ВРЕМЕНА СЕ (ЗАИСТА) МЕЊАЈУ – БОБ ДИЛАН, НОБЕЛОВАЦ

СЛОБОДА, ПРАВДА, ЉУБАВ

Када се у  лето 1965. године попео на бину фолк фестивала у Њупорту био је  овенчан славом једног од најважнијих гласноговорника генерације. Пола сата касније, када је силазио са те сцене, много тога више није било исто.

Део публике која је Боба Дилана годинама пратила по задимљеним чајџиницама Гринич вилиџа у Њујорку и с одушевљењем прихватала његове песме као што су „Blowin’ In The Wind”, „A Hard Rain’s а-Gonna Fall”, „Don’t Think Twice, It’s All Right”, „With God On Our Side”, „Masters Of War” сматрао је да је учинио нешто што се у правоверном свету поклоника ове музике може и мора сматрати издајом. По њиховом поимању, неко ко зна напамет целокупан опус Вудија Гатрија, човека који је са својом гитаром и усном хармоником пропутовао Америку уздуж и попреко у доба велике депресије између два рата, написао на десетине песама о патњи обичних људи због немаштине и служио као узор младој генерацији, свему томе окренуо је леђа. И, наравно, извиждали су га.
   Она друга половина, можда тек нагађајући да присуствује нечем новом и важном, готово револуционарном, била је одушевљена. Из данашње перспективе гледано, Дилан није урадио ништа необично. Сем што је на искључиво акустични догађај довео пратећу електричну групу. И што су његове песме о животним изазовима и искушењима први пут зазвучале као грмљавина. Поприлично затворен свет фолк музике, управо онај који је себи задао тежак задатак да буде свест и савест савременог света, бар у оквирима популарне музике, изгубио је једног од својих најважнијих „проповедника”, док је други, онај у повоју, онај чије границе нико није могао да одреди, свет рок музике, добио једног од својих најважнијих аутора.
   Дилан је овим преседаном, изведеним из пркоса, сјединио два света – један који је уживао у својој традиционалности и није имао намеру да се мења, и други, нови, који није марио за прошлост, већ је своју енергију, страст и животну радост желео да искаже  сада и овде.

И вредност и трајност

   Ако је планетарни успех четворице чупавих младића из Ливерпула широм отворио врата милионима младих људи широм света, који су се латили гитара и у песмама не дужим од три минута саопштавали своје виђење света који делимо, онда су Диланови стихови донели у тај свет неопходну озбиљност и снагу.  До његове појаве готово на прсте могу да се наброје песме које нису говориле само о животној радости, уживању и љубавном заносу. Са срећним и оним мање срећним завршетком.
   Дилан је показао, следећи онај низ великих поета од Бодлера, Рембоа, Верлена, преко Китса и Јејтса све до Паунда и Дилана Томаса (чије ће име преузети), и нове генерације „бит” песника и писаца, да лирика у популарној музици треба и може да има дубину и значење. И вредност и трајност. Довољно је преслушати његову трилогију из средине шездесетих коју чине албуми „Bring It All Back Home”, „Highway 61 Revisited” и „Blonde On Blonde” да би се схватило како овај човек, тада у својим двадесетим, следећи свој незаустављиви ток свести, уметнички надахнуто, саопштава своја опажања садашњости и вечности. С тим да је његов став непогрешиво јасан, јер је увек на страни оних који, стицајем животних околности и не својом кривицом, остају закинути за слободу, правду и љубав... Оних који су морају да преиспитују своје дилеме, уверења, веру и снагу.
   Годинама касније, описујући свој однос према поезији, он ће записати:
   „Песма је налик сну, на теби је да покушаш да је оствариш. Она је налик некој необичној земљи коју једноставно мораш да посетиш.”
   Кад прођу бурне шездесете, макар мало утихну ратови, студентски протести, борба за људска права, Дилан се, као и неколицина великих аутора популарне музике (Џон Ленон, Ван Морисон), све више окреће преиспитивању себе, сопствених поступака, осећања и уверења. На албуму „Blood On The Tracks”, описујући лавиринт осећајности у коме се обрео због раскида с вољеном особом, оголео се до сржи. Био је то, и остао, један од најснажнијих записа о изгубљеној љубави у историји популарне музике. Као запис на камену коме ни зуб времена не може да избрише уклесане речи, као ни жудњу, снагу, или осећање.

Од пророка до мудраца

   Наравно, нико не оставља за собом само ремек-дела, па тако ни Боб Дилан. Али, не мање важно, овај човек сада у поодмаклим годинама одавно је овековечио своје сазревање. Од младог борца за слободу и правду, преко загонетног гуруа, ломљивог душевног бића, градског отпадника и новопеченог верника, до зрелог посматрача. На том путу стекао је сазнање да га неће сви разумети. И једнако важно, као свако ко посвети целокупан живот једној ствари, научио је да због тога не пати. Управо та чињеница одваја његова дела настала у последње две и по деценије од неубедљивих и бледих албума које је невољно испоручивао крајем седамдесетих и у првој половини осамдесетих година пошлог века.

                                      

   На крилима одлично прихваћеног првог тома својих „Хроника”, изванредне Скорсезеове посвете кроз документарац „No Direction Home”, али и армије нових фанова које примећује у првим редовима на својој „Never Ending” турнеји, Дилан је повратио самопоуздање и потребу да гура даље. Сходно животном добу, он се на кључним албумима овог периода „Oh Mercy”, „World Gone Wrong”, „Time Out Of Mind”, „Love and Theft” и „Modern Times” бави сопственим ставом према смртности, питањима живота и љубави, али не више као пророк, већ као мудрац. Овде је и посматрач и учесник, и писац и глумац. Улогу активисте вешто избегава, уосталом, давно је написао „The Times They Are а-Changin’”.
   После свих признања и почасних доктората које је добио у последњих тридесетак година, ове јесени припала му је Нобелова награда за књижевност. Овим чином није награђен само он, већ читава генерација коју је тако дуго предводио. То је један од најзначајнијих званичних доказа да је оно што су он и стотине других којима је прокрчио пут стварали – вредно. Колико вредно – на тај одговор ће се сачекати. Он је у временима пред нама и у генерацијама које ће ова доба посматрати мање пристрасно, али, надам се, не са мање разума, осећања и страсти.
   Као и милиони људи широм света који су провели безбројне сате уживајући у речима и звуцима којима су нас ови људи частили, радујем се због чињенице да све то не може више да се посматра као модни хир, јефтино задовољство и пролазна ствар. И да ће наши потомци имати добар увид у наше напоре да идеали као што су слобода, правда и љубав, упркос свему, не буду потиснути у други план. Пред сваку генерацију постављен је изазов одговора на ова питања. Ова је, у доброј мери захваљујући Бобу Дилану, уобличила свој одговор. Усудио бих се да кажем – недвосмислено!