ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

СЛОН УЛАЗИ БЕЗ КУЦАЊА

Како је грдосија млатила сурлом, делови крова су падали. И то право на кревет на коме је лежало дете. Чуо се плач.

Сукоб у Западном Бенгалу у Индији увелико се распламсао до марта 2014. године. Нису у питању били никакви окршаји власти и разних банди, никакви побуњеници. Ништа на политичкој основи. А једна страна у окршајима је готово увек односила победу, понајпре захваљујући својој величини. Слонови! Нико их није користио као оружје. Напротив, сами слонови заратили су са становницима удаљених села у тој области.
   Неколико година раније усвојени су нови планови за градњу. Земљиште је припремљено, прашума се навелико крчила. Уместо густог растиња никле су плантаже. Уз обод и села у којима су живели радници. То се пак није свидело старим житељима прашуме. Плантаже и насеља нашли су се баш на стазама којима су крда слонова уобичајила да се крећу. Током крчења и градње нико на то није обраћао пажњу. Онда су огромне животиње кренуле у осветнички поход.

Почело је прилично наивно. Крдо слонова устремило се усред дана на најближу плантажу. Провалили су ограду, улетели у засаде и све изгазили. Чим су видели бесне животиње у јуришу радници су брже-боље побегли. Када су чувари стигли, било је касно. Крдо се изгубило међу дрвећем. На пољу су остали само избезумљени људи.
   Неколико хајки остало је без учинка. Слонови су једноставно нестали. Чим су чувари  отишли, поново су се појавили. Овога пута ударили су јаче. У налету је страдало једно село. Потом још једно. Сведоци су причали да се посебно издвојио један повећи мужјак који је кидисао на куће. Чак и када се крдо повукло, он је остао да крши и ломи. У овом походу страдало је троје људи, што изгажених, што осталих под рушевинама. Потере опет нису дале резултате.
   Убрзо се по околним селима проширила прича о усамљеном слону-убици. Рушио је како је стигао и људи су почели да верују да је у питању зао дух. Оно крдо од 18 слонова повремено би ударило по неким имањима, а онај усамљеник је убијао.
   Те вести чуо је и Дипак Махато из села Олгара. Радио је на оближњем имању и трудио се да се током повратка кући не нађе близу дрвећа. Ко зна одакле може да излети помахнитала животиња? Не може да јој побегне, па би тај сусрет за њега значио крај. А тек што се оженио и скућио. Жена Лалита стара се код куће о десетомесечној беби. Зато, мора да пази или да се креће у групи.

Тако је било и 9. марта те године. Безбедно је приспео с посла. Вечерао је с Лалитом. Причали су о усамљеном слону. Говорило се да је виђен у околини, да је срушио неку колибу у шуми. Дипак од сутра мора још више да пази. Беба је спавала у другој соби. Онда се чуо прасак. Као да је кућа почела да се руши. Све се тресло. Да није земљотрес? Звук је допирао из спаваће собе. Муж и жена су скочили. У два корака нашли су се на вратима собе. Тамо је беба, али и спољни зид куће. Сада га више нема. Уместо зида, стајао је слон.
   Дипак се следио. Препознао га је. Онолике приче нису оставиле места сумњи. То је управо онај мужјак. Имао је препознатљиву, окрњену кљову. Стајао је на остацима зида и онда  ступио у собу. Кров се рушио. Дипак и Лалита су немо посматрали. Онда је жена почела да показује и вришти. Слон је кренуо према њиховој беби.



