ код слике руског цара Николаја I, лутријска судбина је хтела да њу добије нико други до београдски мухафиз Али Риза-паша! Тако је Турчин могао до миле воље да гледа љутог противника своје земље!
   
Срећке су продаване у неколико београдских кафана. Куповина срећке није истовремено била и улазница за бал. Бројеви добитника који нису присуствовали забави обзнањени су неколико дана после бала. Предмети који нису подељени на лутрији касније су продати.
   Укупно је сакупљено 1.667 дуката, 30 гроша и 30 пара. Новац је уручен Општини за изградњу болнице. Трошкове бала у износу од 189 дуката сносила је кнегиња Јулија.
   Све што је виђено, уважавано и познато у Београду и Србији стекло се на балу. Господа министри у фраковима и београдски трговци у оделу европском или турском. Таласале су се нове чохане чакшире на занатлијама и устабашама, а госпође чиновника и трговаца шепуриле су се у свиленим хаљинама преко којих су још носиле делове старе српске одеће. Ретко која је била без феса или тепелука на глави обавијеног кадифеном шамијом. Дукате не треба ни помињати!
    У Србији у то време још није било ордена, па је мало мушког света имало такав украс. Неколико гостију носило је аустријски орден из Книћаниновог похода против Мађара 1848. године. Једино се Михаило Обреновић појављивао с поменутом лентом Белог орла.
    Бал су отворили кнез и кнегиња. Народно коло је било најомиљенија игра. Играли су се „четворка”, „заплет”, „капетан Ђорђе”... Кнез је повео, кнегиња до њега. Током вечери свирале су се и окретне игре, али ређе. У моди су били валцер и полке – шотиш, цен, галоп полка... Београдске даме покушавале су да „танцују”, али није ишло. Више су заплитале ногама него што су усклађивале корак! Обично би стругнуле кроз врата кад оркестар засвира, наводно да тоалету доведу уред!

 Исте године болница је завршена и у присуству кнеза Михаила предата Општини на „бригу и старање”. Названа је – Варошка. Издржавана је градским буџетом иако су се ту лечили болесници из свих крајева Србије. После неколико година натезања у Скупштини је једва прихваћено да државна каса преузме бригу о њој. Проглашена је за Општу државну болницу. Касније се у тој згради налазила Очна клиника, сада су ту просторије Српског лекарског друштва.
   
Када је подигнута, болница је била на крају града. Без улице и броја. Данас је то већ далека прошлост, а улица у којој се зграда налази носи име Џорџа Вашингтона. И Београд није што је некад био.
    Али, био је један важан бал с лутријом.

Број: 3453 2018.
Аутор: Т. М.
Илустратор: Милан Ристић