Живот (ни)је бајка – Виктор Тауск, психоаналитичар и писац

СИН КОЈИ ЈЕ ХТЕО ДА ОДРАСТЕ

Кад се после Првог светског рата вратио из Београда у Беч, један од пионира психоанализе наставио је сарадњу с друштвом блиским Сигмунду Фројду. А онда је схватио да се губи у опасном лавиринту осећања, који има два излаза – лечење или смрт.

Име Виктора Тауска деценијама је падало у заборав, све док га 1969. године у средиште пажње није ставио Пол Роузен својом књигом „Брат животиња”. Професор политичких наука са Харварда претходно је прикупљао грађу за рад о Фројдовим филозофским и политичким начелима. Тада је запазио да се у енциклопедијама помињу сви следбеници „оца психоанализе” осим оног кога су живи сведоци проглашавали за најдаровитијег. Збуњен и зачуђен повео је истрагу. Док је разоткривао судбину члана Бечког психоаналитичког друштва, чинило му се да чита роман саткан од љубавне, завереничке и криминалистичке мреже.
   Виктор Тауск рођен је 1879. године у Жилинама у данашњој Словачкој (тада Аустроугарској монархији). Одрастао је уз родитеље, шест сестара и два брата, као најстарије дете у јеврејској породици. С укућанима је говорио немачки језик, док је током школовања у Загребу и Сарајеву научио српски, француски и италијански. Због селидби које су пратиле очев новинарски позив, морао је да се прилагођава новим срединама. Будући дружељубив, добро се сналазио. Штавише, у разреду се истицао као вођа. Али, кад је покренуо штрајк против часова веронауке, избачен је из Прве сарајевске гимназије. Прешао је у Вараждин, где је матурирао. Упркос тегобама с плућима, решио је да студира у Бечу. Уписао је права јер није имао новца за школарину на медицинском факултету.

Српске песме на немачком

   С осамнаест година стигао је у престоницу Аустроугарске, која је блистала културом, архитектуром и снагом највећих умова Европе. Вредно је учио, мада је говорио да мрзи што ће постати правник јер само лекари заиста помажу људима. Лепушкаст, златокос и плавоок постао је љубимац девојака, док се сам заљубио у Марту Фриш, рођаку теолога Мартина Бубера. С њом је склопио брак 1900. године преузевши њену хришћанску веру, али се и даље изјашњавао као Јеврејин. Међутим, ступио је у оштар сукоб с тастом пуним предрасуда, па се са супругом преселио у Сарајево, где је наставио студије до дипломе. У размаку од две године добио је синове Маријуса и Виктора.
   Због посла адвокатског приправника с породицом је прешао у Мостар. Бесплатно је бранио сиромашне, уверен да је друштво одговорно за њихове злочине. Разумео је брата Мирка, који је остао у Сарајеву да приређује штрајкове обесправљених радника.
   Године 1905. стекао је дозволу да отвори своју канцеларију, уз посао у Дервенти с одличном зарадом. Уплашен да ће га „утерати у калуп”, поверио се познанику да намерава да се бави науком, књижевношћу, сликањем. Ужаснуо се одговором да као родитељ треба да живи само за своју децу, да се окане „фантазије” и мисли на стицање новца. Осећај да је већ упао у клопку навео га је да се врати у Беч и разведе. Питао се да ли је Марта схватила зашто ју је свекрва упозорила да се удаје за тешког човека. Тешио се што је сад са синовима отишла код свог имућног оца, који је имао штампарију и радна места.
   С много воље бацио се на стварање. Осим превођења српских народних песама на немачки, написао је „Хусеина Брку” и друге приче, као и драму „Сумрак” с аутобиографским цртама. Бившој супрузи јављао се пријатељским речима распитујући се за дечаке, а слао је и новац. Кад је закључио да не жели да буде судски мољац, прекинуо је адвокатуру. Одабрао је Берлин као град у којем ће развијати уметничке склоности. Издржавао се од новинарства, док је у слободно време писао, свирао виолину, режирао позоришне представе. Једва је склапао крај с крајем, али је више бринуо што не може да помаже синовима.

