Забавников историјски Забавник

СПАСОНОСНА НЕДОУМИЦА ПОТПУКОВНИКА ПЕТРОВА

Совјетске извиђачке станице ухватиле су како ракета полеће с територије САД. Вероватно носи атомску бојеву главу. Имају само тридесетак минута да нешто учине...

У готово полувековној историји Хладног рата година 1983. била је посебно драматична. У марту је председник САД Роналд Реган Совјетски Савез назвао „Империјом зла”. Већ у априлу су одржане велике вежбе америчке флоте у непосредној близини Камчатке. Флота од 40 бродова, међу којима и неколико носача авиона, увежбавала је напад. Врхунац је била симулација бомбардовања Курилских острва. Потом је 1. септембра совјетски ловац „Су-15” оборио јужнокорејски „боинг 747” западно од Сахалина. Свих 269 путника и чланова посаде је погинуло, међу њима и амерички конгресмен Лоренс Мекдоналд. Западна јавност се узбунила, Совјети су се бранили да је „боинг” шпијунирао, пошто се пилот два сата оглушивао на наређење да промени путању. Или је макар испипавао одбрану.
   Прсти су опасно поигравали на црвеним дугмићима, а Хладни рат претио је да се озбиљно подгреје. И да буде последњи рат ове цивилизације.
   У таквој ситуацији руковаоцима стратешких система у СССР била су укинута сва одсуства, па чак уведена и прекоредна дежурства. Један од њих био је и потпуковник Станислав Петров, командант на тајној станици „Серпухов 15”, у бункеру у близини Москве. Њему и његовим људима једини задатак био је да преко мреже сателита прате да Американци не лансирају ракете. И да, ако то учине, одмах јаве тамо где треба, како би уследио одговарајући противудар.

Кад машине полуде

   Тако је било и 26. септембра. Петров је примио дежурство. Екипа је уиграна, ништа не сме да се препусти случају. Ноћ као и свака друга, све очи упрте у рачунарске екране система за рано узбуњивање. А онда, петнаест минута иза поноћи, машине су полуделе. Зајечала је сирена, а Петров се следио. Преко целог екрана великим црвеним словима стајало је „СТАРТ!”. То је била реч које се током целе каријере прибојавао. А могла је да значи само једно. Американци су лансирали ракету с нуклеарном главом, која управо путује ка Совјетском Савезу. Имају свега пола сата да одговоре на напад, толико је ракети потребно да стигне до циља. А од тих пола сата, пола је Петровљево, да како год уме сазна да ли је у питању прави атомски напад или тек лажна претња. И да тек тада то пренесе надређенима.
   Петров је скочио из столице. Сви у бункеру били су збуњени. Бленули су у потпуковника који почео да виче и издаје наређења. То је био једини начин да сузбије панику. Уосталом, за то су хиљаду пута вежбали. Само, сада није била обука. Ракета је већ путовала.
   Покушао је разложно да размишља. На радару се видела само једна ракета. А системи раног узбуњивања могу да је примете чим напусти подземни силос и да реагују малтене чим се отворе поклопци. Следи тридесет провера, све док се не искључи свака могућност грешке. Бар су тако рекли када су монтирали рачунаре. Машина нуди доказе, а на човеку, руковаоцу, јесте да одлучи шта му је чинити. Управо је човек оклевао. Претпостављао је да напад не би почео само с једном ракетом. Вероватно би цела киша полетела ка непријатељској територији. Никако једна. Једна не значи ништа, само може да испровоцира повратни удар. Других нема.

