СЕНКЕ ВЕЛИКОГ РАТА

СПРАВИЦЕ ЖИВОТА И СМРТИ

Мало кад се у историји ратовања дешавало да су тако малене направе биле толико важне и играле улогу најбољих сабораца
 

ЈУРИШНА ПИШТАЉКА

   Полет и покрет војсци, нарочито кад треба да потрчи ка смрти, треба да даје командир. Чувени су повици српских водника, капетана и мајора у Великом рату: „Напред војско, рат није свадба!” и „Јунаци, за мном у јуриш!”. У британској, америчкој и канадској војсци, међутим, наређења за јуриш давала је једна малена направа. Била је дугачка свега осам центиметара и израђивала се увек у истом облику.
   То је била јуришна пиштаљка. Није личила на данашње навијачке или протестне пиштаљке; није, дакле, била у облику качкета са куглицом која се окреће у трбуху пиштаљке, већ се звук пиштања производио више каo на сирингу, дувачком свиралу, треперењем језичка на ваздуху.
    Звук англосаксонске јуришне пиштаљке зато је био пискутав, али врло продоран. Познавали су га сви војници у рововима на Западном фронту, како они које је позивала на јуриш, тако и они са друге стране рова, који су тај јуриш дочекивали ватром својих пушака и бајонетима који светлуцају у јутарњој светлости.
   Свака је имала годину производње угравирану на свом металном телу, и кожни ремен на чијем крају се налазила рупа. Ремен је командир качио за једно од дугмади мундира и када би звизнуо и тиме војсци дао наређење за покрет, једноставно би је испустио из уста и сам потрчао ка непријатељским положајима.
   Данас оваквих пиштаљки има велики број и често се нуде на аукцијама. Не постижу високу цену јер је реч о сасвим једноставној направи која се не квари.
   Све енглеске ратне пиштаљке правиле су се у једном граду,  Бирмингему, у две фабрике – „Џеј Хадсон и компанија” и „Алфред де Корси и компанија”. Модел ратне пиштаљке обе фабрике, готово без икаквих измена, наставиле су да праве и за војнике Другог светског рата; Хадсонова фабрика и данас производи пиштаљке за дресере паса, полицајце. Последњи војници Уједињеног Краљевства који су их користили у ратним условима били су војници у бици за Фокландска/Малвинска острва.
 

ЧЕГРТАЉКА ЗА БЛИСКУ И НЕПОСРЕДНУ ОПАСНОСТ

   Први напад бојним отровима био је потпуно изненађење. У улози команданта извео га је немачки хемичар Фриц Хабер и касније нобеловац, код града Ипра у Белгији. Изненађење је било толико велико да тог 22. априла 1915. године нису изгинули само војници француске војске (махом из колонија), већ и многи Немци. Касније је сам Хабер развио гас-маске, а исти напредак показала је и француска војска. Напади гасом су настављени.
   Да би се војска обавестила о овом убитачном оружју и имала довољно времена да навуче маске, обавештавана је звуком сасвим друкчијим од јуришних пиштаљки: дрвеном чегртаљком. Ова справица која је била најбољи саборац у многим тешким тренуцима испуштала је звук сличан великим цврчцима. Војници су је звали „обад”.
   Чегртаљка је била израђена од храстовине и састојала се од дугачке дрвене дршке дужине 19 цм, коју је крупна војничка шака могла чврсто да обухвати и масивне окретаљке од 28 цм која се вртела око назубљеног точка.
   У почетку су официри мислили да чегртаљка није добро средство за обавештавање о гасном нападу, јер је њен звук могао да се замени за рафалну паљбу непријатеља, али је превладало мишљење да је потребан неки продоран звук који војници ни са чим другим не би могли да помешају.
   Чегртаљке су почеле да се израђују у великом броју. Користила се и клаксон труба (део аутомобила „Џенерал моторса”, првобитно уграђивана на бицикле), коју је произвођач назвао по старогрчкој речи за вриштање – klazō. Ипак, најчешће је коришћен „обад”, јер је на крају рата бојни отров бацан у гранатама и требало је брже обавестити јединице на мањем простору.
   Данас се сачувало много мање чегртаљки него пиштаљки, јер је храстовина трунула, те данашњи очувани примерци достижу на аукцијама цену од по неколико стотина долара.
 

ПОЕТСКО СВЕТЛО У НОЋИ

   Сигнални пиштољ одавао је потмуо звук као кад пукне балон да би се потом видела светлећа граната која се дизала увис и распрскавала на небу као злослутни ватромет. Сигнални пиштољ користио се за осветљавање положаја због извиђања али и за припрему напада, да осветли простор приликом ноћног јуриша.
   Сви војници сећају се овог ноћног светла, а велики француски песник Гијом Аполинер чак је ове светлеће гранате споменуо у својој вансеријској песми „Дописница” коју вреди навести и на француском и у сјајном преводу Николе Бертолина:
 

Пишем ти док сав шатор спава               Je t’écris de dessous la tente

И летњи дан мре око мене                                    Tandis que meurt ce jour d’été

Ко букет што се распрскава                    Où floraison éblouissante

У небу пуном плаве сене                             Dans le ciel à peine bleuté

Заслепљујућа једна салва                           Une canonnade éclatante

Још не процвета а већ вене                      Se fane avant d’avoir été
 

   За разлику од јуришне пиштаљке коју су монополистички производила само два произвођача из истог града, сигналних пиштоља било је на свим зараћеним странама. Британска војска користила је модел „Вебли и Скот” такође из  Бирмингема, немачка војска користила је стари „Хабелов” пиштољ, произведен још 1894. године, а француска „Гриволат Жерес и синови”.
    Заједно са другим справицама које су значиле разлику између живота и смрти, и сигнални пиштољи обележили су Велики рат. Као ни пиштаљка и чегртаљка, нису биле намењене убијању већ, као мало шта друго у том епском сукобу, спречавању или предупређивању смрти.