ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

СМРТ ВРЕБА ИЗ КУКУРУЗА

Ваљало му је да очисти силос. Посао као и сваки други. А онда се нашао усред нечега што је подсећало на живи песак...

Двадесетпетогодишњи Андреј Иванов до јула прошле године већ је шест месеци радио на пољопривредном газдинству нешто изван Тјумења, у Русији. Није му се свиђало што је још био задужен за најтеже и најпрљавије послове, оне које нико други није хтео да ради. Тако је тог 25. јула добио задатак да чисти силос за сушење кукуруза.
   Огромни метални цилиндар био је као пободен у ледину. Проток кукуруза током пресипања у камионе смањио се из неког разлога, а Андреј је добио задатак да извиди где је у систему дошло до загушења. И да га отклони. Зато се мердевинама узверао на врх, кроз прозор ушао у силос.
   Ако је напољу било тридесетак степени, унутра је било макар двоструко више. С њим је кренуо и старији колега. Овај није улазио, осматрао је с прозора. Андреј се нашао у вртлогу прашине, врелине и прљавштине свих врста. Колега му је пре уласка дао маску. Није апарат за кисеоник, пре заштита. Вентилирала се на батерије, али је значила какво-такво олакшање. Добио је и пластичну мотку, да њом прочишћава канале за истакање кукуруза. Сви су претпостављали о чему се ради. Вероватно је кукуруз негде иструлио, стврднуо се и тако направио загушење. А то уме да буде тврдо као цемент. Важно је да Андреј нађе загушење, па да га бесомучно удара оном мотком, све док се пролаз не отвори.
   Везао је конопац за лежиште на прозору. Једном руком држао се док се спуштао на гомилу кукуруза. Није шала. Неколико хиљада тона кукуруза лежало му је под ногама. Андреју су кроз главу прошле све приче које је чуо о несрећама у силосима. Говоркало се о људима које је жито једноставно усисало. Биће опрезан, али то њему тешко може да се деси. Ту је конопац, а и неће превише да се излаже. Чачкаће само оне канале које без опасности може да дохвати мотком.

Брзо је био на врху брда кукуруза. Опрезно је ногама испитивао подлогу. Деловало је чврсто. Житарица је набијена, ништа се не мрда. Колега му је показивао на којој страни је запушена цев. Мотка је брзо напипала загушење.
   По оној врућини Андреј је једва дисао. Маска јесте помагала, али не превише. Ударао је мотком, покушавао да разбије слој трулог кукуруза. Зној се цедио с чела. Још један ударац, па још један. Колега га је бодрио с прозора. Убрзо се изгубио. Андреј је на добром путу, није му потребна помоћ, а посла на газдинству онолико. Снаћи ће се и сам.
   Пет минута касније, Андреју се учинило да врх мотке нешто лакше пролази. Биће да је разбио буђави кукуруз, канал је отворен. Управо то се и догодило. Једино није било добро то што се отворио ваздушни џеп и сва она сила кукуруза у силосу се покренула.
   Тај џеп се брзо пунио, а Андреј је осетио како се оно чврста подлога врло брзо претвара у нешто живо. Мрда се, ноге му пропадају. У једном тренутку загазио је до чланака, да би већ у следећем био заглављен до колена. Одбацио је мотку, грчевито се држао за оно уже. Све више је тонуо. Кукуруз га је гутао. Напињао се да се одржи на конопцу. Мишићи су попуштали. У једном трену морао је да отвори шаку. Конопац је излетео, а он је осетио како понире.