   Како је грдосија млатила сурлом, делови крова су падали. И то право на кревет на коме је лежало дете. Чуо се плач. Отац је покушао да уплаши слона. Млатарао је рукама. Урлао. Мајка је плакала. Слон је сад стајао и гледао их.
   Онда се Дипак одважио и закорачио ка слону. И даље је урлао. Дохватио је неку посуду и завитлао је на животињу. Као да је погодио зид. Ни макац. Још један погодак. Ништа, грдосија не узмиче. Када је човек дохватио неку мотку и направио још један корак, слон се огласио. Цела просторија се затресла. Или оно што је остало од ње. Погледао је Дипака и подигао ногу. Као да се размишља да ли да јурне и сравни их са земљом у неколико покрета. Беба је и даље плакала.
   Сада је и Лалита решила да се бори. Пројурила је поред мужа, дограбила даску и обрушила се на животињу. Ова као да се збунила ненаданим нападом. За тренутак је устукнула, па и узмакла. Жену као да је то охрабрило. Придружио јој се и муж. Урлали су, бацали све што су могли да дохвате. Слон их је само гледао. Дипак је знао да су мртви, ако га довољно разбесне. Ипак, морају да се боре. Морају да спасу бебу. Или бар да покушају.

Слон се одједном окренуо. Притом је срушио још део зида и греду која се љуљала. И све је то попадало преко бебиног кревета. Изненада, као што се и појавила, грдосија је нестала.
   За тренутак је све утихнуло. Онда се проломио врисак жене. Па плач бебе. Отац и мајка потрчали су ка затрпаном кревету. Шут, греде, све је попадало преко детета. Нису знали где да разгрћу. Дипак је почео с једног краја, Лалита с другог. Чуо се плач. Онда се више ништа није чуло. Родитељи су махнито разгртали крш. Утом се Дипаку учинило да нешто чује споља. Погледао је ка ободу шуме. Тамо је стајао слон. Посматрао их је. И поново се стуштио ка кући.
   Нагонски, Дипак је дограбио жену и побегао ка другој соби. Она се отимала, није желела да остави бебу. Од све те гунгуле и буке беба се поново огласила. Макар је жива. По свему судећи, не још задуго. Слон се устремио право ка кревецу.
   Дипак је с језом гледао како огромна животиња руши преостали део зида и ступа у собу. Учинило му се да је успорила када је пришла кревету. Можда ће ипак бебу да остави на миру? Из кревета се орио плач. Потом су родитељи схватили да наде ипак нема. У једном кораку грдосија се нашла поред кревеца. Дипак је урлао, Лалита плакала. Он је гађао звер. Залетео се. Само да га отера. Можда Лалита успе да приђе, да спасе дете. Њима шта буде.
   Једва што је направио два корака, отац се зауставио. Слон је померио главу. Гледао га је. Човек и слон-убица стајали су један насупрот другом. Трајало је неколико тренутака, а Дипаку се чинио да су прошли сати. Слон је замахнуо сурлом а човек је узмакао. За дивно чудо, животиња га није напала. И даље је стајала поред кревета. Као да га је упозоравала да не прилази.

Беба није престајала да плаче. Жена је вриснула када је видела сурлу која се спушта ка кревету. Однеће јој дете. Бациће га на под и изгазити. А они не могу ништа да ураде. Сурла је померила даску. Потом и другу. Разгртала је остали крш. Плач је био све јачи. Још мало, и доћи ће до детета.
   Дипаку је ипак нешто било необично. Начин на који је слон уклањао изломљени грађу  није одражавао бес. Само је стајао и гледао како сав онај крш завршава поред кревета. Неколико секунди касније видела се бебина ручица. Слон је и даље стајао поред. Потом је уследило нешто у шта Дипак и Лалита нису могли да поверују.

Уместо да направи зло, животиња се окренула и напустила просторију. Дипак и Лалита били су у два корака поред кревета. Мајка је ухватила бебу и однела је у другу собу. Отац је стајао на рушевини зида и посматрао слона. Као да више нису непријатељи. Слон је подигао сурлу. Неколико тренутака су се гледали, а онда је нестао у џунгли.
   Када су чувари стигли на лице места, готово да су одбили да поверују у причу. Ипак, трагови проласка животиње нису лагали. Ни онај срушени зид. Беба је пребачена у болницу, где су утврђене само лаке повреде. И то од оног крша. Усамљеног слона више нико никад није видео.

Број: 3447 2018.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Зоран Свилар