ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

СПАСОНОСНИ ЗАГРЉАЈИ ПОНОВО РОЂЕНОГ

Ренато Грбић до сада је из воде извукао тридесет људи. Ово је догађај који најдуже памти.

Било је то 26. марта сад већ (пре)далеке 1984. године. Предвече тмурног дана. На клупици испод београдског Бранковог моста на Сави седе младић и девојка. Вече мирно, причају. Промине понеки пролазник, ту је и милиционер на дежурству. Ни он неће да узнемирава младе, кад већ уживају.
   Одједном, нека гужва. Пролазе кола Хитне помоћи, милицијски „кечеви”, чују се сирене на све стране. Младић устаје, да види шта се дешава. Недалеко од клупице на којој су седели сакупља се много људи у униформама. Не дозвољавају да се приђе. Младић и девојка устају са клупице и одлазе у ноћ. Сутрадан, двадесеттрогодишњак чуо је на вестима шта се то десило испод моста, откуд онолика милиција. Чему је присуствовао и невољно сведочио? Један од највећих југословенских писаца извршио је самоубиство. Бранко Ћопић је с моста одлетео у вечност. Младић се звао Ренато Грбић.
   Двадесет шест година касније, Ренато Грбић познат је не само у граду, већ и много шире. Пета генерација аласа у породици, неко ко је одрастао на Ади Хуји и старој Карабурму, неко ко живи на реци и од реке. Држи одличан ресторан поред Панчевачког моста, али далеко више се ради о његовим подвизима. Готово може да се каже да му је прешло у навику да спасава људе који су из ко зна ког разлога покушали себи да одузму живот скоком у Дунав. Или су пали с моста, свеједно. Некако се Ренато увек нађе на лицу места, испод моста, у свом чамцу. Долети право из конобе.
   И до тог 14. новембра 2010. године већ је двадесет и једну особу извадио из моћних таласа и подарио им прилику за нови живот. Он сам каже да има неке симболике и у његовом имену. Наиме, Ренато значи „поново рођен”. Као да је кум из Ријеке нешто осећао када му је давао то име, далеке 1961. године.
   Тог дана 2011. године било је хладно, Дунав огроман. Дува ветар, ваљају се пањеви, дрвеће, разни отпад. Пошто је скоро цео дан провео у покушајима да одгура разне наносе од терасе ресторана даље у реку, схватио је да је дошло време да се иде на воду. Ваља проверити мреже. Отишао је да се пресвуче, чамац је већ спреман. Телевизор је био укључен, да чује вести.
   Само што је кренуо да навлачи јакну, са екрана се зачула ванредна вест. Двоструко убиство у центру града. Убица је жена, тренутно у бекству. Готово да није обратио пажњу, наставио је да се спрема. Утом му је зазвонио телефон.
   Ренато је једва чуо онога са друге стране. То је био стари алас, седамдесетогодишњи Иван Андрејевић. Кренуо је да провери мреже око моста, и учинило му се да је чуо да неко дозива из воде. Када је пришао, схватио је да се заиста чује глас неке жене. Запомаже, али се у мрклом мраку не види где се налази. И зато Иван зове Рената да заједно погледају шта се дешава, да помогну несрећници, ако икако могу.

Овоме није требало два пута да се понавља. Брже-боље је улетео у чизме, претрчао преко баште ресторана. Јакна је остала у кафани, заборављена. По оној зими стуштио се у мајици. За свега неколико секунди био је у чамцу. На вестима су још увек говорили о оном убиству.
   Ренато каже да га у таквим приликама „дрма” адреналин. Толико, да се сав тресе, пун неког немира. Ретко кад му је лупало срце као те вечери. Док је под пуним гасом пловио по мосту, чудио се како нико ништа није чуо.



