Забавник и Ја – Петар Милатовић, новинар

СНОВИ ИЗ МОЈЕ УЛИЦЕ

Како објаснити везаност која, без претеривања, траје дуже од пола столећа? Немам

одговора, бар не оног који би ми у две-три речи или реченице неупитно рекао да је то то, због тога и тога. И тачка. У мом случају пре је реч о запетама (зарезима) с обзиром да та везаност и даље трааајеее. A кренула је на много начина. Ово су неки од њих.
   Прву слику, по већ добрано трошном памћењу, могу да сместим на централни  градски трг у Никшћу, можда у 1963. годину (Тумара градом недјеља/иде од куће до куће... Вито Николић). Као најстарији члан породичног подмлатка био сам задужен да оцу, средњошколском професору, свакодневно, из дрвеног прегратка у продавници штампе под бројем 84 (какво памћење, а?!), пред ручак доносим свежи примерак „Борбе” на коју је, како је доликовало времену и простору, био претплаћен. Дечачки дисциплиновано, свакога дана. Случајно, још голобрадо радознао, једном сам гвирнуо у нарамак новина који је из исте продавнице штампе свом оцу носио мој друг Малиша, комшија с другог спрата, син председника општине. Тада сам се први пут, носем у слова и цртеже, суочио с „Политикиним Забавником”.
   Тако је почело оно што би неки данас назвали љубав на први поглед. Мислим на Дејл у оној краткој лепршавој хаљиници. (Много година касније, као већ прави и званични „забавниковац”, оно стално упослен, био сам сведок кад је уредница стрипа налагала ретушеру да ту хаљиницу моје прве праве љубави тушем продужи до испод колена. У први мах, тада, био сам љут, а данас верујем да је та  „цензура” била прави спас за моје гимназијско срце).

Неопозиво сам се, момчић с припадајућим акнама, заљубио у Дејл, девојку небохватног Флаша Гордона. Јунака с насловне стране новине која је величином наликовала на очеву „Борбу”, али је имала неку мени тада непојамну боју или две, ко би га онда, у махом смеђем свету, и знао. Прва размена, прелиставање на двадесетак минута, колико је трајало тротоарисање до куће, коштала ме је, и данас се добро сећам, драгоцене сличице фудбалског мајстора Стјепана Бобека Штефа.  Ко би могао и да слути да сам, само тада и никад више, имао осећај да сам у нешто добро уложио. Овога пута, с пуном добити. „Забавник”  је, то ћу сазнати много касније, тако постао моја судбина. Изистински.
   Први пут, опипљиво, то се десило кад сам био студент, бруцош. И то захваљујући чарапама, мокрим, тек опраним. Живот у Студентском граду, светској престоници надања и стрепњи мноштва младих, већини  је значио и само пар чарапа, док трају. У међувремену прање, мање-више редовно. Бивало је, разуме се, и оног прекоредног. Упознате неког до кога вам је стало и ваља увече, с тим до кога вам је стало, изаћи у свом најбољем издању. С чистим чарапама, неизоставно. Хитно прање у лавабоу, а пролеће је, радијатори престали да греју. И шта сад? Многи апсолвенти знају и те бруцошке муке и колегијално прискачу у помоћ. Опране чарапе добро исцедиш, умоташ их у новине и вртиш, вртиш док ти се не заврти. Резулат изненађујући, прилика да освојиш девојку кудикамо већа. Е, а откуд ту сад па „Забавник”?
   Док сам ја покушавао да „испеглам” панталоне на брик, ивицу, ставивши их испод душека на који сам потом, због тежине, залегао, цимер-апсолвент, познатији као Циско (по Циску Киду, стрипском јунаку), похитао је да ми помогне, да осуши чарапе. И зграбио „Забавник” који ми је био поред кревета. Једине новине које су се, у мору скрипти и којекаквих уџбеника, налазиле у оскудној студентској соби. Скочио сам заборавивши оно „пеглање” и у последњем тренутку отео му „Забавник”. Цимер Циско ме је погледао запањено али и љутито. Хоће да ми помогне, а ја... Младалачки устрептало, рекао сам му да ми је „Забавник” важнији од чарапа и да с оном до које ми је стало могу и бос... Данас хоћу да верујем да сам, онда, сачувао тај број „Забавника” и да сам успео да срочим „забавниковску” жваку за ону до које ми је, тада, било  стало.