Ничији роб, ничији господар

   У данима самовања бележио је:
   „Срце ми је тако уморно да бих више волео да нисам на овом свету.”
   Расположење му се поправљало у женском друштву, па је ишао од једне до друге љубави. Али, пред сваким озбиљнијим везивањем изненада се повлачио. Понављао је да мора остати неспутан, ничији роб, ничији господар.
   Због нарушеног здравља маштао је о мору и Далмацији, али није могао да приушти одмор. Ипак, нагодио се с управом санаторијума Арвајлер на Рајни да им напише неколико огласа у замену за бесплатан боравак. У јесен 1907. године лекари су утврдили да је телом и душом исцрпљен, да не може да се усресреди на писање. Упућен је на лечење шетњама и купкама.

 

ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ?

Млађи син Виктор испунио је последњу очеву жељу исказану у опоруци и спалио његове рукописе. Године 1934. нађен је затурен Таусков рад о сукобу учитеља и ученика. Његова студија о Спинози, коју је Лу Андреас Саломе позајмила Рилкеу, нетрагом је нестала.
Пре Другог светског рата, син Мариус исплатио је члановима Бечког психоаналитичког друштва све очеве позајмице везане за студије медицине.
На годишњицу смрти Коса Лазаревић долазила је редовно у Беч да стави цвеће на Таусков гроб.
Пронађено је Фројдово писмо упућено Лу Андреас Саломе после Таускове смрти:
„Признајем да ми стварно уопште не недостаје; одавно га већ сматрам бескорисним, тачније – претњом за будућност.”
Током расправа око књиге „Брат животиња” Пола Роузена, Хелена Дојч повукла је раније изјаве. Ипак, на тракама је остало забележено да се каје што је прекинула психоанализу по Фројдовом наређењу, јер би Тауск сигурно остао жив.


   После две године у Берлину осећао се усамљено. Питао се како да оствари докторов савет о наласку чврстог ослонца кад дан и ноћ мисли о беспарици и будућности своје деце. Због раздражљивости и несанице пио је таблете за спавање. За месец дана је отпуштен кући.
   Покушао је да почне отпочетка у Италији. Међутим, један чланак о психоанализи у коме је Сигмунд Фројд од доктора тражио одговоре вратио га је у Беч. Добио је одговор да је рођени психоаналитичар!
   Приликом првог сусрета на пролеће 1909. године, Тауск и Фројд разговарали су неколико сати. Отац психоанализе проценио је да пред собом има искреног следбеника, оштоумног и душевно рањеног. Слушао је његова сећања из детињства о трпљењу батина и забрана, али и о сновима и маштањима. На растанку му је гурнуо у џеп 150 круна и заказао представљање у Бечком психоаналитичком друштву. Пошто је чуо да му је неостварена жеља да постане доктор медицине, обезбедио му је новац за школарину, због чега му се Тауск заклео на верност.

Љубавни троугао

   Изабрао је да учи за психијатра и да се усаврши у психоанализи. Током студија све време држао се Фројдовог друштва. Радио је у амбуланти неуролошке клинике Франкла фон Хохварта и на психијатријској клиници Бечког универзитета. Поштовао је правило да терапеут треба да буде лекар, мада је Фројд ускоро допустио да се и друго образовани људи за то оспособљавају. Прилику је искористила чувена Лу Андреас Саломе, дама која је опчинила многе великане, попут филозофа Ничеа и песника Рилкеа. Ни Фројд, који је имао супругу и шесторо деце, није одолео њеној допадљивости. Толико се заљубио да јој је чак купио прстен, очекујући могућу веридбу. Међутим, згодни и мужевни Виктор Тауск постао му је супарник, победивши га на љубавном мегдану.
   Лу је причала да се дружи с најбриљантнијим међу члановима, што је појачавало Фројдову љубомору. На једној вечери сатима јој је причао о некад омиљеном ученику, који је сад способан да лаје и уједа. Љутило га је што његов ученик има независно мишљење и ниже научне радове. Жалио се како стрепи од поткрадања својих замисли које нису коначно уобличене. Тврдио је да би тада ионако оспоравана психоанализа доживела крах.
    Појединци су запажали да оставља савршену слику у јавности, док у ужем кругу тражи следбенике који шире његову славу. У то су се уверили Густав Јунг и Алфред Адлер, које је прозвао кривоверницима.