Кукуруз је био сличан живом песку. Човек је нестајао центиметар по центиметар. Урлао је. Дозивао колегу. Било кога. Нико да се одазове. Већ је уронио до врата. Потом до уста. Преостало му је само да дубоко удахне. Тишина. Мрак. Био је закопан у кукурузу. Једино је успео да испружи леву руку више главе. Мрдао је прстима, али убрзо ни то није могао.
   Притисак је био стравичан. Андреј никада није осетио ништа слично. Да једнака сила делује на сваки део тела. Покушао је да помери ногу. Упињао се, и успео. Свега неколико центиметара. На несрећу, исте секунде би поново грунуо кукуруз, да попуни насталу празнину. Притисак је бивао још већи. Једва је дисао. Гушио се. Она маска још је радила, али колико ће батерије да потрају. Два или три сата. Шта онда?
   Покушавао је да мисли на друге ствари. Неко ће сигурно да примети да га нема и потражи га. Само, то може да се деси и по подне. До тада ће бити мртав. Онда му је нешто још горе пало на памет. Шта ако неко укључи систем за истакање кукуруза? Усисаће га и смрвити.
   Плућа су се једва померала, са сваким удахом. Више није имао снаге. Размишљао је о томе да се једноставно препусти и оконча агонију. Планина кукуруза га је притискала, ни мали прст није могао да помери. Уморио се. Макар да се више не мучи. Полако је губио свест.

Док се Андреј давио под наслагама кукуруза, онај колега вратио се на прозор. Дозивао га је, чак се спустио у силос. Од човека ни трага ни гласа. Видео је мотку како вири из наслага кукуруза. Схватио је о чему се ради. Пожурио је по помоћ.
   Двадесетак минута касније стигли су и ватрогасци. Случај није био нов за њих, већ су се суочавали с планинама кукуруза. Једино што би ретко ко преживео. Заправо, још није нико. Налазили су лешеве. Шеф ватрогасаца је осматрао. Ако не види Андреја, не чује га, вероватно је већ мртав.
   Двојица ватрогасаца пажљиво су се спустила на површину кукуруза. Одједном, један као да је нешто чуо. Долазило је однекуд испод. Брзо су почели да копају, да разбацују кукуруз. Рукама, док им нису добацили лопате. Убрзо се указала шака. Прсти су се мрдали.
   Још неколико ватрогасаца почело је да отрпава Андреја. Није ишло лако, како би га мало ослободили, нови кукуруз га је затрпавао. Пет пута су дошли до главе, пет пута је нешто попустило и Андреј се нашао под новим наносима. Поново су копали. Пратили су звук из Андрејеве маске. Батерије су отказивале, апарат је пиштао.
   Коначно се неко од ватрогасаца сетио да испробају нешто што никада нису. Да довуку челичне плоче, које би побили поред човека. Тако би направили неку врсту цеви, или кутије, колико да спрече поновно затрпавање. Плоче су убрзо допремљене у силос.

Један ватрогасац отрпавао је Андреја. Како направи мали отвор, тако двојица гурају плочу. То би требало да мало олакша притисак. Када су забили прву плочу, ватрогасци су дограбили другу. Није било ништа лакше. Отрпавали су рукама, лопатама, шлемовима, шта би већ дограбили. Гурали су плоче, све пазећи да не повреде затрпаног.
   Шеф ватрогасаца је држао четврту плочу. Три су већ стајале, само је та остала, па да затворе стране кутије. И баш кад су је забили у кукуруз, цела конструкција је почела да попушта. Један од ватрогасаца подметнуо је леђа. Плоче су издржале.
   За то време, напољу су ватрогасци и радници покушавали да отворе рупе у зиду силоса. Радиле су секире, тестере, брусилице. Секли су метал, а када је кукуруз коначно почео да цури, лопатама су разгртали и бацали. Количина је брзо запушила рупу, па су се досетили да ће багером ићи далеко лакше. Багериста је без престанка разгртао кукуруз.

Шеф ватрогасаца још је био унутар силоса. Погледао је на сат. Операција спасавања је ушла у трећи сат. Видели су Андреја, зидови од челичних плоча су смањили притисак. Само да издрже још мало.
    Наместили су дизалицу и развукли ужад до несрећника. Везали су га за руке, и полако извлачили. Потом све брже. Кукуруз се поново покретао. Неколико тренутака касније, човек је излетео из замке. Шефа је подсетило на излетање чепа из боце. Тада се и конструкција од плоча обрушила на једног од ватрогасаца. Умало да и он заврши под кукурузом. Једва су га извукли.
   Андреј је брзо пребачен у болницу. За дивно чудо, већих повреда није било. Убрзо се вратио на посао. Да колегама помогне у крпљењу силоса.

Број: 3504 2019.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Зоран Свилар