„Забавник” ми је променио живот, ал’ стварно, и у мом такозваном предзабавниковском раздобљу. Била је зима 1971. године. Студентски дом на Златибору, као опоравилиште. Одмор од испита, али и од (дела) самог себе. Уместо златних борова сад је снег ленчарио на његовим гранама. И он, веровао сам, чекао петак. Онај изузетак кад на киоске умаршира „Забавник”, нових боја и нових неочекиваних пустоловина његових јунака, и стрипских и оних других. За све је, тада сиротињско студентски, могло да нема пара, али за „Забавник” се новац поуздано склањао у задњи леви џеп фармерки. Од петка до петка, готово кир-јањевски.
   Али, увек постоји оно али. Последњег петка на Златибору онај задњи џеп фармерки био је необјашњиво празан, вероватно као последица студентаријских излета у високо друштво. Свевидећа продавачица на једином киоску, одмах испод гласовитог „Рујна”, била је више него спремна да радарски укачи студента који би да нешто с  њеног пулта завуче под јакну, навика с  београдског Сајма књига. Украсти или не украсти, било је најважније питање једног озбиљно колебљивог студента тог последњег петка у фебруару 1971. године. Одговор је, готово изнебуха, стигао из тек скинуте сирогојно-шарене рукавице колегинице коју сам знао из виђења, ту у Одмаралишту. Блесак у зеленкастим очима немо ми је рекао да је „Забавник” мој, да је продавачица већ у џеп своје кецеље стрпала онај недостајући динар и по.
   Две кћери, данас и два већ поодрасла унука, наставак су те златиборске неочекиване приче с киоска и продавачице с очима налик на радаре, тог фебруарског петка-али-баш изузетка. Дуго година касније највише сам волео да облачим оне ручно штрикане џемпере из Сирогојна.

Потом је, неколико година касније, један сусрет у чувеном клубу Доњег Коларца, оном у кањону Улице 1300 каплара, између Филолошког факултета и Коларчеве задужбине, примогао да постанем стварни део, онај изнутра, „Политикиног Забавника”. Случајно сам упознао тадашњу одговорну уредницу „Забавника”.  Тада ми је, узгред, рекла да је расписан конкурс за место лектора у „Забавнику”, оног који је завршио факултет и добро познаје ијекавску варијанту српскохрватског језика, с обзиром да је тада почео да излази и на латиници, поред ћириличног писма и словеначког језика.

Петар Милатовић (1949) рођен је у Београду, одрастао у Никшићу, Филолошки факулет завршио у Београду. У „Политикином Забавнику” је од 1975. године, прво као лектор, па новинар, репортер, већ осам година заменик главног и одговорног уредника. Био главни и одговорни уредник „Илустроване политике”, 2008. и 2009. године.

    И 25. септембра 1975. године бојажљиво сам се, с дотад непојамним страхопоштовањем, ушуњао у чувену Македонску улицу и закорачио у велелепну зграду „Политике”. Сећам се... лифтом до осмог спрата, тамо где је настајао лист чију сам боју први пут омирисао још каткад на оном тргу у Никшићу. И данас је миришем, и ту боју и ту свеукупну чаролију која ме прати сад-већ-не-знам-колико-векова. И хоћу да верујем да ћу, после свих ових пролећа-лета-јесени-зима или упркос њима, једном, успети да макар с искрајка, видим ону лепршаву хаљиницу небохватне Дејл, ал стварну.

Или сам је већ видео у свим својим снохватицама. Јер, „Забавник” уистину јесте моја мала лична прича о добром улову једног ловца на снове. Верујем и данас, после толиког вековања са „Забавником” и у „Забавнику”, да сам и даље верник чаробњака Мике Антића и његовог стиха: „Па онда марш из мог сокака кад не знаш да сањаш...”. Ја сам свој сокак одавно нашао, али и даље сањам... Или бар мислим да то чиним. Упркос томе што ме је, давно беше,  мој уредник Влада Виб, лековити мргуд, повремено умео да, уместо по бурек, пошаље у моје иницијале. Данас верујем да ми је то било прилично лековито...