   У јуну 1914. године Тауск је завршио студије медицине, али га је избијање Првог светског рата омело у приватној лекарској пракси. Гледао је како се друштво око Фројда растура због одлазака у војску, а наредног лета и сам је мобилисан. Размишљао је о необјављеној збирци песама, синовима у чешком интернату, Марти – која се преселила код његових родитеља у Загреб, болесном оцу.
    Као војни психијатар гарнизона у Лублину (тада делу Русије под аустријском окупацијом) радио је по једанаест сати дневно. Иако исцрпљен, налазио је снаге да пише текстове о психоанализи. У бурним историјским данима стао је на страну младих сељака који су дезертирали јер су хтели да обрађују земљу. Спасао је и војника Фрица Вајса, осуђеног на смрт стрељањем због одбијања да пуца у заробљенике.
   У децембру 1916. године Виктор Тауск премештен је у Београд, на српски фронт. Пошто је знао језик, заступао је и бранио грађане у невољи. Пред крај рата на улици је прискочио у помоћ Коси Лазаревић, младој имућној удовици, коју су два аустријска војника ухапсила јер је грдила окупаторе. С вишим чином наредио је њено ослобађање, преузимајући одговорност. Прихватио је да јој постане заштитник и уселио се код ње. Ускоро је у посету примио синове, који су због непослушности избачени из школе. Мада му је преко Косиних веза обећано професорско место на универзитету у Загребу или Београду, закључио је да мора да се врати у Беч. Сметало му је што није близу Фројда, али и што са слабо образованом вереницом нема теме за разговор.
   Одржавао је везе с Бечким психоаналитичким друштвом, уз расправе о својим делима посвећеним ратној психози и опсесијама шизофрених болесника. Учествовао је на међународном скупу психоаналитичара у Будимпешти 1918. године. Током излагања толико му је позлило да је повраћао, а сви су приметили да је необично раздражљив.
   У осталим данима посезао је за старим леком – привлачним црнкама. Према нежнијем полу показивао је топлину, док се с мушкарцима опходио оштрије. Забављао се с глумицом Леом Розен, а затим и докторком Елзом Цимерманк, којој није опростио превару.

Кауч, метак или омча

   По повратку у Беч тражио је од Фројда да га лечи психоанализом – да зарони у прошлост и подсвест и открије који га потиснути догађај мучи. Овај га је више пута одбијао, да би га онда упутио код докторке Хелене Дојч, коју је тада подучавао. Иако понижен што иде код почетнице од које више зна, Тауск је пристао.
   Разговори с њом вртели су се око Фројда, теме која га је додатно узнемиравала. Упркос уважавању Тауск му се супротстављао, за разлику од већине ученика који су га слушали с страхопоштовањем. Рецимо, тврдио је да су осим неуротичара и тежи случајеви психотичара погодни за психоанализу, да и дечји снови морају да се тумаче, да је хомосексуалност природна, да нарцизам може бити урођен и стечен.
   Није ни слутио да је опет упао у троугао, сад допуњен шпијунажом, јер је Хелена сваку његову реч преносила Фројду! Пожалио се и да му је професор присвојио рад о меланхолији. После три месеца из чиста мира речено му је да се лечење прекида. Докторка је знала да га оставља рањивог и незацељеног, али слушала је наредбе свог идола.
   Тауск је наставио да ради у ординацији, док је спас потражио у љубави. Након кратког познанства верио се с пацијенткињом, младом пијанисткињом Хилдом Леви, што се сматрало недопустивим. Није слушао сестру Јелку, која га је упозоравала да се залетео, већ је заказао свадбу. Међутим, недељу дана раније написао је опоруку, опроштајна писма сестри Нади из Југославије, вереници Хилди и Фројду. А затим се у зору 3. јула 1919. године попео на столицу, ставио омчу од гајтана око врата и пуцао себи у главу.
    У последњој жељи тражио је да му спале све рукописе. Његова смрт изазвала је запрепашћење, тугу и бес, док је сахрана протекла без рабина или свештеника, без одржаног говора. После Фројдовог опроштајног текста у новинама, име му је све ређе помињано, па се створио зид ћутања. Али, питање како стручњаци за исцељење душе нису препознали да им друг страда није заборављено и касније је подстакло истраживања.
   С великим закашњењем доказало се да је Тауск изашао из Фројдове сенке и дао значајан допринос психоанализи и књижевности модерне. Сачуване су и белешке Лу Андреас Саломе, у којима је описан као витез нежног срца, који је стао на пут свом професору, „брату животињи”.

Број: 3616 2021.
Аутор: Весна Живковић