                                                                                 
Збогом, свете

   Петров је обуздавао и себе и људе. Гледао је ка прекидачу на пулту. Испод металног поклопца било је црвено дугме. Поклопац је пломбиран. Додуше, испод су вириле жице, дугме је искључено када је постављен нови систем, све после неког квара у атомској централи, када се руковалац успаничио и побегао. Тада су стручњаци одлучили да се пређе на рачунаре, људи су непоуздани. Ипак, црвено дугме је остало, симболике ради. И сада је Петровљев поглед врлудао између екрана с црвеним словима и пломбираног поклопца. Утом је зазвонио телефон. Неко је питао:
   – Истина?
   Петров је тада преломио:
   – Не, лажна узбуна, рачунар се збунио!
   – Разумео.
   Непознати официр спустио је слушалицу. Сирена је утихнула.
   Потпуковник се свалио на своју фотељу. Посада се грлила. А онда је поново одјекнуло. Још јаче, сирена као да је полудела. Завијала је без престанка. На екрану су се опет зацрвенела слова:
   – Старт!
   Па још једном. Па још једном. За непуна три минута четири пута. Оно црвено „Старт” замениле су још горе речи:
   – Ракетни напад!
   Петров је касније сведочио да му се учинило да седи на врелом тигању, а не у фотељи. Колена су му клецала, почео је да се зноји. Одмах потом и да се тресе. Није могао да устане. Нема ноге, заледио се. Био је престрављен. Ово већ далеко више личи на општи ракетни напад. На који ће брзо да се одговори, а онда... Збогом, свете!


                                              
О подвигу потпуковника Станислава Петрова јавност је сазнала петнаест година касније

   Оних петнаест минута полако су цурили. Готово да је могао да види како Јуриј Андропов са својим људима и атомским коферчетом трчи у склониште. И како се у дубини совјетске територије отварају поклопци силоса. Много њих. Као у магновењу, бацио се на радио-везу. Слао је поруке свим могућим осматрачким станицама. Специјалисти за визуелни контакт одговарали су:
   – Не видимо ништа!
   Из неколико других постаја је стизао одговор:
   – НИ-ШТА!
   Петров је рачунао. Још десет минута. Разматрао је све могуће факторе. Висину лета ракета, њихов број. Опет му ништа није било јасно. Да је прави напад, било би их више и од пет. Све остало делује мирно. Осим тих пет ракета, које су управо негде изнад Атлантика. И стижу за двадесетак минута. Опет је звао друге постаје. И добијао исти одговор:
   – Нигде ни-шта!
   Телефон је непрестано звонио. Надређени су очекивали извештај, па да одобре противнапад. Тишина. Онај с друге стране урла, тражи потврду. Станислав Петров још једном је стиснуо зубе и процедио да је у питању грешка рачунара. Никаквог напада нема, ништа не лети ка Совјетском Савезу. Поготово не ракете, с атомским бојевим главама. Из више команде само су залупили слушалицу.

Опасне случајности

   Ускоро се у бункеру нашао генерал-пуковник Јуриј Вотинцев, главнокомандујући Противракетне одбране. У пролазу је похвалио Петрова, рекао да га је предложио да одликовање. Потом је дошла контрола. Петров је морао да одговара на многа питања. Зашто није водио ратни дневник? Одговорио је да тешко да је могао да уписује, када је у једној руци држао слушалицу, а у другој микрофон. Зашто онда није дописао, касније? Зато што је то кривично дело, а нешто му се не лежи у затвору. Случај је брзо заташкан, зато што је открио непоузданост система одбране. Показало се да је до узбуне дошло низом случајности које су се поклопиле: орбите сателита, инфрацрвено зрачење, одблесак сунца... Петров није кажњен, али није ни награђен. Оцењен је као непоуздан, прекомандован на мање одговорно место, а убрзо и пензионисан.
   Цела ова епизода када је свет био на ивици катастрофе вероватно би остала непозната да генерал Вотинцев није 1998. године дао интервју немачком „Билду”. Ту је први пут поменуо Петрова. Један немачки активиста потом је нашао Петрова и довео га у Немачку. Потпуковник у пензији примио је многе награде, снимљено је и неколико филмова, што играних, што документарних. Умро је 19. маја ове године. Јавност је то сазнала тек пре неколико дана. Волели су да га зову човеком који је спасао свет, али се он љутио. Једноставно, радио је свој посао.

Број: 3427 2017.
Аутор: Н. Баћковић