Живот пише драме

СКАЛПИРАЊЕ УМАЛО ДА УСПЕ

Осамнаестогодишња Џена Отер видела је гризлија секунд или два пре свог оца Џона. То је најгора ноћна мора сваког планинара – набасати на мечку с два мечета.

Били су на стази Гринел у Монтани. Испречила им се стена висока преко пет метара. Кад ју је Џена заобишла, нашла се очи у очи с мечком. Била је тако близу да је могла да јој додирне њушку. Угледала је и два мечета. Нагонски је покушала да побегне. Повукла се два корака уназад, ка оцу, који је и даље корачао ка њој, несвестан опасности. Обратио је пажњу тек кад је повикала. Прво што је видео била је огромна звер с канџама и очњацима која јури право на њега. Чак није приметио младунце.
   Џон је иступио испред кћерке. Готово да се стопалима укопао у земљу и није мрдао. Мечка га је одмах угризла за бутину. Поклекао је и погледао надоле. Изгледало је готово нестварно. Испочетка није схватао о чему се ради. Шта је то? Прерасли јазавац? Не, у питању је медвед. Кроз главу му је прошло да та животиња и није толико велика колико је мислио. Потом га је поново угризла за ногу.

До Монтане су се довезли чак из Калифорније да прославе Џенин упис на факултет. Били су искусни планинари, физички сасвим спремни. Стазом су кренули око седам сати изјутра. Џон је желео да још више поране, али га је кћерка упозорила да се налазе у земљи медведа, па не би ваљало да изазивају судбину.
   На стази није било никога. Причали су гласно, за сваки случај. То би требало да отера медведе, ако их има у близини. Џон је застајкивао и правио снимке, док га је Џена пожуривала. Два сата касније препирали су се да ли да предахну, али је Џена пожурила да заобиђе ону стену. Онда је почело.

Кад га је мечка напала, Џон није могао да узврати. Трајало је свега секунд или два. Знао је да је најпаметније да се склупча, али није успевао. Сви важни органи били су изложени нападу.
   Животиња га је бацакала. У магновењу је погледао низ стазу и схватио да може да уради само једно – да се откотрља преко ивице. Управо то је и урадио. Некако се ослободио из чељусти, одбацио и откотрљао десетак метара низбрдо. Зауставио се и дубоко удахнуо. Изгледа да је све добро, нема медведа. Али, нема ни Џене.
   На леђима му је остао ранац. Спреј за одбрану од медведа испао је одмах на почетку напада, али се испоставило да га је на стази нашла Џена, која је управо покушавала да открије како се направа покреће. А мечка се баш тад окренула ка њој. Угледавши животињу како јуриша, од страха се онесвестила. Пала је преко ивице стазе, низ падину супротну оној низ коју јој се стрмоглавио отац. Ударила је главом о стену, што ју је освестило.

За то време, Џон је урлао дозивајући кћерку. Није чула, али мечка јесте. Видео је како велика глава извирује са стазе и почиње да јури ка њему. Зачудио се како толика телесина може тако вешто и брзо да трчи низбрдо. Склупчао се, па је мечка успела зубима да зграби само ранац. Подизала га је као да је перце. Онда је схватио да Џена нема ранац. Ако се ово догоди њој, мртва је. Мора животињу да држи приковану за себе, да јој скрене пажњу како год уме. Непрестано га је гризла и кидала месо. Видео је како комади завршавају у чељустима. Зачудо, није било бола. Само је видео крв.
   Решио је да се поново баци низбрдо. Приземљио се лицем нагоре, а неколико секунди касније над њим се поново створила мечка. Дограбио ју је за грло и покушао да је задржи. Осећао се као да у руци држи мишићаву коцку коју не може да обузда. Левом руком је тражио нешто око себе. Напипао је камен, који је зграбио и животињу ударио у њушку. На несрећу, изгледа да се радило о комаду земље који се претворио у прашину. То као да је додатно разбеснело звер. Џон се поново склупчао, али није помагало. Осећао је ударце у главу, гребање, кидање – и очњак у делу лобање. Онда је схватио да мора нешто да предузме, иначе је мртав.

Поново се бацио низ падину. Пет метара ниже зауставио се на испусту у стени. Успео је само да се прибије уз њу. Није могао да се ослони на ноге. Мечка га је пратила. Ускоро је стајала пред њим и само га гледала. Можда је мислила да је мртав. Џон се спремио да је одбаци ногама, да животиња склизне у провалију. Није се надао да ће успети, али му ништа друго није преостало. Мечка се изненада окренула и вратила на стазу. Џон је одахнуо, али је онда чуо Џенин врисак.
   Упркос повредама, успентрао се до стазе. Угледао је мечку, која иде својим путем. Сачекао је да се мало удаљи и позвао кћерку. Одазвала се. Био је то најлепши звук који је чуо у животу. Спустио се ка њој и нашао је шћућурену у неком жбуну.
   Кад га је мечка оставила на миру, окренула се ка њој. Џена се сакрила у том растињу на падини, али ју је животиња намирисала. Није помогао ни камен који је хтела да употреби као оружје. Животиња ју је ударцем шапе оборила на земљу и гризла је по лицу и рамену. Џена је успела да не мрда, да се прави мртва. Мечка је коначно одустала и отишла – вероватно да потражи своје младунце.

Тек пошто се уверио да су потпуно сигурни, Џон се одважио да почне да дозива помоћ. Скоро сат времена урлали су наизменично. Затим је наишао један планинар и позвао ренџере. Док је стигло медицинско возило, прошла су још четири сата. Болничари су колико-толико зауставили крварење и превили ране. Чекали су хеликоптер.
   Кад су отац и кћерка коначно пребачени у болницу, открило се да је њему врат повређен на четири места. Медвед га је готово скалпирао, огуливши му више пола коже на глави. Џена је прошла боље, с неколико дубоких угриза.
   Неколико недеља и операција касније, били су у код своје куће. А кад су нешто касније гледали филм о Кинг Конгу, током сцене у којој се велики мајмун бори с диносаурусом, обоје су устали с кауча и отишли у своје собе, јер их је сцена подсетила на оно што су преживели – на угризе и чупање меса.