   Обично се чује пљусак воде, вриштање, а неко углавном види и скок. По некој логици ствари, чамац је окренуо низводно. Ако је жена у води, струја је носи ка Вишњици. Лампа је разбијала мрак, ослушкивао је. Нигде никога. Само пањеви које река носи.
   Утом је зачуо како га Иван дозива. Он је био у чамцу двестотинак метара узводно, мало изнад моста. Макар му се тако учинило. Ренато је брзо окренуо пловило на ту страну. Загледао је око стубова моста, и даље се ништа не види. Само, сада се и њему чини да чује женски глас. Ивана чује свакако. Види и обрисе непомичног чамца, више од сто метара пре моста.

Како је прилазио, смањивао је брзину. Плашио се да не удари у жену, ако је већ ту негде. Мрак је, ништа се не види. Не помаже ни јака лампа. Шара по води, али жене нигде нема. Сада је и Иванов чамац близу. Он је показивао на нешто у води. Ренату се учинило да је пањ или неко дрво. Пришли су чамцима. Глас се чуо одатле. Иза пања вирила је глава жене.
   Први јој је пришао Иван. Покушао је да је ухвати, али му је стално исклизавала. Руке су од хладноће већ почеле да им се коче. Ренато је пришао чамцем, само да би схватио да тако нема никакве шансе. Брзо окреће пловило да приђе с друге стране.
   Док је он изводио маневар, Иван је некако успео да ухвати женину руку. Грчевито ју је држао. Неколико секунди касније обојица су били поред жене. Док је стари алас држао руку, Ренато је покушао да је ухвати испод мишке. Жена је поново исклизнула. Па се још некако незгодно поставила, да не може да јој приђе. Опет је морао да окреће чамац. Још један покушај, зна како мора да је ухвати, да не исклизне. Само испод мишке! Сада се жена грчевито држала за пањ. Опет је покушао. Овог пута био је боље среће. Чврсто су је држали, Ренато испод мишки, Иван за руку. Само још да је убаце у чамац.
   Да ли од времена проведеног у хладној води, страха, чега већ, жена се потпуно опустила. Такву да је убаце у чамац, није било могуће. Као да из воде извлаче претежак товар. Уз то, постоји и велика шанса да се поремети равнотежа, па да сви заврше у води. Ко ће онда да вади спасиоце?
   После ваљда петог „о-рук” успели су да изваде жену неколико десетина центиметара изнад површине. Још један покушај, и била је у чамцу. Неколико секунди касније, под пуним гасом журили су ка ресторану.
   Путешествије је трајало минут или два. Ренату се чинило као да су прошли сати откако је скочио у чамац. А у питању је било свега неколико, можда десетак минута. Данас нам је посведочио да је онај удар адреналина попустио, када је коначно успео да је ухвати испод мишке. Каже да је тако сваки пут. Како извуче несрећника на чамац, одмах се смири.
   Довезли су је испред ресторана. Конобари су већ били позвали Хитну помоћ и полицију, требало је да стигну сваког тренутка. Сада је настала мука да жену изваде из чамца. Опет опуштена, некако чудно савијених ногу, не могу ни да је помере. Једва су успели, буквално миц по миц.

Убрзо су и сирене и ротације пробиле тишину и таму. Док су жену убацивали у возило Хитне помоћи, неко од полицајаца објаснио је Ренату да је највероватније реч о жени која је извршила оно двоструко убиство. Потом се стуштила до Бранковог моста. Скочила је у Саву, а река ју је носила готово пет километара даље. Ренато ни данас не може да се начуди како јој је пошло за руком да преживи. То је пловни пут, пролазе стотине бродова. Река је била ледена. И пливач у пуној кондицији тешко да би преживео у таквим условима. Жена у том тренутку јесте, уз велику помоћ аласа Рената Грбића и Ивана Андрејевића. А шта је урадила, то је већ друга прича.
До данас, Ренато је из таласа Дунава спасао тридесет људи. Сви се надамо да ће остати на том броју. Ипак, за сваки случај, овај алас и даље стражари код Панчевачког моста.